Пише: др Иван Пајовић
Максимални успех самита је одлука о повратку америчких и руских изасланика на своје раније позиције, што и даље не умањује напетост између двеју земаља, премда уноси одређену дозу оптимизма. Иако сусрет на највишем нивоу између Русије и САД одражава централни значај ове две земље у међународним односима, он више нема некадашњи значај због формирања светских односа у којима више нема безусловног лидерства Запада. Потреба за оваквим сусретом и пажња која му се придаје потврђују посебност односа Русије и САД као две и даље војно најмоћније земље света. Раније су овакви сусрети имали огроман значај за билатералне и светске односе, а данас не постоје нека велика очекивања, премда је то свакако позитиван догађај, уколико се очекује трансформација светског поретка мирним путем.
Последњих година обе земље су пуно тога учиниле како би конфликт између њих био узрок забринутости осталих земаља света. Водећу улогу у томе играле се САД, будући да управо оне располажу највећим ресурсима војне силе. Са друге стране, Русија се понашала сходно томе, дајући до знања да сопствени пораз не представља цену за очување светског мира. Сада је јасно да Москва и Вашингтон не размишљају о неким уступцима и да је свака страна уверена у сопствену снагу.
У току последњих 35 година главна тема самита била је како да се утврде услови капитулације СССР-а у Хладном рату, а потом шта Русија може добити у замену за сагласност да још неко време трпи америчку империјалну политику. Данас се обе стране појављују са потпуно нових позиција које подсећају сусрете у доба врхунца Хладног рата. САД не показују трунку воље да се добровољно одрекну макар дела предности које су себи обезбедиле последњих неколико деценија.
Управо су војно-стратешки односи Русије и САД једини разлог што овакви самити имају неки значај за светску јавност. Сва остала питања савременог развоја светске ситуације не могу се више решавати у оквирима преговора само две нуклеарне супер-силе. То се односи и на многобројне регионалне конфликте у којима су директно или посредно умешане и Москва, и Вашингтон, јер они без изузетка укључују и интересе великог броја регионалних играча, па би било наивно очекивати решења на нивоу само ове две земље. Зато је основно очекивање од овог самита везано за потврду лидера две земље да имају одговорност за мир на светском нивоу. Све остало, макар се о томе лично договарали Путин и Бајден, неће имати одлучујући значај у геостратешком смислу. Наравно, повратак на стабилне, мање напрегнуте дипломатске односе био би без сумње прихваћен са одобравањем светске јавности.
Дакле, са становишта политике силе, самит у Женеви заиста је имао велики значај међу осталим политичким догађајима у 2021. години, чак и ако ништа није променио у вези непријатељских затегнутости између две земље. Он потврђује колико је данашњи међународни поредак и даље неки облик наставка „нуклеарне ере” из доба Хладног рата. Тај поредак је био пољуљан у доба када је Русија била у стању велике унутрашње кризе и није могла користити своје јединствене могућности као нуклеарне силе у својству спољнополитичког аргумента ком се не може успротивити. Већ од средине 2000-тих година позиција Русије у односу на САД постала је знатно чвршћа.
Сада као да се формирала парадоксална слика, на којој постоји фактичка вишеполарност света, колосални раст значаја и утицаја Кине, а такође раст моћи одређених регионалних сила, али све то не може изменити општу стратешку ситуацију на линији САД—Русија. И како год се размишљало о могућностима формирања некаквог стабилног глобалног поретка, то ће увек бити повезано са тиме колико су ове две земље способне да се споразумеју. То је лоша вест за концепт вишеполарног света на који неки рачунају, а посебно за оне који рачунају на значај неоружаног фактора силе.
И док су трајали „помирљиви” разговори, потврдило се старо правило да дипломатија једно говори, а политика спроводи нешто сасвим друго. У воде Црног мора упловила су два брода НАТО морнарице наоружана ракетним наоружањем: британски разарач „Дифендер” и холандска фрегата „Евертон”. Само неколико дана раније, 11. јуна, допловио је и амерички разарач „Лабун”. Национална управа за одбрану Руске федерације известила је о овим „посетама” и дала изјаву да Црноморска флота помно прати кретање бродова НАТО пакта.
Шешељ открио шта се крије иза Резолуције о Сребреници. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
