Закон о раду гарантује сваком запосленом да у случају болести током боловања прима бар 65 одсто своје зараде. Сваки послодавац може свом раднику да исплати и више од овог износа, што се предвиђа интерним актима предузећа, и тај трошак сноси – сам.
Најновија препорука Владе Србије да се неквацинисанима ускрати право да за време лечења од ковида 19 добију 100 одсто зараде односи се углавном на јавни сектор. Међутим, ни до сада у појединим јавним предузећима, државним институцијама, болесни од ковида нису добијали целу плату током боловања. Ретке су приватне фирме које су својим радницима на ковид боловању давале целу плату, а на жалост има и оних чији радници су примали знатно мање од 65 одсто своје зараде – то су они пријављени на минималац, који остатак до пуне плате примају од послодавца „на руке“.
„У првих 30 дана одсуства са посла због болести накнаду плаћа послодавац, а од 31. дана преузима Републички фонд за здравствено осигурање. Накнада је 65 одсто зараде, осим у случајевима повреде на раду и професионалне болести“, наводи за портал Н1 Марио Рељановић са Института за упоредно право.
Послодавац који одлучи да свом запосленом оболелом од ковида 19 исплати 100 одсто плате то чини о свом трошку.
„Колективним уговором, правилником о раду или уговорима о раду може се утврдити и накнада у већем износу од законског минимума. Та разлика је увек на терет послодавца“, објашњава Рељановић.
Нови закључак Владе Србије, усвојен 6. маја ове године као измена претходног из 2. априла 2020, а којим се невакцинисанима против коронавируса ускраћује право исплате 100 одсто зараде уколико се разболе од ковида је и даље – препорука, а не обавеза.
На питање да ли то практично значи да послодавац који то хоће – може и свом невакцинисаном запосленом да плати 100 одсто боловања током лечења од ковида, Марио Рељановић одговара да закључак ни до сада није био обавезан, али се примењивао углавном у јавном сектору.
„Али, уколико послодавац жели својим запосленима за време боловања да исплати већу накнаду од законског минимума, то може да учини на исти начин као до сада. Чини ми се да је овај закључак пре свега упућен јавном сектору, односно запосленима којима је послодавац држава, као врста притиска“.
Одлазак на боловање највише „кошта“ раднике којима послодавац не уплаћује целу зараду на рачун. То су они који делимично раде у сивој зони – пријављени су на минималац, порези и доприноси се плаћају на тај исти минималац, банка им за кредитну способност рачуна – опет минималац, а када оду на боловање, имају право на 65 одсто од – минималца.
Тако, на пример, минималац је у априлу ове године износио тачно 32.371,68 динара, а 65 одсто од тога је 21.041,59 динара. Ипак, према Закону о раду, иако накнада током боловања треба да износи 65 одсто плате – она не сме да буде мања од минималне зараде. У сваком случају, ови радници одласком на боловање – због било које болести – губе све оно што им послодавац исплаћује мимо пореског радара – као разлику од минималца до пуне плате.
Марио Рељановић сматра да се оваквој пракси може стати на крај.
„То је питање које нема везе са конкретним околностима – само сада додатно долази до изражаја. Недостају нам далеко ригорозније контроле и кривично процесуирање оних послодаваца који део зараде исплаћују на руке са намером да не плате порезе и доприносе на ту разлику“, указује наш саговорник.
На крају, на питање да ли је Влада овим Закључком дискриминисала одређене запослене – да ли су то невакцинисани или глобално они који раде код приватника, Рељановић одговара да је – питање компликовано.
„Моје мишљење је да није дискриминисала, јер закључак Владе није обавезујући. Ако би био обавезујући, могли бисмо да причамо о потенцијалној дискриминацији, односно о томе да ли је овде реч о недозвољеном разликовању увођењем несразмерних мера које се не могу објективно и разумно оправдати – не кажем да је то случај, морали би се размотрити аргументи за и против, а текст закључка нисам још имао прилике да видим. Оно што је међутим важније јесте да држава константно води репресивну, или у овој случају пасивно-агресивну, политику према грађанима који се не понашају у складу са очекиваним стандардима. Уместо тога би, међутим, требало повести рачуна о едукацији грађана и кампањама које би објасниле чему служе вакцине и вакцинација, уместо да се нуде новчани стимуланси и ‘прети’ онима који одбијају да се вакцинишу“, закључује Марио Рељановић.
А зашто се због ове одлуке Владе послодавцима не исплати да запошљавају вакцинисане, читајте ОВДЕ.
Извор: Н1
