Пише: Радован Караџић
* Није сасвим јасно да ли је морало доћи до рата, као и на коме лежи највећа одговорност за ту кризу. Да ли је тај рат био потребан локалним снагама, или је био пресудан интерес великих сила?
Данас већ можемо говорити да пресудан утицај на наша страдања имају "домаће снаге", а да се страни фактор тиме користи колико год може. Најновији догађаји потврђују да је у корену наших зала - манипулисање идентитетима. Неслагање између Хрвата и Срба не потиче ни од Карађорђевића, ни од Милошевића, а старије је и од Анте Старчевића, кад су Хрвати мислили да их Срби спречавају да добију статус у Ка-унд-Ка какав је изборила Угарска.
Срби и Крајина нису били у Хрватској, већ директно у Аустроугарској, од које су добили статус и привилегије, и били дужни лојалност Царству. Кад Никола Тесла у животопису напише да је рођен у Аустроугарској, он је врло тачан и прецизан. Ни Ивану Мажуранићу бану, и великом песнику, није успело да Српску Крајину укључи у хрватске територије.
Али и пре тога, семе је посејано на верској основи, католичким прозелитизмом, унијаћењем српског становништва и присвајањем огромног броја Срба католика, сада као Хрвата. Сећамо се Матавуљевог Пилипенде. Дирљиво је видети како се муслимани, католици и православци нашег порекла у Скадру идентификују са Српством, и братски слажу.
* Идентитет је самоникло стабло са дубоким и снажним коренима, и може се неговати, али не и насилно мењати без последица. Право на идентитет, или неидентитет мора бити свето и неупитно. Недавно је један познати певач поставио отрежњујуће питање: "Могу ли да будем грађанин и ништа више?" Врхунски статус још од старог Рима. Било каква интервенција у идентитет је насиље над природом ствари, и само је корак до насиља над људима.
"Игре са идентитетом" заслужују посебан и опширан осврт, а за ове потребе треба рећи да конверзија никад не успева потпуно, и да се међу конвертитима рађају и негују ужасна непријатељства према матичном идентитету и ентитету. Црна Гора је на Берлинском конгресу била четвороструко увећана. Суседни српски крајеви су се радо прикључили малој Црној Гори, јер је она била српскија и од саме Србије. "Коло" у "Горском вијенцу" пева о тој првотној Црној Гори: Што утече испод сабље турске/ што на праву вјеру не похули/ што се не хоће у ланце везати/ то се збјежа у ове планине/ да гинемо и крв проливамо/ да јуначки аманет чувамо/ дивно име и свету свободу/."
Толико од Његоша, и толико од народа. Ко ће данас натерати Васојевиће, који су у ствари, као и цела Црна Гора, прибежиште Немањићке господе, да више нису Срби? Ко Куче, Морачу, ко цео север Црне Горе, Сињавину, Језера, Дробњаке, Пиву, Бањане, српску Зету, целу Стару Херцеговину, па Паштровиће и Бокеље - да приволи, или да присили да одсеку своју више него хиљадугодишњу живу везу са целином Српства, коме су њихови преци дали златни допринос? Како "кућиће и оџаковиће" навести да издају своје претке и пређу у скоројевиће, да не кажем "никоговиће"? И зашто? Коме је то потребно? Такав "искључиви" (или-или) идентитет могућ је само у биљном и животињском свету, а у људском роду само међу расама. Тешко је замислити чистог белца као црнца, или чистог црнца као белца. Али у свему другом, за људе важи "инклузивни", проширени идентитет. Сви знамо многе Србе из Америке, који су и одлични Срби и Американци. Живео сам поносан што сам и Србин и Црногорац, и нећу да се одрекнем ниједног од то двоје, као ни од Републике Српске. О психолошким понорима и драмама ренегата и конвертита, из којег израста право непријатељство, важно за нашу тему - други пут. Међутим, то је предуслов за мешање страних сила, без којих не би било наших локалних ратова.
Познато је колико дуго трају напетости, па и непријатељства, најтрагичнија по Србе, а затим и по муслимане и Хрвате, као најближе рођаке, све од тренутка стварања заједничке државе 1918. Далматински Југословенски одбор је уценио исти такав одбор у Загребу да ће, ако се сви не уједине са Србијом, они ујединити Далмацију, и тако је сачувати за словенски свет овде. Дакле, уједињење није било искрено, већ је било за нужду, да Хрватска пређе из табора поражених у табор победника. У Далмацији је задржан тај ентузијазам и поштовање за Србију и династију Карађорђевића, док су у остатку Хрватске одмах обновљена стара антисрпска осећања и дешавања, понекад и под маском акција Коминтерне, што је дестабилизовало земљу, довело до "нових устава", диктатуре и пропасти, што је резултирало формирањем НДХ и "србоцидом". Тако су хрватски сецесионисти остварили прво бановину, па НДХ, и коначно републику, на крају независну, на територијама које су припадале Аустроугарској. У међувремену се десио геноцид, који остаје главна карактеристика тог подухвата званог "независност". Краљ Александар I и Тито, подједнако су, у два маха, сачували Хрватску од судбине поражене стране у рату, а сада ни један, ни други "спасилац" и доброчинитељ нису добродошли у Хрватској. Само неколико млађих хрватских историчара са моралним и професионалним интегритетом говоре о томе како јесте. Нека нас Бог сачува од нових европских национализама, иначе ће наша "западна браћа" поново требати српску помоћ против нове "германизације" или других "изација".
КРИВЦИ И КРИВИЦЕ
* Јасно је да југословенске републике нису имале никакво легално или уставно право на једностране сецесије, и о томе се слажу и међународни правни и политички ауторитети, али то је некако постало неважно, и неправо је добило предност над правом. Иако је остао утисак да је Америка водила у ратно разбијање Југославије, неколико неспорних ауторитета укључених у збивања одговорност је приписало Немачкој. О томе, али и о одговорности других у Европској заједници, Сједињеним државама и Уједињеним нацијама, говорили су: лорд Карингтон, Лоренс Иглбергер, Џејмс Бизет (канадски амбасадор у СФРЈ) Колин Пауел, А. Солжењицин, Ралф Хартман (немачки амбасадор у СФРЈ) Перес де Куељар, генерални секретар УН, Џејмс Бејкер, Сајрус Венс, Лорд Д. Овен, Ворен Кристофер (то јест, неколико државних секретара САД), Роџер Коен и А. М. Розентал из "Њујорк тајмса", француски министар спољних послова Ролан Дима, холандски премијер Руд Луберс, Хенри Кисинџер, турски експерт и амбасадор Алев Килиц, чак и судија Антонио Касезе, и други. Немачка је посебно истакнута као одговорна од стране америчких високих званичника, а Сајрус Венс је у више наврата јавно говорио да је ово у Југославији "Геншеров рат" (министар спољних послова Немачке), а да Немачка није уложила ни најмањи напор да то оповргне. Сва та становишта су недвосмислена и добро поткрепљена доказима. То је ужасан злочин против мира, а додатни злочин је искривљивање правних и историјских чињеница. Како је онда могуће судити другима који су били против рата, за ову катастрофу, кад би сваки умишљај подразумевао залагање и потребу за ратом. А добро је познато да су Срби били против рата "по сваку цену", како је Венс известио Геншера 8. марта 1992.
Још један злочин је тврдња да је постојао неки злочиначки подухват код оних који су све учинили да не буде рата, то јест код Срба! Обе те потребе, за ратом и за злочиначким подухватом, постојале су код неких великих сила, а српска страна је учинила све да рата не буде. И сам Изетбеговић нам је, након једне посете Немачкој, рекао да је добио понуду која се не може одбити, и да мора да тражи независност, што потврђује сумње у кључну немачку умешаност. И даље сам склон да верујем да Изетбеговић не би ишао на крајње решење, да није био притиснут од својих екстремиста, а посебно одлучујући су били утицаји великих сила. Од Изетбеговића смо први пут чули, у мају 91. предлог за поделу Босне (видети интерцепте разговора Милошевић - Караџић, књиге Зулфикарпашића), а пред својим екстремистима је бранио тезу да Србе не треба укључивати у њихов пројекат "јер су Срби субверзивни". Кад ми је Кољевић то потврдио, упозорио сам Алију да се то не би смело чути, јер након те увреде ја бих имао проблема да преговарам са њим, а он ми је одговорио да то није увреда, већ комплимент: мислио је на то да су Срби непослушни.
