Државну границу одбранили су граничари од 18 до 22 године на одслужењу војног рока. Драгутин Димчевски, потпуковник у пензији, и заменик команданта 53. граничног батаљона током битке на Кошарама, један је од ретких живих сведока тих борби које су се водиле 67 дана.
Били су само деца – голобради младићи, тек стасали за живот, са пуно неостварених жеља и снова о будућности. Ипак нечија мржња је била много јача од њихове невине младости.
Иако су им животи у трену прекинути, из неравноправне борбе добра и зла изашли су као победници.
Ово је истинита прича о херојима са Кошара.
Драгутин Димчевски, потпуковник у пензији, и заменик команданта 53. граничног батаљона током битке на Кошарама, један је од ретких живих сведока тих борби које су су се водиле за одбрану државне границе и времена које јој је претходило.
Враћа нас у 1997.годину, када је у Албанији дошло до слома државних институција. Тада долази и до отказивања војне послушности. Наоружање, муниција и минско експлозивна средства убрзо стижу у руке разних организованих група, које све то одвозе на већ раније припремљене локације у Албанији, са задатком да их прихвате, сместе, наоружају, обуче и касније организовано пребаце на територију Косова и Метохије.
Главне провокације почињу у априлу 1998 године, када 150 терориста покушава да уђе у Србију.
- Први гранични инцидент био је 16 априла, где је велика терористичка група у току ноћи , преко 150 терориста покшала да предје са територије Албаније на насу територију. Све терористе су извукли осим двојице који су остали неизвучени - каже Драгутин.
Тада је велика количина наоружања заплењена, а тај границни инцидент имао је атак агресије на нашу земљу.
Војска Савезне Републике Југославије све пријављује мешовитој комисији Албаније, али уместо обављања увиђаја о том инциденту, албанска страна отвара ватру ка југословенској војсци.
- Тако да слободно могу да кажем да је Албаније била један од највећих учесника у агресији на насу земљу, иако Албанију никад нико није осудио. Сву подрску која је била потребна терористичким снагама, она је давала.
Следећи инцидент који је имао атак агресије на нашу земљу догодио се 30 септембра 1998. године, када је на реону карауле Морина миниран пут.
Погинуо је заставник Милан Бундало из Врања, док је пет војника рањено. За терористе то је био тек почетак крвавих напада.
- Такође истог дана је постављена заседа под командом Агима Рамаданија на рејону карауле Кошаре и тада је погинуло пет војника. Био је то један од најкрвавијих дана за нас граничаре.
Ређали су се гранични инциденти, али им је југословенска војска одолевала и успевала је да спречи упад на територију Косова и Метохије.
Командант 53. граничног батаљона Душко Шљиванчанин обишао је комплетан рејон 8. априла 1999. године. Ништа није указивало да се спрема терористички напад. Сутрадан рано ујутро нападнута је караула Морина.
У раним јутарњим часовима...
На Велики петак у раним јутарњим часовима почиње крвава битка на Кошарама.
О нападима, мајор Димчевски сазнаје преко мотороле на свом командном месту у Ђаковици. Хитно тог јутра долази на Кошаре. Терористи су бесомучно нападали из три правца са територије Албаније.
- Прво је извршен напад на рејону Мала глава… Када сам дошао по мојој процени их је било 1.500, али касније смо схватили да их је било много више.
Најтеже битке вођење су 9. и 10. априла, тада долази и до првих жртава
- Успели смо за та два дана да зауставимо непријатеље...
У недељу 11. априла на Православни Васкрс отпочео је најтежи и најцрњи дан за српске граничаре на Кошарама. Гине осморица, док је десеторица рањена.
-Тог дана са карауле Кошаре избачено је највише бораца – 18 бораца, 8 војника је погинуло, док је 10- ица рањена.
Била је то тешка и неравноправна борба у којој су терористи стално добијали појачање, а били су и бројчано много моћнији. Битка на Кошарама трајала је 67 дана.
Упркос потписивању Кумановског споразума 9. јуна, и доношењу резолуција 12 44 10. јуна, шиптарско терористичке снаге су наставиле нападе на Кошаре.
Државну границу бранили су по цену сопственог живота граничари од 18 до 22 године на одслужењу војног рока, њих 130 бораца против десет пута већег броја наоружаних албанских терориста потпомогнутих НАТО снагама.
Ту државну границу су бранили и одбранили војници на одслужењу војног рока, та младост, та њихова мотивисаност да под цену свог живота су стајали на бранику отаџбине.
Тешко је издвојити сваки херојски подвиг. Војници су се сви до једног неустрашиво борили против терориста. Велики ударац јединица доживљава након погибије Потпоручника Предрага Леовца, командира вода за интервенције, који није желео да се растане од своје пушке ни када је умирао.
И две деценије после битке на Кошарама Димчевски не престаје да се бори. Жеља му је да истина изађе на видело, а посебно га боли што један број бораца живи веома тешко и без посла, немају од чега да плате лечење. - Има доста психофизички оболелих. Из тог батаљоина имам тројицу који су извршили самоубиство...
И после више од 20 година супруга Дубравка се сећа како су изгледали ти дани у априлу 99. када није имала појма где јој је муж и да ли је жив.
Памти и када ју је у јуну месецу позвао и рекао да Војска напушта Косово и Метохију.
Поводом 21 године битке на Кошарама, потпуковник Димчевски одликован је једним од највиших државних признања - Орденом белог орла са мачевима другог степена.
Велика завера против Путина је спремна! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир
