Пише: Милан Видојевић
Волим спорт. Волим да гледам талентоване, посвећене, упорне спортисте који се такмиче, побеђују кроз драматичне секунде, сантиметре, постижу одлучујуће поене на невероватан начин. Утолико ми смета све оно што се налази у позадини овог глобалног система светског спорта. Нећу вас гњавити историјатом, лепим причама које сви волимо и памтимо, поготово о нашим спортистима. Говорим о слици нашег доба, оваплоћеној у светским спортским играма, о корупцији, сексуалном искоришћавању спортиста, о намештеним резултатима, о контроли човечанства јер сви волимо спорт.
Гротескно изгледају спортска такмичења у Токију без публике јер тобоже постоји опасан вирус звани "мутација короне." Већ је заражено стотинак спортиста и других, новинара, спортских радника. Број се повећава, а Олимпијада је тек на половини трајања. Ту ми нешто није јасно. Сви спортисти могли су да дођу у Токио само са папирима о вакцинацији или са негативним резултатом теста на корону, који мора да се понавља. Од аеродрома до олимпијског села, неки су се заразили и после пар дана инкубације болест се појавила. Број "оболелих" није велик али су разлози за тоталну изолацију спортиста створени. Не излазе из соба, забрањено је дружење с другим спортистима, релација је соба - спортска хала. Као некада давно као гладијатори, из подземних ћелија се улазило у арену. како би се рекло модерним језиком, спортисти су у виртуелним условима, што је можда идеја за будућност, такмичење спортиста без сусрета на терену.
Виртуелна стварност огледа се и у томе што се Олимпијада одржава 2021. године, а на свим видљивим местима у спортским објектима, теренима, на телевизији, на медаљама и сувенирима пише "Токио 2020." Мислите да Међународни олимпијски комитет није могао да поднесе трошак израде нових медаља и промене визуелног материјала? могао је али је суштина у нечем другом. Врховима светске (магијске) власти потребна је магија бројева 20-20 али објашњење овог би нас одвело од теме овог текста.
Тема која се провлачи у америчким медијима и на овој Олимпијади, је допинг руских спортиста. Већ педесет година, од времена хладног рата, на свакој Олимпијади тражи се допингконтрола руских спортиста ( и некад источнонемачких) јер су медаље које су ове земље освајале, могле да буду само резултат "допинга." Интересантно је да су прве допинг контроле и дисквалификације биле везане за спортисте из западних земаља. Сад чак и амерички председник Бајден учествује у тој кампањи у америчким медијима, то су "лаки политички поени," у Америци, ево друга страна побеђује нечасно. Да не говоримо о "правилу" Олимпијског комитета да амерички спортисти не иду на допинг контролу! Тако је Мајкл Фелпс покупио све златне медаље у пливању, зар не? Најбољи пливач свих времена?
Све ово, политичка манипулација спортским играма, постављена је још од стране барона Пјер де Кубертена, као расистичке, белачке, паганске организације која је била потпуно у духу империјалне политичке концепције с краја XИX века. Тај ексклузивитет чува се до данас. Од деветорице председника Олимпијског комитета, осморица су Европљани. На челу је било и доста племића, што говори о њиховој "супериорној аристократској вредности," сетимо се маркиза Хуан Антонио Самаранча, фашисте из времена диктатора Франка, што није сметало да дође на чело Олимпијског комитета. Напротив. Његов наследник био је белгијски гроф Жак Рог који је у време свог мандата 2001-2013. Олимпијски покрет претворио у коку која леже златна јаја.
Управо то је Олимпијски комитет претворило у легло корупције. Даћу вам свеже примере. Утицајни члан Извршног комитета био је кувајтски шеик Ахмад Ал-Фахад Ал-Сабах, који је контролисао значајан број гласова у Олимпијском комитету али је био и значајна фигура у ФИФИ. Због подмићивања је 2017. године поднео оставку на место у ФИФИ али је наставио да буде председник Олимпијског комитета Азије (ОЦА). Директор ОЦА и шеикова десна рука био је Хусеин Ал Мусалам. Он је био задужен за узимање провизије од 10% од спонзора Олимпијских игара. То је било тако очигледно и превазишло све границе да је Кувајт искључен са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. и са светског првенства у Русији 2018. године.
Посебан проблем Олимпијског комитета чине скандали сексуалних злоупотреба малолетних спортиста, нарочито у САД-у. У мају 2018. године ухапшена су браћа Лопез, један је био тренер теквондо тима САД, други је био успешан такмичар, освајач медаља, али је као и брат, волео малолетне такмичарке из клубова у Америци и националног тима. У периоду од двадесет година браћа су сексуално злоупотребљавали малолетне такмичарке, подводили их спортским функционерима. Суд у Денверу је примио четрдесет пријава од жена, некадашњих такмичарки, које су прошле ову вишегодишњу тортуру.
Иста прича поновила се и у америчком комитету за пливање, гимнастику и одбојку. Рик Батлер, тренер одбојкашке репрезентације, годинама је сексуално уцењивао и злостављао играчице, док једна од њих, сада тренер, није поднела кривичну пријаву 2016. године, за силовање, вишегодишње присилне сексуалне односе, остала је била и у другом стању када је имала 19 година. Предмет је још на суду, а америчка одбојкашка федерација је 2018. године Батлера доживотно искључила из спорта и забранила му рад.
Од 1982. до 2017. године, 290 тренера и функционера оптужени су да су у олимпијским комитетима 15 спортова у САД починили сексуалне прекршаје и кривична дела над спортистима.
У пливачком спорту у САД, који је овој земљи донео безброј медаља, чувени светски тренер Џек Нелсон, деценијама је сексуално напаствовао младе пливачице, као педофил и сексуални предатор, а затворске казне спасао се деменцијом и смрћи 2014. године.
Шта је олимпијски спорт и у шта се претворила ова идеја и ова манифестација? У неподношљиву мешавину похлепе, корупције, политичких манипулација и сексуалних скандала. Руководиоци олимпијских комитета у преко 200 земаља опасна су клика манипулатора и предатора у свим сферама светског спорта и дубоке државе. Да ли је свету потребан овакав "олимпијски спорт"? Да ли је дошло време за његово укидање и претварање у нешто друго?Тешко сада, можда је одговор у блиској будућности. Дотле, остају гледаоцима ситне патриотске радости због медаља спортиста њихове земље, спортистима слава и новац. Мала је то награда за пакао кроз који неки од њих морају да прођу док им траје спортска каријера. Да ли ће моћи да забораве цену коју су морали да плате?
Остале колумне Милана Видојевића на Правди прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
