У тексту под насловом „Прекретницу је донела Сребреница“ лист Франкфуртер алгемајне цајтунг подсећа да је актуелна расправа одјек дискусија које су раздирале странку још средином 1990-их година у контексту рата у Босни и Херцеговини.

Један од носећих стубова странке Зелених од њеног оснивања почетком 1980-их био је бескомпромисни пацифизам. Међутим, „под утиском злочина које су у БиХ починиле српске милиције, што је кулминирало геноцидом у Сребреници 1995, Зелени су у две године извели темељни заокрет – од захтева за распуштањем (немачке војске) Бундесвера, до прихватања ангажмана немачких војника у (војним) мисијама УН.“

Расправе у оквиру странке су биле жестоке. Радило се о питањима морала, о саморазумевању Зелених, о потреби да се признају реалне чињенице, а на крају и о питању спремности и способности учествовања у власти на савезном нивоу.

Поуке из прошлости

„Деценију и по за Зелене се подразумевало да одбацују и саму помисао да би војни ангажман могао да допринесе томе да се оконча неки сукоб, да се спасу људски животи и да се тиме евентуално отвори пут за изналажење политичког решења“, подсећа лист из Франкфурта.

Они су тада ишли толико далеко да су на ванредном конгресу 1993. на којем су се бавили ратом у БиХ, тврдили да „чак и с обзиром на ’фашистички геноцид’ над грађанима БиХ од стране српских милиција, није могуће одступити од консеквентног пацифистичког става, јер би се тиме једном заувек одустало од утопије опште гаранције заштите људских права. Чак су сматрали дао ни снагама УН, које су имале задатак да штите цивилно становништво у Босни, не би требало дозволити коришћење оружја за самоодбрану“, наводи се у тексту.

Ту позицију је тада подржавала велика већина од 500 делегата на конгресу, а само неколицина се залагала за то да се мир у Босни наметне војном силом. И док су тзв. „пацифисти“ наглашавали начело „Никад више рат!“ (Ние wиедер Криег!), мањина, који су звали „белицисти“, позивала се на начело „Никада више Аушвиц!“ (Ние wиедер Аусцхwитз!), из којег је произлазила и обавеза активног војног супротстављања фашизму.

Важну улогу притом је имала и унутрашњеполитичка димензија: реалистима унутар странке било је јасно да уз инсистирање на захтеву да се распусти Бундесвер, а Немачка изађе из НАТО, не постоје шансе да Зелени уђу у неку будућу савезну владу.

„Након дуготрајних расправа које су уследиле, великим делом и под утиском геноцида у Сребреници, однос снага унутар Зелених преокренуо се у корист заговарача војног ангажмана онда када је то нужно“, пише немачки лист. „Четири године након Сребренице управо немачка влада у којој су Зелени били коалициони партнер социјалдемократама (СПД) по први пута након Другог светског рата послала је немачке војнике у рат у иностранство.“

„Аргументи за и против учешћа у косовском рату, којим је 1999. требало зауставити протеривање албанског становништва од стране српског властодршца Милошевића, били су исти они као шест година раније на првом конгресу Зелених о рату у БиХ – само што је сада већина била за интервенцију. Можда је Хабеков захтев у вези с Украјином сада почетак нове расправе унутар Зелених о томе како се носити с изазовима које представљају насилни режими“, закључује у свом осврту у Франкфуртер алгемајне цајтунгу новинар Рајнхард Везер.

„Бирачи могу да поднесу истину“

Реакције на захтев копредседника Зелених углавном су негативне, како у његовој партији, тако и од стране других. Хабеку се пребацује да је „наиван“ и да игнорише чињеницу да „не постоји војно решење кризе у Донбасу“. Ипак, неки коментари, попут рецимо оног у угледног недељника Цајт, сматрају да не би требало олако одбацити „озбиљну расправу о немачкој спољној политици“.

У тексту под насловом „Упс, реалност“ новинар Јерг Лау реторички се пита: „Да ли је исправан став да се никада не испоручује оружје у кризна подручја, као што је то записано у програму Зелених? Немачка је 2014. Курдима у Северном Ираку у борби против ИД помагала испоруком аутоматских пушака и противтенковских ракета – и то се показало као успешно. Зар не би из тога понешто могло да се научи?“

Аутор наводи и да је слаб аргумент да би наоружавање Украјине угрозило тзв. Споразум из Минска, којим је успостављено примирје у Донбасу: тај споразум се, пише немачки новинар, „крши од самог почетка руским наоружавањем тамошњих сепаратиста“.

Исто тако је, сматра, погрешна и тврдња да би испорука оружја Украјини могла да испровоцира Русију. „Пре само неколико недеља Русија је угрозила Украјину гомилајући војску на граници. Можда би и Минском споразуму и дипломатији помогло када би слабија страна – у овом случају Украјина – била боље опремљена“, пита се лист Цајт.

А на крају крајева, та расправа би користила и Зеленима, сматра немачки новинар: „Још од времена Јошке Фишера, Зелени воде озбиљне расправе о спољној политици. То би они и сада требало да ураде, без обзира на предизборну кампању. (…) Бирачи могу да поднесу истину.“

Како ће Лукашенко Луганску предати затвореника број 1, сазнајте ОВДЕ.

Извор. Дојче Веле