Пише: Милан Видојевић
Пресељење индустријских капацитета највеће је било у периоду 1948-1953. године, али је почела пре тог периода а наставило се и после 1953. године. Већ у првим послератним годинама, са подржављењем привреде извршена су масовна спајања капацитета. Тада је због концентрације капацитета долазило је до пресељења појединих погона, машина и програма. Није то само било унутар републике, већ знатно више ван Србије, а у више случајева и ван земље, у државе које су тих година сматране пријатељским. После Резолуције ИБ оваквих исељавања и поклањања фабрика другим земљама није било али ће се наставити унутар Југославије, поготово због политичке параноје врха државе да ће уследити инвазија СССР-а и земаља Варшавског пакта на Југославију. Она је трајала дуго, чак је и каснија градња канала Дунав-Тиса-Дунав имала превасходно одбрамбену улогу и била део тог страха. Ако нас тенковске јединице нападну са севера и североистока отварање устава канала ће изазвати плављење Војводине и онемогућити тенкове у њиховом налету! Каква лудачка идеја!. Зато овај канал ни данас нема црпне станице за наводњавање, може евентуално да служи као одбрана од поплава или за туризам.
У овим годинама је наступило и затезање односа са Западом, иако је из САД стизала војна и економска помоћ, без обзира што су само две земље одбиле да се укључе у Маршалов план, СССР и Југославија. Питање пресељења индустрије стратешког значаја са запада на исток земље није се постављало ни када су на западним границама 1946. године оборена два америчка авиона. Такви разлози и конкретна политика пресељења појавила се тек након сукоба са СССР-ом и источним блоком. То пресељење целовитих производних капацитета, погона и производних линија, машина, алата, али и пројеката, производних програма, техничке документације, прототипова, пробних серија, врхунских стручњака и стручних радника, довело је до озбиљног даљег осиромашења Србије и Војводине, које је трајало десетак година, а кад се мало дубље истражи и свих петнаест година.
Кад се с ове дистанце погледа овај период онда ће се многи изненадити кад прочитају да је највећу штету претрпела Војводина, па Београд као индустријски центар и индустријски градови у Србији, Крагујевац, Краљево, Лесковац и други у мањој мери. Војводина је била жртва необјашњиве политике. Кад су развијени у Југославији требали да помогну неразвијене, Војводина је била "богата" и требала је да буде издашна у помоћи другима. Кад је почела индустријализација и изградња капиталних објеката Војводина је углавном заобилажена јер она је "пољопривреди регион." Кад је почео сукоб са СССР-ом у Војводину се није улагало јер је постојала опасност од "непријатеља." Заборавило се да је Војводина имала развијену занатску производњу високог нивоа пре рата, и да се та производња на тржишту веома ценила, а највише производња луксузног намештаја, производа и обрада метала из многобројних ливница, млинова, мини електрана на течно гориво, и другог. Великог дела тих капацитета Војводина је лишена врло рано кроз конфискацију и национализацију, а детаљније о томе писаћу вам у следећем наставку. Ово оптерећење Војводине примећено је у политичком врху земље, о чему је говорио Борис Кидрич 1950. године. Говорио је о заостајању Војводине због оптерећења наметнутог пољопривредној производњи, а не и о девастирању индустријске производње у Војводини.
Београдски регион и градови у његовом окружењу, са кооперантским капацитетима, су пре и после рата биле седиште динамичне производње авиона, мотора, камиона, производа прецизне механике, средстава везе, и Београд је био центар развоја технологија које су у Југославији биле на највишем нивоу и имале перспективу развоја. Индустрија Београда девастирана је само у неколико година. Из београдског индустријског басена исељени су: производња авиона,производња камиона, производња тенкова, производња авионских мотора, производња камионских мотора, производња свећица за моторе, производња средстава везе, оптичка производња...
Нешто касније, девастирана је и трговачка и банкарска традиција и послови у Београду и било је јасно да је то било планско сатирање највећег индустријског комплекса у Југославији. Остављене су производња одеће и обуће, прехрамбена, хемијска и индустрија пољопривредних машина, као индустрије нижег нивоа сложености рада и нижег економског потенцијала. Тако је Србија перфидно везана за развојно осујећене, другоразредне секторе и није случајно да је у економском развоју почела да заостаје за Словенијом и Хрватском. Слаби индустријски потенцијал нове Србије у Југославији значио је и добијање мање средстава за даљи развој али су издвајања Србије у буџет Југославије остала већа него што је био поврат средстава. Исто је било и са извозом готових производа, индустријских и пољопривредних.Подаци из 1952. године показују да су извозници из Србије 7 милијарди 888 милиона динара више него што су примили, док су извозници из Хрватске и Словеније примили 3 милијарде 452 милиона и 4 милијарде 740 милиона динара више него што су уплатили.
Више података у следећем наставку.
Предходни део фељтона прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда