Пише: Марјан Ковачевић
Често се Новак Ђоковић осећао усамљено на светском врху, али у данашњем финалу 134. гренд слем турнира на Вимблдону, са Матеом Беретинијем, та усамљеност достиже размере за историју тениса. Јер, од 15 часова биће пред вратима достигнућа која одређују величину најбољих тенисера света, не само у професионалној ери – дужој од пола века – него и у целокупној историји овог спорта дуге традиције и огромне популарности.
Освајањем 20. гренд слем титуле, наш ас би се изједначио са Роџером Федерером и Рафаелом Надалом у историјској трци титана, какву је мало који спорт видео. Три великана различитих стилова и карактера, борећи се међусобно последњих 15 година, подигла су стандарде успешности далеко изнад свих претходних, терајући један другог на оно што је до јуче деловало немогуће.
Ђоковић је последњи ушао у трку и – тамо где му нико није давао ни најмање изгледе – полако крчио свој пут у тројном ривалству „величанствених”. Када је, у Мелбурну пре десет година, освојио своју другу гренд слем титулу, Федерер их је већ имао 16, а Надал девет. Данас може да се изједначи са њима на тој листи, а по многим другим параметрима их је већ превазишао, укључујући број година и седмица на светском врху, те резултате у међусобним сусретима.
Иако никада није имао ни приближно толико навијача колико Швајцарац и Шпанац, него је од почетка многима трн у оку зато што је упао на тек разгорелу забаву дотле спектакуларног „Федал” ривалства, балкански борац јуначког срца је током деценије убедљиве доминације научио да трпи све нападе на терену и ван њега. Да се затвори у себе током меча и да повике „Роџер!” у својој глави претвори у „Новак!”. Да ужива у овацијама масе и када су намењене противнику.
И упркос каменом срцу у таквим тренуцима, нашем самурају итекако значи подршка са трибина, за коју се током читаве каријере борио својим резултатима. Он се храни енергијом са трибина, срећан је што је стадион у Лондону после две године поново пун и ... слути да ће публика поново бити на страни противника.
На Вимблдону никада није имао подршку коју је желео. Једном због домаћег фаворита Ендија Марија, други пут због општег фаворита Роџера Федерера. У последњем финалу је та наклоност „маестру” прешла све границе и маса је била спремнија да заплаче него да аплаудира победнику. Данас у финалу нема Марија, Федерера ни Надала, али сви већ знају да њихову улогу преузима Матео Беретини.
Не само зато што је дебитант у напону снаге и победник Квинса, него и због случаја да Италија вечерас у финалу Европског првенства игра са Енглеском, на Вемблију. Сва армија италијанских фудбалских навијача се слила у Лондон и разграбила карте за двоструки ужитак, или двоструку шансу: најпре на Вимблдону, па на Вемблију. Британци ће са задовољством понудити Италијанима Вимблдону за Вембли, а Ђоковић би радо да буде обрнуто:
– Сваки спортиста се нада, долазећи на стадион, да ће у великим мечевима придобити већину публике. Са масом из тебе, или масом против тебе – велика је разлика. Знам да ће публика овог пута бити уз Беретинија, али се надам да ће људи такође препознати значај овог меча за мене и историјски циљ преда мном. Ипак, после многих различитих искустава са публиком, спреман сам на сваки могући однос гледалаца према мени.
На папиру и у проценама кладионица, девети тенисер света је аутсајдер у данашњем мечу, али игра коју је показао у 11 узастопних победа, у Квинсу и на Вимблдону, говори да има најјача оружја за траву. Италијански „тешкаш” је девет година млађи, осам сантиметара виши и 15 килограма тежи од Ђоковића, при чему снага и брзина са којима располаже лако издржавају тежину и омогућује разорне ударце. Бранилац титуле зна шта га чека:
– Све је могуће у финалу. Искуство је на мојој страни, али он има сјајну серију на трави, сервира моћно, игра одлично. Мислим да ће меч бити веома тежак за обојицу, али спреман сам за велику битку.
Знаке нервозе и притиска пред историјским циљем, наш ас је показао у полуфиналу са Шаповаловом, кроз које је прошао више на карактер него игром:
– Нећу да звучи као изговор, али имао сам стомачних проблема током првог и већег дела другог сета. Боли ме последњих дан и по и то ме је ометало при враћању сервиса. А, имао сам и благу вртоглавицу, али од краја другог сета сам почео боље да се осећам. Није идеално, али имам времена до финала. Вероватно сам нешто лоше појео, или су емоције, или нешто друго у питању ....
Звучи као реакција на огроман унутрашњи притисак. Како ће то да изгледа данас, нико не може да зна. Чињеница је да први рекет света још није показао своју најбољу игру, а да ли ће се она појавити у финалу, или ће се поново ослањати на снагу личности, остаје да се види. На крају крајева, то је спорт, са свом својом неизвесношћу и огромном драматиком.
Ђоковићева унутрашња снага познатија је и од његових рекорда, она је њихов темељ. Тако је 2019, после безмало пет сати, победио Федерера, претходно спасавши две меч-лопте на сервис ривала, што нико у финалу Вимблдона није учинио дуже од седам деценија. Тако је у полуфиналу Ролан Гароса ове године свргао Рафаела Надала после вођства „краља шљаке” од 5:0 у првом сету, а у финалу са Циципасом надокнадио два изгубљена сета. И освојио Париз после три меча у којима је заостајао у сетовима, два пута по 2:0 – као нико пре њега.
И наш самурај је свестан те своје посебности, која превазилази границе тениса, спорта и нормалног живота, до надљудских размера:
– Не доживљавам себе као аутсајдера. Само је мој пут вероватно другачији него већине осталих тенисера и оних који тек долазе. Не жалим се због тога, у ствари, не жалим ни за чим. Захвалан сам због пута који ми је помогао да будем човек и играч какав сам данас. То ми је омогућило да упознам себе и научим да јачам карактер, да се борим и не предајем у врло тешким ситуацијама, да се суочим са невољама на терену и изађем из њих као победник. Наравно, то се не догађа увек, такав је живот, али то је у многоме утицало на оно што сам данас.
Једна реченица овде је врло битна за све навијаче који редовно кидају живце у тренуцима када Ђоковић губи. И он зна да се ти чудесни обрти худинијевског спасавања не догађају увек. Најбољи тенисер света може да доживи и тешке поразе, као у прошлогодишњем финалу Ролан Гароса, када опоравак против Рафела Надала није успео.
Међутим, сада је сасвим јасно да Ђоковића ни евентуални данашњи пораз неће зауставити на путу којим је кренуо. Он је решио да обори рекорде и даће све од себе да то и учини, пре или касније, а најбоље одмах данас. Као да је тек на почетку каријере.
Марија Чичак главни судија
Први пут за 134 године одржавања тениског турнира на Вимблдону, мушко финале ће водити једна жена. Хрватица Марија Чичак већ 15 година дели правду на најпознатијем тениском турниру и имала је част да води женско финале и финале парова, а данас ће ући у историју судећи меч Ђоковић – Беретини.
На прагу финала Новак пролази кроз пакао, шта је рекао кад је отворио душу, читајте ОВДЕ.
Извор: Политика
