Пише: Ања Филимонова
Српском председнику је потребна бар нека врста „смоквиног листа“ да би прикрио предају Косова и Метохије.
Недавно су настављени преговори између српских власти и косовских сепаратиста, под покровитељством ЕУ. Брисел је, сасвим очекивано, почео да гура обе стране ка постизању „доброг и успешног споразума за нормализацију односа између Приштине и Београда”, према речима Виоле фон Крамон, посланице у Европском парламенту и известиоца Европског парламента за Косово. Израз „нормализација односа“ у овом случају не садржи општеприхваћено значење, већ, као минимум, значи дозволу Србије да сепаратистички савез добије чланство у УН без званичног признања Београда, а као максимум – признање независности сепаратистичке владе од стране Србије.
Брисел инсистира на примени свега онога што су се стране раније договориле током преговора, као и на спровођењу уставних реформи (Устав Србије у преамбули и низу чланова садржи одредбе о Косову и Метохији као делу Србије, а „Устав Косова“ спречава спровођење бриселског споразума у плану за оснивање Заједнице српских општина – ЗСО). Акценат је стављен на обострано усвајање целокупног пакета споразума, односно поново влада принцип „ништа није договорено док све није договорено“.
Председник Србије Александар Вучић, коментаришући 15. јуна свој састанак са „косовским“ премијером Албином Куртијем, супротно свом уобичајеном стилу, који подразумева утапање саговорника у међусобно противречне, очигледно инфантилне изјаве, у почетку је тачно описао намеру албанске стране: „Албанска страна не жели да испуни споразуме које је потписала, не жели да говори о Заједници српских општина, тражили су одмах да знају када ћемо признати независно Косово…“ Тада је Вучић оптужио албанску страну за „одсуство рационалности “, будући да је одбила да разговара с њим о дозволи за „ископавање девет заједничких гробница“, као и да „не постоји ништа важније за нас од обезбеђивања сигурности за наше људе у покрајини“. Српски председник изразио је уверење да ће „Сједињене Државе бити поштене и имати јасан став о томе ко је за напредак, а ко за ескалацију тензија у дијалогу Београда и Приштине“, а „европски представници ће рећи ко је био конструктиван на састанку и ко није“. Закључио је ову тираду на следећи начин: „Данас смо такође чули да се Исус родио 14. фебруара, када је Курти победио на изборима. То заиста нисмо знали“.
Заправо је веома тешко оптужити Албанце за ирационалност. Ако иду на преговоре, они иду са високо обученим професионалним тимом, који ни за јоту не одступа ни од свог законодавства ни од својих ставова. Доследност, логика, методичност – то је оно што разликује преговараче Приштине.
Подсетимо се да су сви инструменти моћи и даље у рукама јавних и скривених лидера Ослободилачке војске Косова (УЧК – скраћено од албанског). Они, а не Вучићев тим, добили су и добијају све што траже у преговорима. Однос успеха тима који служи интересима лидера УЧК, који су се претворили у тврде државнике када су у питању интереси „Косове“, и слабог Вучићевог тима, који се никада није усудио ни да јавно изрази своју преговарачку платформу, може се описати отприлике са 100: 0.
Ако сепаратистичка Приштина не иде на преговоре, онда поставља најтеже услове, држи се њих, упркос притисцима САД и ЕУ, прекидајући тиме преговарачки процес, што је чак доводило до сумњи у неким незрелим умовима о „игри за погрешну страну“ бившег поглавара УЧК Рамуша Харадинаја и ништа мање непопустљивог Албина Куртија. Наравно, ово последње спада у црни хумор. Међутим, чињеница остаје чињеница: Албанци одбијају да направе било какве компромисе и уступке. Њихова целокупна политика према Србији изграђена је на овом темељу и показала се успешном и ефикасном без преседана.