Хрватска и Србија су биле на добром путу да постигну споразум, али су хрватски експерти једнога дана саопштили да напуштају разговоре, по захтеву Немачке. Неколико од наведених аутора сведочили су да је "Немачка прогурала признавање Хрватске и Словеније", а потом и Босне, те да је "ово био Геншеров рат". Ако није било тако, дужност је Немачке да то расветли, као и бројне релевантне наводе да је "Немачка прогурала признавање Хрватске и Словеније", те да је "ово био Геншеров рат". Онда сам сугерисао председнику Милошевићу да све договори прво са Словенцима, јер са њима није било много спорних ствари. Тиме би се разговори са Хрватском растеретили. Али, ни Словенци се нису усудили да изађу из калупа који је одређен у Европи. Никако није лепо што се Немачка, након два светска рата вођена против Срба и Јужних Словена, уопште бавила разарањем Југославије. Али, главна одговорност лежи на српским западним савезницима из оба светска рата - зато што су ти савезници поништили све резултате српских борби и жртвовања у тим ратовима. Не звучи нимало савезнички, ни пријатељски.
ИЗНУЂЕНИ ПОТЕЗИ
* С друге стране, Срби су и у Босни и у Југославији вукли само "изнуђене потезе", увек остављајући време и простор да друге стране повуку своје нелегалне одлуке. Девети јануар (1992) као дан оснивања Републике Српске, помиње се уз буку и неутемељена оспоравања. Међутим, то је био пресудан догађај да БиХ добије своју конференцију у оквиру Лондонске конференције. Европска заједница је већ 15. јануара те године поклонила пуну пажњу том догађају: Бадинтер је тога дана објавио да БиХ не може да иде глатко у независност, јер она није као друге републике, између осталог и због формирања Републике српског народа у БиХ. То је прво признање РС, далеко пре рата, и ретка прилика кад су и Србима признали "нове реалности на терену". Иначе су нам у сусретима говорили како ми имамо право, "али ситуација на терену се променила", или "постоје нове реалности на терену".
У кризи у Босни европска заједница је прихватила аргументе српске, и делимично хрватске стране, тј. "хришћанске већине", да БиХ не може до независности глатко, као неке друге републике, па је организована конференција (лорд Карингтон и амбасадор Кутиљеро) која је брзо поставила основе за мирну трансформацију БиХ, по мери сва три конститутивна народа. А онда је амбасадор САД Цимерман покварио већ усаглашен споразум, и охрабрио СДА и њено вођство да иду на "све, или ништа", при чему ће их велике западне силе чувати од овога "ништа". Шта су могли да изгубе, осим близу сто хиљада грађана БиХ све три заједнице, мноштво материјалних добара, и све изгледе на добросуседски живот након рата.
Медијска демонизација Срба, првобитно са циљем да се Срби спрече у ослањању на међународно право и тако утичу на исход и "диктирају темпо" решавања кризе, што нам је вешто и не без жаљења, саопштио лорд Карингтон као језгро европске тактике, а Цимерман то накнадно признао. Али, то је било само једно привремено оправдање. Права сврха демонизације једног колективитета је пра-грех, пра-ратни злочин, јер се и чини да буде прихватљиво и дозвољено убијати било које припаднике тога колективитета, без осећања кривице. Исто је било пред Први светски рат, кад је Аустроугарска спремала покоље српског становништва (сећамо се Мачве). Исто је било са Јеврејима, и Србима такође, пред Други светски рат, кад је Павелић планирао "коначно решење" за Србе, па деведесетих, од стране западних сила. Три пута у једном веку! Срби треба да објаве (и у популарној верзији) студију са детаљним примерима и свеобухватношћу тих планираних "србоцида". Ни Холокауст, ни "србоцид" не би били оствариви без претходне демонизације колективитета, и демонизација се показује као први чин истребљења, "коначног решења", и треба да буде кажњиво. Јевреји и Срби, али и остали колективитети имају право и обавезу да уведу "нулту толеранцију" за такво оцрњивање и демонизацију. А уз Холокауст, Срби имају превише разлога да уведу и термин "србоцид"!
Како је пропао Бакиров пројекат Оскара за Аиду читајте ОВДЕ.
Извор: Новости
