Пише: Миодраг Миликић
Вечно младог и бунтовног Александра Пушкина, Петра Пана својег времена, сматрају за оца руске књижевности, иако се сама књижевност у Русији развијала много времена пре њега. У многоме он подсећа на Моцарта, који је направио револуцију у музици као врло млад. Пушкин је оплеменио и усмерио руску поезију, прозу и драму својим стваралаштвом.
Прва половина XIX века, период у којем је Пушкин стварао, карактеришу велики ратови, посебно руско-турски ратови и Наполеонова освајања, буђење националне свести широм Европе, посебно на Балканском полуострву, романтизам у књижевности и осталим видовима уметности и револуције које су покушале да свргну старе системе, али су их само добро уздрмале и наговештавале су оно што долази.
Сви наведени догађаји су описани у стваралаштву Александра Сергејевича Пушкина. Он је у својим делима на себи својствен начин описивао догађаје у целој Европи и својој домовини Русији, а дешавања на Балкану, посебно у Србији, Црној Гори и Боки Которској, није могао да заобиђе.
Иако лично никад није боравио на јужнословенском простору, био је у директном контакту са представницима српског народа, а један од њих, гроф Михаил Милорадовић, пореклом из Гацка у Херцеговини, спасио му је живот током Декабристичког устанка 1825. године, када су многе вође и инспиратори те буне били погубљени, а сам Пушкин је био повезан са многима од њих. Милорадовић га је казнио изгнанством на југу тадашње Русије, где је током свог боравка Пушкин написао многа своја значајна дела.
Током издржавања казне на Кавказу, Криму и у Кишињеву, највећи живи руски песник и књижевник тог времена се среће са официрима који су подржавали декабристе, а више од једне деценије пре тога су ратовали против Турака у Србији. Били су послати српским устаницима као испомоћ, а неки су чак и као добровољци долазили на Балкан.
Они су му препричавали о борби српског народа за слободу, а неке од главних српских бораца је теоретски могао и да сретне у Русији, с обзиром да су тамо добијали додатно војно образовање, као например Карађорђе Петровић, или духовно образовање, као што је случај са Петром II Петровићем Његошем. Тако настају Пушкинове песме посвећене вођама српских устанака против Турака.
Пушкин је посветио песму и самом Карађорђу. У „Песми о Георгију Црном” (рус. „Песнь о Георгии Черном”) он у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима, што га је коштало живота. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га.
У песми „Менко Вујић ситну књигу пише” (рус. „Менко Вуич грамоту пишет”), опет у стилу јуначких песама, Пушкин пише о томе како Вујић упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише…”
Након Карађорђеве смрти, Пушкин пише песму „Кћери карађорђевој” (рус. „Дочери Карагеоргия”).
И Милош Обреновић се борио против Турака, па је и он заслужио Пушкинову пажњу, у песми „Војвода Милош” („Воевода Милош”). Колико се Пушкин прожео духом српског устанка довољно говори почетни стих ове песме: „Над Србијом смилуј се ти, Боже”, и њен завршни стих: „Стари Србин, војвода Милош”.
Песме о вођама Првог и Другог српског устанка су биле везане за период руско-турских и српско-турских ратова тог периода. Тада су Русији претили нова опасност и моћан противник. Наполеонова војска је надирала према истоку, и стога је Русија била приморана да склопи мир са Турском. Да је ратовала на оба фронта, питање је да ли бисмо данас знали за државу која се зове Русија, осим у уџбеницима историје, с обзиром на огромну моћ оба противника.
Наполеонова армија је уништила вековну медитерански силу, и њеним уласком у Венецију је уништена Млетачка Република, која је доминирала на целом Јадрану од средњег века. После Венеције пада и Дубровачка Република је пала под Наполеонову власт и прекинула своје постојање. Млетачке територије на којима су Срби били доминантно становништво су пале под француску власт, а међу тим областима је била и Бока Которска.
Наполеонова војска је заузела целу Боку, али је тамо наишла на оно што пре тога није доживела у претходним освајањима. Малобројна црногорска војска под командом Петра I Петровића Његоша је дотукла огромну наполеонову армију. Црногорци су се са својих висова спустили у Котор и задали Французима ударац какав раније нису доживели. Овом догађају је Пушкин посветио своју песму „Бонапарта и Црногорци” (рус. „Бонапарт и Черногорцы).
Било је сасвим природно да је и велики владика, наследник Светог Петра Цетињског, Петар II Петровић Његош, пратио рад и стваралаштво Александра Сергејевича Пушкина, а након смрти великог руског песника и писца је написао песму ”Сјени Пушкиновој. Неки извори тврде да је Његош после Пушкинове смрти отишао да му обиђе гроб. Овде нема ничега чудног, јер су обојица били књижевници романтизма, а Његош је своје духовно образовање стекао у Санкт петербургу, где је и хиротонисан у чин митрополита црногорског и брдског.
С обзиром да је највећи руски песник и писац свих времена пронашао место да у део свог опуса смести битне историјске догађаје у Србији и Црној Гори, можемо само да будемо поносни зато што смо и ми део његовог стваралаштва. Да, управо ми, потомци предака и идеала који и данас живе у нама, који су нашли место у вечности испод Пушкиновог пера и у његовој инспирацији.
Како је Балкан поново доспео у фокус великих сила, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда/Мајак