Сада Приштини треба само дозвола да добије место у УН, а биће још боље ако добије и потпуно правно признање од стране Србије. Они неће дозволити Србији да врши било какве покрете на „њиховој територији“, посебно покрете који подривају њихову званичну верзију „српског геноцида“. Покушај српског председника да наговори „премијера Косова“ да спроведе истрагу, која може да пружи нове доказе о злочинима албанске стране, изгледа веома чудно. Такође помињемо да српски председник српске грађане Косова и Метохије назива „нашим људима“, а не „грађанима Србије“, односно он не може себи да приушти ову слободу.
Дакле, током преговарачког процеса, сепаратистичка Приштина је од Београда добила све атрибуте суверенитета: територијални интегритет (према бриселском споразуму који су потписали Вучић и Ивица Дачић, Србија је признала уставно-правни поредак „Републике Косова“), војску (Београд се ограничио на неколико апстрактних испада) и право на независну спољну политику (чланство „Косове“ у регионалним савезима, као и Вашингтонски споразум из септембра 2020). Такође је добила од Београда царину (атрибут својствен само држави), границу, пасоше „Републике Косова“, бројеве таблица, међународни телефонски код, катастарске документе и евиденције матичних књига. Као резултат, Косово има своју законодавну, извршну и судску власт.
Што се тиче последњих добитака сепаратиста, почетком 2019. године Приштина, чији је премијер тада био садиста и убица жена и деце Рамуш Харадинај (који је на ову функцију дошао уз помоћ странке „Српска листа“, коју контролише Вучић) добила је рударско-металуршки комбинат Трепча, на северу КиМ. Крајем 2020. године, Косовски електроенергетски комплекс (КОСТТ) постао је независан од Србије. Према српским званичницима, овај споразум Београда и Приштине значи да српска енергетска компанија ЕПС више не може да снабдева електричном енергијом електрану у заједници Звечан без одобрења косовске енергетске компаније. Даље, „Косова“ је почела да развија заједнички систем напајања са Албанијом у складу са одлуком Регионалне групе за континенталну Европу, према којој ће повезивање два електроенергетска система почети 14. децембра. Овај споразум такође следи из обавеза које је Србија преузела у области енергетике по Бриселском споразуму из 2013. године.
Преговори Београда и Приштине иду ка безусловној и беспоговорној капитулацији Србије. Док се то не деси, албанска страна и сада, као и увек, самоуверено прелази у офанзиву. „Председник Косове“, Вјоса Османи, рекла је 18. јуна да Београд није испоштовао две трећине претходно закључених споразума, док је „Приштина показала спремност за дијалог, али у добро припремљеном процесу који ће кулминирати коначним споразумом о узајамном признавању, који поштује суверенитет и територијални интегритет Косова“. Њен став потврђује и шеф дипломатије ЕУ, Жозеп Борел, који је нагласио да је „дијалог већ донео корисне резултате – интеграцију полиције и правосуђа са севера Косова у косовски систем, као и царину и чланство у регионалним организацијама“, а сада је неопходно „постићи свеобухватан споразум, који ће европску будућност Србије и Косова претворити у стварност“.
Појашњења о будућности преговора дала је бивша чланица преговарачке групе из Приштине, Едита Тахири. Према њеним речима, кључна тачка у преговорима биће Заједница српских општина – која није у супротности са Уставом Косова. Она је такође рекла да је од ЕУ на Косову примљен документ који индиректно захтева давање извршних функција ЗСО и да косовски премијер Албин Курти не би требало да „ставља клипове у точак“ и да се противи стварању ЗСО.
Обратимо пажњу и на то да преговарачки процес иде по бескрајном кругу са истим идејама. Од закључења Бриселског споразума било је јасно да је Заједница српских општина припремљена само за улогу маске: њено стварање требало би да постане „смоквин лист“ који ће прикрити Вучићеву предају Космета. Вучић ће ово приказати као „историјску победу“, „стварање друге Републике Српске“, „компромис за који се борио као лав“. Међутим, ми се фокусирамо на чињеницу да је ЗСО, према бриселском споразуму, део уставног и правног поретка Републике Косово и мора да се повинује њеним законима.
