Пише: Др Иван Пајовић
Завршено је 98% посла око изградње и очекује се скори почетак рада. Пројекат представља велики политички и економски успех Русије, али и облик својеврсног геополитичког пораза светског хегемона, који је покушавао по сваку цену физички, дипломатски и политички да, уз помоћ својих ситних сателита, да омете природну и пожељну сарадњу Русије и Немачке, али и осталих европских земаља, заинтересованих за рационалне економске и разменске односе.
Градња цевовода започела је још 2018. године. Постављање цеви се завршава августа ове године и очекује се скорашњи ефикасан почетак испоруке руског гаса.
Гасовод има моћ протока од 55 милијарди кубних метара гаса годишње (!!!), а обале Русије и Немачке спајају две цевоводне магистрале. Дужина ове гасне магистрале је 2460 километара, од чега велики део отпада на цеви постављене на морском дну Балтика.
Овај пројекат није само од значаја за Немачку и Русију. То доказује чињеница да га је финансирало шест великих и моћних европских земаља: Русија, Немачка, Холандија, Француска, Аустрија и Велика Британија.
Рад на гасоводу неколико пута је заустављан због санкција увођених од стране САД. У питању је била очигледна зла намера, будући да је овај пројекат осмишљен не само у интересу руског извоза, већ превасходно ради спасавања Европе од дефицита гаса, од ког зависе домаћинства која се на њега греју, али и велики део привреде, између осталог и веома значајан део производње електричне енергије европских земаља. Две жиле гасовода крећу из северних крајева Русије. Први, под називом „Северни ток” креће из бушотина у месту Бовањенковское, које је највеће светско налазиште гаса и налази се на полуострву Јамал, на обали Карског мора (у следећој колумни детаљи о овом величанственом природном и привредном ресурсу Русије). Друго налазиште је Јужное Руское, у Обској области, близу места Новиј Уренгој. Жиле се састају код града Ухта, одакле настављају даље у правцу Волхова, где се поново гранају до обала Балтика. Стара траса на Балтик излази код града Виборга, док нова траса излази код Уст-Луга одакле прелазе дном Балтичког мора и састају се на обали код немачког града Грајфсвалда.
Пројекат је био веома скуп и захтеван. Упркос томе, Русија је у њему учествовала са 50% инвестиција, што чини 4,75 милијарди долара. Остале земље, Немачка, Холандија, Француска, Велика Британија и Аустрија учествовале су са осталих 50%, то јест идентичном свотом израженом у доларима.
Чему су се то САД противиле? Овај гасовод чини мноштво погодности и испоручиоцима, и купцима. Купцима обезбеђује сигурне, од политичких манипулација ослобођене испоруке гаса, али и покривање дефицита гаса који угрожава и становништво и привреду европских купаца. Обема странама обезбеђује смањивање емисије угљендиоксида и значајно повећање броја радних места. Противник овог пројекта нису биле само САД, већ уз њих најватренији противници биле су Украјина и Пољска. Америка је до сада четири пута уводила санкције. Она је свој интерес у саботажи видела из два разлога: економски – како би продавала Европи свој скуп течни нафтни гас произведен из шкриљаца, и политички – слабљење руске економије, заправо – генерално, слабљење руске државе. Пољска и Украјина плашиле су се губитка својих привилегија као транзитних земаља преко којих је раније гас испоручиван, али је у питању и ендемска мржња и пакост усмерена према Русији и њеним успесима. Преко Украјине су изграђене две жиле гасовода, једна на линији Уренгој—Ужгород и даље ка Европи, а друга под називом „Сојуз”. Обе ове линије, премда обухваћене уговором о даљој сарадњи Украјине и Русије по питању транзита гаса за наредних пет година, губе на значају, јер Русија нема никакве обавезе да део својих испорука упућује тим транзитом, већ је слободна да прави сопствени избор.
Тај избор, без икакве сумње, биће гасоводи „Северни ток” и „Северни ток 2”. Русија је у овој утакмици несумњиви победник и то на дуге стазе.
Прошлу колумну Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
