И овај шампионски пут је, као и већина таквих, био трновит и тежак, и за Милицу и за њене најближе, за клуб о којем је толико пута досад било речи. Много суза и много зноја је проливено. Сањали се велики снови.
Знате ону причу о славним милионерима, данас власницима софтверских компанија који су са другарима покренули бизнис из гараже - и стигли до врха. Сличну стазу до успеха је имао и човек који је Милицу научио све о теквондоу, Драган Јовић, популарни Гале.
Без великих спонзора и искључиво уз лично одрицање, златна Миличина медаља је чини се, још вреднија, а све је почело једног дана када је Гале решио да прода стан. Остало је, кажу, историја.
Многима је ова прича знана и препричава се, чини се, са сваким успехом наше Милице, али је увек некако свима интересантно подсетити се како је све кренуло, где је све почело, кад се десио тај тренутак настајања сваке овакве бајке…
— Drustvene mreze (@drustvenidrug) July 27, 2021
Миличин тренер Гале је много ризиковао када је продао стан у којем је живео са супругом и троје деце и отишао у подстанаре како би гаражу преуредио у српску теквондо оазу. Чак се и задужио у банци јер је веровао да ће успети у свему што је замислио. Вредело је!
- Продао сам стан без размишљања јер сам веровао да Србија има сјајну децу и велику перспективу у теквондоу. Од пре шест година живим као подстанар, а морао сам и да се задужим у банци како бих финансирао овај спорт - рекао је Јовић, недуго после Миличног освајања прве медаље у Лондону.
Помоћ је у то време стизала од Министарства спорта, али требало је изуграти до тада, до медаље. Сада се лакше дише...
- Последње две године без ОКС и Министарства спорта не бисмо могли. Финансијски су нас подржали за сваку акцију. То је први круг људи који помажу, а у другом је тим који сам саставио, а посебно бих нагласио Драгана Јаблана, који је Миличин кондициони тренер већ пет година и који због приватних разлога није могао да буде са нама, као и спортског психолога Марију Срећко, без чије помоћи ово не би било могуће - каже Гајић.
После фантастичних успеха Милице Мандић, и оног првог, и овог новог у Токију, Србија је "преко ноћи" (на)учила правила. Досад многима непозната категорија попут овог борилачког спорта сада више није непознаница: три рунде по два минута, ударац у главу ногом три поена, ако је из окрета четири поена, ударац руком или ногом у тело по један поен, а ударац ногом у тело из окрета два поена. Кажњиви су контакт испод појаса и у лице.
А кад је тако, када клинци и клинцезе гледају како се Милица бори за Србију, како постиже успехе и осваја медаље, логичан епилог свега је да једног дана имамо још Милица, још таквих тренера као што је Гале, с том разликом да нико од њих више не буде морао да продаје стан или се задужује.
Вреди рећи да осамдесет клубова са око 1.000 такмичара у Србији опстаје готово искључиво захваљујући ентузијазму љубитеља ове борилачке вештине пореклом из Кореје.
Теквондо борци поред спортских вештина уче и оне много важније - животне.
Тако је у свим српским теквондо клубовима забрањено недолично понашање, пороци, или лош успех у школи, а обавезан је однос поштовања млађих према старијим, као и учитељски однос старијих према млађима.
Извор: Телеграф