У почетку су се копља ломила око законодавних пуномоћја ЗСО. Међутим, сепаратисти су пресекли такве фантазије српских власти, које су маштале да приморају Приштину да обезбеди покриће за њихову потпуну капитулацију. „Косовски парламент“ није дозволио покушаје стварања на „својој“ територији страних националних савеза, која имају законодавна овлашћења, макар и на локалном нивоу. Поред тога, „Устав Косова“ не предвиђа могућност стварања аутономије већ само органа локалне самоуправе, а „косовско законодавство“ садржи само два нивоа децентрализације – град и општину. Општине се могу удружити у савезе, што је већ у потпуности спроведено. Нова Заједница српских општина, осмишљена да се бави истим питањима локалне самоуправе којима се већ баве савези косовских општина, донела би само додатни хаос и не би донела никакву корист самим Србима, јер би све њихове одлуке зависиле од „косовских власти“ и „косовског законодавства“…
Даље, Вучићева битка за „смоквин лист“ распламсала се и у вези са пружањем барем извршних овлашћења ЗСО. У овом случају ситуација изгледа јавно комична, јер би овлашћења савеза била ограничена на решавање локалних питања, заправо на дуплирање овлашћења комуналних служби. То је толико безначајна ситница да су, како следи из коментара Тахири, и Брисел и Приштина спремни да пристану на овај компромис. До сада је ово изразила само бивша чланица преговарачког тима, али Едита Тахири је врло искусан политичар, који неће проговорити ни реч без договора са „својима“.
Изнета варијанта Тахири означава револуционарну промену у приступу Приштине, која је први пут спремна на компромис. Компромис изгледа управо као спремност да се сложе са стварањем структуре која дуплира функционалност комуналног управљања. Међутим, овај симулакрум ће највероватније постојати само на папиру јер, ко ће, и на основу чега, моћи да провери његов рад након потпуне регистрације независности „Косове“?
У сваком случају, стварање ЗСО има за циљ само да сакрије неугодну чињеницу да Срби постају национална мањина, у односу на коју су њихова права написана управо као националне мањине. То значи утврђивање преноса косовског питања из димензије суверенитета и територијалног интегритета Србије у раван заштите српске националне мањине у другој држави, притом је та заштита врло банална – у виду решавања локалних техничких питања.
Осим тога, „свеобухватни споразум“ између Београда и Приштине, који ће последњој доделити независност, биће много значајнији за међународни поредак од просте „чарке“ Вучића и Куртија.
Споразум ове врсте постаће појава без преседана у послератној историји. То ће бити демонстративно потврђивање резултата војне агресије коју су НАТО снаге спровеле против једне суверене државе. Једнострана примена силе (без санкције Савета безбедности УН) једне државе против друге, према још увек важећој Повељи УН, представља злочин против мира и човечности, који не застарева. Читав постојећи међународни правни поредак створен је управо ради спречавања таквих поступака – једностране употребе силе.
Повеља УН недвосмислено забрањује легализацију резултата војне агресије. Због тога се пре одржавања преговора ситуација у зони сукоба прво мора вратити на статус кво. О чему у нашем случају говори Резолуција 1244 Савета безбедности УН, у којој се говори о повратку дела војног и полицијског контингента Србије на Косово, при очувању главног услова – територијалног интегритета Србије, чији је саставни део и Космет.
Међутим, током преговарачког процеса, започетог 2003. године, српска страна је, из различитих разлога, показала непримерену мекоћу, пристајући да направи „мале компромисе“, који су почели да нарастају као снежна лавина. Преговарачки процес је дошао до свог логичног завршетка када је, од питања облика аутономије за Албанце у складу са Резолуцијом 1244, дошао до формуле „свеобухватног споразума“, под којим сви учесници у њему разумеју признање независности „Косове“ од стране Србије и/или њену сагласност са чланством Приштине у УН. Тако се „интернационализација“ питања облика аутономије за Албанце претворила у питање статуса, али не албанске националне мањине која живи на територији Србије, већ „Републике Косова“, која је на корак од пуноправне међународно признате независности.
Колико је Срба остало тамо где се Вучић борио за њих, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Српски став/ИА Регнум
