Најновије

ДР Сања Ђурђевић (интервју): Због пандемије живот је постао компликованији!

Пандемија Ковида 19 променила је свет. Доц. Др сц. Сања Ђурђевић, породична психотерапеуткиња, професорка на Високој школи социјалног рада у Београду, на департманима Психологије и Социјалног рада, објашњава нам како је пандемија утицала на наше ментално здравље и представља нам кратки студијски програм "Саветовање породице".

Фото: Промо

Корона вирус променио је свет. Обзиром да сте психотерапеут можете ли нам рећи како ове промене утичу на нас као појединце и као друштво?
Пандемија Ковид 19 је пред људе, породице, различите друштвене системе ставила један велики захтев за променом. Донела је екстреман број изазова паровима, породицама и појединцима: болест, смрт, страх од оба; незапосленост и економске тешкоће; недостатак доследних информација о нивоу ризика од заразе или смерница за смањење тог ризика; обавезност карантина; осећај слутње, изолације и недостатка социјалне подршке; нарушавање животних планова и ритуала као што су рођендани, венчања, верски празници, рекреативне активности, на крају крајева и сахране. Ми се иначе у животу скоро свакодневно ангажујемо да се адекватно изборимо са разним захтевима које живот пред нас поставља.  Због пандемије живот је постао компликованији, дошло је до дисконтинуитета у личном, породичном и социјалном функционисању. С обзиром да је дуго трајала доживели смо је као кризу. Ова криза је утицала на лично, породично и опште друштвено функционисање.  На тесту су били сви капацитети за успешно решавање неорганизованости. Неки појединци, породице и системи су имали довољно јаке механизме за превладавање кризне ситуације и способност да се успешно ускладе са новом ситуацијом, а други не. За оне који су се успешно адаптирали кажемо да су кризу доживели као шансу. Они који су се „сломили“ вероватно су имали нешто мање капацитете за решавање проблема, то обично зависи од личних особина и капацитета, од претходног искуства решавања криза, количине већ постојећег стреса. Што се тиче породичних карактеристика, могу да кажем да су породице које успешно превладавају кризе оне у којима постоји емотивна размена и сарадња, које имају већ развијене стратегије за решавање проблема, које су флексибилне у обрасцима понашања, у којима постоји јасна и отворена комуникација и где слабији чланови осећају заштиту.  На жалост, с друге стране имамо породице на које је пандемија, као стресор, утицала врло негативно. И ако је података још увек недовољно, неки извештаји указују на алармантна повећања партнерског насиља над женама, уопште, дошло је до повећане агресивности у вероватно већ насилним везама. Имамо и повећан број убистава жена од стране партнера. Ово су све аларми за нас који се бавимо менталним здрављем, али и за државу која има одговорност за бригу о менталном здрављу популације.


Да ли је ова ситуација довела до веће потражње за психотерапијом и који су то проблеми са којима људи долазе код Вас?
Мислим да јесте повећан број људи који траже саветовање или психотерапију, што не чуди, јер је иза нас један заиста турбулентан период, а последице се осећају сада. И сва предвиђања говоре да ће последице по ментално здравље трајати дуго. На крају крајева, ментално здравље људи угрожено је и без пандемије. Најчешћи проблеми због којих појединци и породице траже помоћ су појачана анксиозност, страхови, панични напади, депресивност, конфликти у партнерским везама, проблеми са понашањем детета али и бројни други. Важно је да кажем да ми у психотерапији увек у фокус стављамо веру у потенцијал клијента да смањи своју рањивост и повећа отпорност. Само када верујемо и подстичемо овај потенцијал, шансе за успех су веће, јер оријентисаност на отпорност надахњује људе да верују у сопствене могућности за регенерацију након трауме и да се окрену даљем здравом расту. Мој лични и професионални став је да сваки појединац, као и свака породица има своје ресурсе и снаге. Оно што сам приметила је да се све већи број људи одлучује за онлине саветовање и психотерапију. Радим дуги низ година психотерапију путем мрежа и она заиста нуди клијентима много више комфора, уштеде времена и укида просторну даљину.


У току је упис на Високу школу социјалног рада, на којој сте доцент, шта је то што ову високо-школску установу издваја од других?
И ако у називу школе стоји Висока школа, што често збуњује људе, наша школа је акредитована високообразовна институција академских четворогодишњих студија. Дакле, студије трају 4 године, као на било ком факултету.  Постоји неколико ствари које ову школу чине посебном. На првом месту то је атрактивност занимања за које се студенти код нас школују. Мислим на то да су то занимања која су врло популарна, за којима постоји велика потреба на тржишту, како у актуелном тренутку тако и у будућности. Завршетком четворогодишњих студија наши студенти могу да стекну звања дипломирани психолог, дипломирани логопед, дипломирани социјални радник или дипломирани терапеут као и да наставе своје образовање на мастер судијама, осим на психологији, јер још увек није завршен процес акредитације овог програма. Друго, сматрамо веома важним и то што смо студентима који су запослени омогућили да прате наставу путем наше електронске платформе, без доласка на факултет. Такође, пошто нам је циљ подстицање целоживотног образовања,  трудимо се да омогућимо најефикаснији упис за све оне који су из неког разлога прекинули своје студије, њима се признају испити које су некада положили, а који су еквивалентни нашим и тај процес преласка са студија с других факултета је заиста брз и ефикасан. Даље, у оквиру Центра за континуирану едукацију постоји чак 24 различитих кратких едукација намењених појединцима из области социјалне заштите, образовања, здравства, у циљу њиховог усавршавања. На крају и сама локација, обзиром да се налазимо на Теразијама, и зграда у којој је школа чине свакако још једну посебност.


Поред студијских програма у току је упис и на кратки студијски програм „Саветовање породице“, објасните нам колико траје програм, која се знања стичу и које се звање добија по завршетку?
Кратки програми студија су 2019. године уведени у образовни систем Републике Србије са циљем да се у кратком временском периоду омогући ефектно и ефикасно образовање и обука стручњака за конкретан посао.  Студије на овом програму су организоване по модулима и трају један семестар, а завршетком програма остварује се 30ЕСПБ. Студентима који су актуелно уписани на неки студијски програм основних академских студија признају се ЕСПБ бодови за оне испите тј. предмете које су положили на тим студијама уколико постоји  преклапање са предметима уписаног кратког програма. Након успешно положених испита и позитивне оцене супервизора о пракси стиче се сертификат о положеној едукацији, а у додатку сертификата наводи се листа послова/задатака које носилац сертификата може да обавља. Наша школа је међу првима добила решења националног савета за високо образовање за одобрење реализације шест кратких програма студија.
Што се тиче кратког програма студија под називом Саветник за породице њега сам осмислила првенствено зато што као породични психотерапеут знам да се породице данас суочавају са многим изазовима и проблемима и да је некима потребна специфична врста стручне подршке. Саветник за породицу је ново занимање које ће моћи да одговори на потребе чланова породица погођених неким проблемом. Главни приоритет у послу породичног саветника је помоћ у стабилизацији породичне ситуације и то на начин који би се могао кратко описати као „пружање помоћи за самопомоћ“. Јер свака породица жели да буде збринута, да живи самостално и самоодређено у свом окружењу.  Саветник за породицу треба да помогне да породице то и остваре. Потражња за стручњацима који раде са породицом свуда у Европи убрзано расте, тако да су и изгледи за посао добри. Програм је намењен свима који су природом свог посла усмерени на породице са проблемом или незапосленима који желе да побољшају своје компетенце и повећају могућности за запослење. У опису посла Саветника за породицу наведене су услуге које пружа породицама које имају испољену дисфункционалност, неке од њих су: почетне и текуће процене породичне функционалности, са посебним фокусом на здравим снагама које породица и поједини чланови имају, уз израду индивидуализованог плана третмана; спровођење интервенција како би се осигурало попуњавање празнина у вези са основним потребама породице и заједно са породицом планирање дугорочне одрживости  равнотеже здравља упркос тешкоћама; помоћ породици да развије мрежу подршке у природном окружењу; креирање конкретних интервенција које треба да развију вештине и код родитеља и код деце у решавању проблема итд. Овај програм је заснован на постулатима системске породичне терапије, а аутор програма као и сви наставници су лиценцирани психотерапеути и професори факултета. 

Више о овом студијском програму можете сазнати ОВДЕ.


Како данас изгледа српска породица? Који савет бисте упутили нашим читаоцима како би имали здраву породицу?
Пошто живимо у времену глобализације, мислим да српске породице имају сличне проблеме и изазове са којима се суочавају, као и све друге породице на свету. Ипак, специфичност нашег друштва које је већ предуго у једној турбулентној транзицији, и то у сваком погледу: економском, политичком, вредносном, креира и специфичне проблеме који произилазе из стања хроничног стреса и неизвесности. На пример, када се породице боре да задовоље егзистенцијалне потребе, када им поглед у будућност не доноси спокој, немогуће је очекивати да у њима постоји емоционална стабилност. А и оне породице које остваре колико толико стабилну егзистенцију, породице средњег сталежа, суочавају се неретко са недостатком социјалне подршке у решавању неких свакодневних животних проблема, остваривању неких универзалних права. Када деца расту у породицама где је нарушена равнотежа, где је конфликт хроничан, дуготрајан, отворен или скривен, свеједно, то оставља последице на њихов емоционални и когнитивни развој, а онда то видимо у разноразним поремећајима понашања младих. Да поменем и промене у вредносном систему, које уводе конфузију у многе породице, јер још увек постоји сукоб између традиционалног и модерног. Посебно ми се чине значајним тешкоће са којима се млади и њихове породице суочавају, а које настају из природне потребе младих да се одвоје од својих примарних породица, да развију своју независност, индивидуалност, а затим и сами формирају своје породице. На жалост то је често или немогуће или постоји квази-независност. Савет породицама би могао да буде да покушају да нађу и одржавају своју сопствену малу филозофију живота, која не мора потпуно да се уклапа у глобалну, али мора да пружи свим члановима доживљај јединствености, да негује подједнако и припадност и независност, да развија увек алтернативна решења и буде отворена за промене, било да су оне развојне или наметнуте. 

Извор:Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS