Пише: Милан Видојевић
То гледам из вечери у вече, бескрајну и безнадежну тугу и видим да Србија неће напредовати. Успорили смо и скоро стали пре више од сто година, никако да се тргнемо, устанемо. Спопале су нас крвопије, домаће и стране, још после Првог светског рата. Не сналазимо се у бурним светским дешавањима, редовно нам продају рог за свећу. И најновија дешавања, у протеклих двадесет година, показују исти степен неспособности да се дефинишу циљеви, на нивоу појединца и на нивоу државе. Видљиво је одсуство идеје како даље, одсуство воље да се ствари мењају. Превише животне лежерности, пуштање да се ствари дешавају по инерцији.
Тамо где би ово требало да је идентификовано као озбиљан друштвени проблем видите само ћутање и незаинтересованост. То је разумљиво, државна бирократија забављена је собом а не људима. Поставља се питање да ли су политичке странке способне да кроз свој политички програм промене свест људи и понуде боља решења. Да ли је уопште могуће променити свест људи? Не могу странке да промене свест гласача, странке не интересују грађани, само гласачи, да промене Србију. То је спор, цивилизацијски процес, народ се споро мења, ту нема пречице.
Евидентан је примитивизам у свакодневним дешавањима и комуникацији, на свим нивоима. Пре неки дан на Хепи телевизији, код Миломира Марића, уприличен је „ускршњи теферич,” на коме су Војислав Шешељ и Палма из Јагодине показали свој музички укус и свој културни ниво.Обојица су иначе „оперисани од слуха,” па је њихов музички избор одраз не само политичког опредељења него и ниског личног културног нивоа. Лажно четништво оличено у Шешељу и музички избор Баје Малог Книнџе то потврђују. Палма више воли кафанске певаљке са Ибарске магистрале и мисли да је то прави штимунг за Ускрс. Изједначавање Ускрса са сеоском свадбом показује да нам нема помоћи. Лажни четници и лажни српски домаћини су слика духовног примитивизма који је наш усуд.
О томе је у својој ускршњој посланици говорио и патријарх Порфирије. Ускрс је духовни празник немерљиве лепоте јер говори о кључној философској тачки постојања, о победи живота над смрћу. То је дан радосне контемплације и патријарх је бираним речима говорио о томе. У интервјуу који је дао 3.маја Вечерњим новостима патријарху Порфирију постављено је питање: „Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?”
Патријарх Порфирије је у одговору рекао следеће: „...Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.”
Ово цитирам због тога што је хрватски Јутарњи лист од 3.маја сензационално објавио препричани Порфиријем интервју дајући му наслов: „Степинац нема везе с усташким злочинима, Хрвате се не може теретити за Јасеновац.” Откуд ово извртање речи патријарха, које су прецизне, јасне и у којима се не оравдава ни Степинац а најмање усташтво? Патолошка свест која је осмислила Јасеновац постоји и данас и она се неће променити. Никакве помирљиве изјаве црквених великодостојника неће то променити, биће искоришћене за оно што они виде као ослобађање од кривице, а то је покушај канонизовања Степинца. Постоје тоне доказа и докумената да је Степинац знао за деловање католичког клера у НДХ, од присилног покрштавања Срба до личног учествовања фратара у клањима Срба, да не спомињемо ноторног зликовца, фрањевца Мирослава Филиповића, познатог и као фра Мајсторовић, због вештине у клању, и фра Сотона, вероватно због његове благородне природе, због које је био управник Јасеновца једно време.
Утолико не стоји изјава почившег патријарха Германа, коју је често користио и почивши патријарх Павле, а у интервјуу је цитирао и патријарх Порфирије, „да можемо опростити али да не можемо заборавити.” Не разумем овај став, можда ја поједностављено размишљам да се злу не може опростити јер би зло тако опстало и наставило свој смртоносни пут. Да ли смо сада спремни да опростимо и Сатани, оличењу зла? Зашто се заборавља један од најважнијих старозаветних постулата, “око за око, зуб за зуб”? Но, философским темама ћемо се бавити други пут, сад да останемо при оном што смо започели, шта треба Србији?
Треба јој самопоштовање, да се дистанцира од лажних вођа, мутикаша који су се наметнули у ово зло време. Потсетићу вас да је пре два дана, 4.маја, била годишњица смрти Јосипа Броза Тита. Ако одбацимо сву вишедеценијску пропаганду, контролу ума без премца којој смо били изложени, да би смо обожавали човека који је био опасан психопата без трунке емпатије према било коме или било чему и који је био значајна фигура светске дубоке државе, чега нисмо били свесни тада али јесмо сада, остаје оно после сваког „љуштења фарбе,” гола олупина. Подсетићу, у Ватикану су звонила звона, први пут и задњи пут у историји, Уједињене нације су одржале комеморативну седницу, први и једини пут у историји. Више од 80 земаља света прогласиле су националну жалост. На сахрани је било 209 делегација из 128 земаља, 31 председник држава, 4 краља, 6 принчева, 22 председника влада, 11 председника парламента. Такве сахране, апотеозе, није било у историји, што је разумљиво ако знамо да је умро „краљ сунце,” ви знате о чему говорим.
Зато Србији треба образовање, да схвати шта се дешава у свету и како се то рефлектује на Србију и како се Србија стално третира као мета у великим геополитичким играма, дуже од сто година. Поготово што никад озбиљно нисмо схватили улогу служби безбедности у Југославији и Србији, а оне су Србију скоро увек третирале као непријатеља што је неумрли брозовски концепт, да је за јаку Југославију потребна слаба Србија. Кад год је потребно поткопати Србију, извргнути је руглу, обесмислити њен нормалан живот, њену потребу да се сачува, на сцену ступају брозовски мрачњаци из сенке.
Сетимо се деведесетих година и распада Југославије. Служба активира два политичка пајаца, сараднике Службе, Шешеља и Драшковића да изиграју српски национализам и патриотизам и поведу га у погрешном смеру, што су нажалост успели јер Служба није жалила ни новац ни ресурсе. Србија то трпи и данас, живи у матриксу вође опседнутог статистиком. Контрола ума нарочито се интензивирала у протеклих годину дана, фокусирана је на два нивоа. Први ниво је привредни раст Србије и невероватни успеси на том плану. Други ниво је корона и свакодневни подаци којима нас бомбардују сви медији, о броју тестираних, оболелих, умрлих, и колико их је на респираторима и које забране се уводе а ниједна не укида, што је Србију претворило у медицински конц логор. Нема везе што је пропала привреда, школство и остале делатности, што узимамо кредите од Кине да би смоодржавали социјални мир, јер је грејс период дугачак тако да ће тек наши унуци почети да их отплаћују, него се држава прси и дели помоћ у виду мизерних поклона од 30 плус 30 сребрњака, пардон еура, тај орвеловски план функционише у Србији. Пошто треба потрошити купљене вакцине, а рок им истиче, сад смо дошли у посебну фазу, поткупљујемо грађане са 3.000 динара да се вакцинишу, После ове мере уследиће нова, са 1.000 ћемо стимулисати сваког цинкароша који пријави невакцинисаног комшију.
Да је ово опасна фаза духовног распада српског народа сведочи најновија акција антисрпске агентуре, појављују се бројни спасиоци Србије који се промовишу на Интернету, „потомци” српских династија (где су били све ове векове), Служба промовише престолонаследнике, вождове, ови деле титуле кнезова разним лудацима који су се примили да буду спасиоци, ту је и пензионисани генерал руске безбедности, да Србија види да имамо руску подршку. Вероватно им је обећано да ће једног дана бити обор кнежеви, да ће да тове свиње и да их продају Аустрији. Црква то дозвољава, у манастиру се полажу заклетве, уз неки импровизовани, кичерски текст, али нисам видео нигде свештеника? Како без свештеника може да се „полаже заклетва” у цркви? Црква рентира манастире за разне будалаштине? Свака им част, далеко смо забасали.
Сада је јасно шта највише треба Србији. Треба јој више памети. То ће најтеже да пронађе. Прво да сазна где се памет чува, а онда како се памет набавља.
Вертикални узлет америчког јавног дуга! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
