За књигу прича "Вашарски мађионичар" добила је Европску награду за књижевност и неколико других, за књигу песама "Сличице из живота" капелмајстора награду "Ђура Јакшић", за "Рашчарани свет" Андрићеву награду за најбољу књигу прича, за роман "Одустајање" добила је награду града Београда за књижевност...
За збирку песама "Мутни наговештај кише" једногласном одлуком жирија недавно је добила награду "Мирослав Антић", која се иначе традиционално додељује у Градској кући Новог Сада у оквиру манифестације Антићеви дани. Међутим, како се незванично сазнаје, када је жири организаторима манифестације саопштио име Јелене Ленголд, манифестација је хитно одложена!
Сведоци смо чињенице да се многе манифестације одлажу збога пандемије, и то је разложно и очекивано. Али, због чега добитник ове награде није званично проглашен, ако му је већ саопштено да је жири одлуку донео? Објашњење председника жирија Мирослава Радоњића је у најмању руку необично. Он каже да је то "само предлог иза којег ми стојимо јер се ради о изузетној песникињи. Али, напомињем да коначну одлуку доноси Одбор манифестације Антићеви дани и они ће свакако на некој од наредних седница разматрати наш предлог. Колико сам ја упућен, и седнице Одбора и сама манифестација ће бити организоване тек када то епидемиолошка ситуација дозволи".
После овога, следе питања: чему служи жири на овој манифестацији, какву улогу има Одбор који може да оспори одлуку жирија и има ли још некога ко одлучује о подобности песника који добијају ову награду? Оној вануметничкој.
Колико вас ова прича са наградом коју сте, па нисте, добили, подсећа на почетак деведесетих када сте због онога што сте говорили на једној трибини, остали у Радио Београду без посла?
- Све је то једна слична прича. Посао на Радију сам изгубила у Милошевићево време, због те трибине о неслободи у медијима и због тога што сам одбила да цензуришем име добитника Октобарске награде, Слободана Ракитића, који је тада био Милошевићев велики критичар. Како да извештавате са доделе неке награде, а да не поменете главног добитника? То је тај апсурд с којим сам се срела прилично рано и у својим младим годинама - рекла је Јелена Ленголд и додала:
- Од тада се свашта дешавало, и мени као некадашњем новинару и мени као писцу. Књижевне вечери које вам закажу па откажу. Управници библиотека који вам шапатом саопштавају да су добили списак непожељних писаца које не смеју да позову. Пребројавање крвних зрнаца због мог презимена, које је понекад засметало. Добијала сам рецимо неке награде, па ми после чланови жирија кажу да су ми, ето, опростили то што је књига штампана латиницом. Било је ту свега и свачега, понекад је било болно док се дешавало, а касније оде у анегдоте. Али заправо је то све само не смешно.
Последњих десет година живите као слободан уметник. Како изгледа данас живети у Србији као незапослени писац?
- Не бих то препоручила никоме ко нема још неки извор прихода. Јер од књига се не може живети. Оно што писац добије од сваког продатог примерка, то је само десет посто цене књиге, па израчунајте сами. Само понекад, кад писац добије неку значајну награду, деси се да прода неколико тиража, али то је једном у животу. Све остало је џепарац. Те су ствари потпуно погрешно постављене. Сви у том ланцу зараде више од писца, буквално сви. И књижар и штампар и издавач и преводилац, а вероватно и продавац у књижари. То је апсурдно, али то је тако.
Од писања се једноставно не може живети. Писци су принуђени да раде још неке послове, и да онда пишу у слободно време. А ако сте самостални уметник, не само да скоро ништа не зарађујете, него сте и уплетени у бројне бирократске заврзламе, о којима сам годинама писала, и покушавала да их распетљам, али нажалост безуспешно. Речју, свака слобода има своју цену, па тако и ова.
Песма, прича и на крају роман - то су жанрови у којима сте се успешно огледали. Да ли пишете сваког дана, да ли имате радно време које морате да проведете у писању? Влада Величковић ми је у свом атељеу у Паризу говорио да он сваког дана ту долази, то је његово радно место. А како ви?
- Не пишем сваког дана, али зато сваког дана читам. Читање је такође неопходан део пишчевог живота, читање је за нас као тренинг за спортисту. Било би добро да сам довољно дисциплинована и да пишем свакодневно, али нисам. Стално то себи обећавам, као они људи који се сами са собом договоре да ће од понедељка живети здраво, па после опет по старом. Ја сам писац кампањац, али зато кад седнем, онда не престајем док не видим крај те књиге. Код мене је тако, или интензивно или ништа. Вероватно и због тога што писање никад нисам схватала као свој посао, па да морам сваки дан да дођем на посао. Писање ми је више као неки најбољи пријатељ. Понекад се сретнете, седнете и не растајете се док се добро не испричате. Али и кад се не виђате, свесни сте да имате свог пријатеља који мисли на вас и стрпљиво чека.
Које су основне разлике између вашег система вредности, система вредности који влада у вашој породици и вашем кругу пријатеља, и система вредности у коме живимо последњих деценија?
- У мом систему вредности људи једни друге слушају, истински и дубоко слушају и труде се да разумеју. Спремни су да опросте. Не очекују савршенство, нити га нуде. Воле све, ваше врлине и мане. Помажу вам да растете, да се развијате, подржавају вас, не уцењују вас ни са чим и можете на њих да рачунате, у добру и злу. Не такмиче се са вама. Не заробљавају вас ни на који начин. Не терају вас да радите оно што не волите.
Можда ће то звучати претенциозно, али искрено ћу вам рећи: ја имам мали круг људи око себе, врло мали, али то су управо такви људи. Они су такви према мени и ја сам таква према њима. У овај други, спољашњи свет, излазим само кад морам и гледам да се тамо задржим што краће, јер тамо је углавном сурово, и сувише безосећајно и површно за мој укус. Ја сам одрасла у руској кући. Ту је било много топлине, много емоција, књига, музике са грамофона и разговора. То ме је формирало и таква сам остала до данас.
Она се дотакла и понашања председника Србије Александра Вучића...
- Једна од опсесија писца је да посматра људе око себе. Како се понашају, гестикулирају, шта о њима говоре њихова лица, очи, руке... У Вучићевом случају, питам се чиме је тај човек завео толики број људи? Људи очито падају на јефтину патетику, на лоше одглумљену одлучност, на ту мешавину примитивног, осионог и ауторитарног. Мене он понајвише подсећа на неко напућено, увређено дете - рекла је Јелена Ленголд, између осталог, у интервјуу.
Руски војни експерт о повлачењу Вашингтона - ово је могући сценарио! Више о томе ОВДЕ.
Извор: НИН
