-Кренули смо у контра напад како би смо обезбедили бољу позицију. Претходно смо на планину дотерали два тенка Т55. Када је непријатељ, чуо тенкове били су не изненађени, него уплашени! Италијански официр НАТО један од комадујуђих на Кошарама, је касније изјавио како су помислили, „сада ће мо морати да бежиомо преко Јадранског мора.“, прича Ђурковић чије сведочење доказује да су шиптарском пешадијом и плаћеницима командовали официри НАТО. У даљем разговору Ђурковић је открио и да су имали сазнања да ће НАТО свакодневно вршити нападе ескадрилом апача на Кошаре, као и да се један такав напад и догодио.
-После протока времена, ја сада могу да вам верификујем и кажем, нешто о чему се није причало. То кажем на основу претпоставке: Наши пилоти са „Аеродрома Поникве“, директно су надлетели командни центар НАТО у граду Бајрам Цури у Албанији где је била ескадрила апача и нанели су одређене губитке неприајтељу (уништили велики број апача, прим аутора), прича Ђурковић који каже да се то може закључити из тога што су они имали само један напад са целом ескадрилом. Пуковник прича да након што су наши прелетели у Албанију, њихова цела ескадрила више ниједном није напала.
-Био је само један такав напад, а већ други напад био је са само две летелице. Оне су дошле, на линију фронта испалиле неколико пројектила и више се нису појављивали. То све говори да су они били уништени, да више нису имали снага и средстава да изведу напад целом ескадрилом, закључио је Ђурковић.
Господине Ђурковићу, ви сте војник, а не политичар. Ипак, били сте први на листи за изборе коалиције коју предводи Покрет обнове Краљевине Србије?
Управо тако. Моје ангажовање у Покрету обнове Краљевине Србије је из чисто патриотских мотива. Ми смо као војници били школовани и усмеравани да се угледамо на српске војводе, који су били елита у доба Краљевине. Српским официрима је јасно какве смо успехе и војничке и економске низали у краљевини. Нажалост, српска историја је била запостављена и демонизована од 1945. године па надаље. Србима је краљевина отета, нисмо је изгубили, нисмо се ње одрекли, тако да је она остала у срцу сваког србина и родољуба.
Како оцењујете нашу политичку сцену у претходном периоду и зашто сте се политички ангажовали у ПОКС ?
Политика после 2000. године није успела да експлоатише успех наших борбених дејстава током 1999.године и обезбеди да се на Косово врате снаге предвиђене Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 12 44, као и повратак расељених Срба са Косова и Метохије. Мој циљ је да се кроз политику изборим за оно што борци и заслужују. Нико није ратовао да би добио одређене привилегије, него да одбрани своју породицу, светиње и своју отаџбину. Ти ратници су сачували слободу и територију и треба да добију стаус који заслужују. Верујем да ћемо са ПОКС у томе успети и спречити НАТО лобисте да демотивишу и убеде наш народ да не треба бранити отаџбину.
Пуковниче, ви сте били командант одбарне карауле Кошаре, где се водила епска херојска битка наше војске против вишеструко надмоћнијег непријатеља. Како је та битка почела ?
Битка је почела 9.априла 1999. године у раним јутарњим сатима изненадним нападом, чиме је фактички започета копнена офанзива на тадашњу Савезну републику Југославију. Напад је прво почео на правцу карауле Морина где смо напад очекивали, али су онда непријатељска дејства пренета на правац карауле Кошаре. Ово је било за нас потупно неочекивано, јер је то тактички неповољан правац, готово непроходан и капацитет борбених дејатава је нивоа једног батаљона. Ми смо тада на тим положајима имали само једну граничну чету од 110 људи и у другој линији смо имали два моторизована вода. Такође, непријатељ је имао тачне обавештаје податке о нашим снагама и покашао је силовитим нападом са око 2.000 људи да изврши пробој, пресецање наших снага, уведе свеже снаге на моринском правцу и затим продужи дејства дубље на територији Србије.
Да ли је непријатељско изненађење успело ?
Они су тог 9.априла, првог дана напада, када су су са две хиљаде људи кренули на наших стотину, успели да заузму неке положаје, али смо ми добром организациојом и стратегијом успели да пребацимо нове снаге на положаје и да сутрадан, потпуно стабилизујемо борбену линију, а већ 11. смо кренули у противнапад када смо вратили изгубљене положаје од када непријатељ није ни педаљ ушао на нашу територију све до краја рата. Борбе су укупно трајале 67 дана, а њихова идеја о копненој офанзиви на нашу земљу коначно је осујећена крајем маја месеца када је и у реону Паштрика непријатељ доживео пораз.
У напад на Кошаре учествовала је тзв. ОВК, као и снаге НАТО пакта. Како је то организацијски изгледало на терену ?
Командни центар се налазио у Албанији у граду Бајрам Цури одакле је НАТО и командовао операцијом напада. У том центру су биле стациониране и резервне снаге алијансе, као и ескадрила хеликоптера „Апача“. Непријатељске борце су чинили припадници терористчке ОВК ,страни плаћеници, Легија странаца, Зелене беретке и британски САС специјалци, уз ваздушну подршку авијације која је свакодневно дејствовала по нашим положајима. Такође, иза њихове прве борбене линије налазили су се немачки санитетски тимови за збрињавање рањеника, тако да нисмо ми ратовали само са Албанцима, већ је то била класична НАТО структура.
Са наше стране, осим редовних јединица, било је и страних добровољаца, највише Руса?
Tako je. Поред наших регуларних формација, био је један интернационални одред од 37 људи који су углавном чинили борци из скандинавских земаља, као и један руски одред од 63 борца. Овде морам да истакнем величансвеност тих руских добровољаца, који су пленили својом невероватном храброшћу и били дисциплиновани као наши војници који су били на редовном служењу војног рока.
Иако се доста прича о херојству наших војника на Кошарама, ова прича баца ново светло и још једном потврђује величанственост тог подвига који је ушао и у уџбенике. Ипак, борци са Кошара, али и сви други учесници рата данас немају адекватну подршку институција.
То је на велику жалост истина. Неопходно је да, не само из захвалности за њихово жртвовање, већ и због хуманих разлога да се овим људима обезбеде много бољи услови за живот и рад.
На Кошарама смо зауставили НАТО
Пуковник Љубинко Ђурковић завршио је Војну академију и Генералштабну школу у Београду. Од 1985. службовао је на Косову и Метохији, а његов матични гарнизон био је у Пећи. Увек је био тамо где су то од њега захтевале потребе службе, па тако и у одбрани српског народа у Пакрацу у Западној Славонији. Каријеру је крунисао учешћем у бици на Кошарама као командант одбране од НАТО агресије и непосредни учесник у ратним дејствима. Срећно је ожењен и отац је три ћерке. У пензији је од 2011. године. Он је поручио да се на Кошарама исписивала српска историја битака, попут оних на Колубари, Церу, Куманову и да је дужност државе и наредних генерација да се достојно одуже тим јунацима. По њему Кошаре су „дијамант на мачу српских побједа“ и да се та битка не смие заборавити.
О пропасти преговора Београда и Приштине прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
