Пише: Александар Дугин
Сусрет Путина са Бајденом не наговештава, очигледно, ништа добро. Ниједан од аналитичара и експерата нису од њега очекивали пробој или охрабрујуће сигнале. Горе би могло бити само једно – да састанка није било. Ако се лидери, две очигледно непријатељске државе, сусрећу лицем у лице, то значи да у крајњој линији војних дејстава неће бити. Наравно, данас рат може букнути у сваком моменту: када је Бајден са својом либералном екстремистичком причом о Великом ресету преузео председничко место Трампу, ризик од његовог избијања нагло је скочио.
Русија и САД – тачније Путинова Русија и Бајденове САД – имају супротан поглед практично на све. И најважније: они виде будући светски поредак толико различито да један поглед искључује други.
За Путина безуслован и апсолутни приоритет је – потпун и савршен истински суверенитет Русије. А то је могуће само у условима мултиполарног света, у коме ће Русија бити самодовољан слободан центар доношења одлука. Заједно са другим половима, чије постојање и чија легитимност се такође признаје, но чија је слобода ограничена слободом осталих полова.
За Бајдена приоритет нису чак ни САД, већ стварање светске државе на челу са светском владом. Такав свет може бити само униполаран, свет у коме ће царевати једна идеологија – либерализам, ЛГБТ, екологија, демократија за мањину и компензаторни расизам (сагласно сада прихваћеној у САД критичкој расној теорији, по којој раније угњетаване расе сада могу, без бојазни од казне, да угњетавају своје бивше угњетаче). Никакав суверенитет нико не може имати јер је то у супротности са људским правима.
Зато је за Бајдена Путинова Русија непријатељ, апсолутни. То не значи да је Русија непријатељ САД. Ако посматрамо САД као пол мултиполарног света, онда би било сасвим могуће и вероватно да – када би на власти био националиста Трамп – сва спорна питања буду разрешена. Да, постоје зоне у којима се интереси САД и Русије укрштају, но оне нису критичне. Посебно ако би се означиле територије узајамне одговорности, реално: Евроазија – Евроазијцима, Америка – Американцима, а Европа – Европљанима. Могли би да наставимо ово мултиполарно набрајање – Африка – Африканцима, Азија – Азијатима, исламски свет – муслиманима итд… Но, тако би било да је на челу Америке амерички председник. Сусрет таквог председника са председником Русије могао би бити сасвим конструктиван и садржајан.
Но, ствар је у томе што Бајден није амерички председник.
Он је либерал и глобалиста и инсистира на томе да глобалисти и либерали – а бити они значи узети агенду и следити њена правила – морају бити сви. За глобалисте пријатељи и уопште „субјекти руковања“ могу бити само исти такви глобалисти. Свако ко инсистира на суверенитету и мултиполарности, аутоматски постаје непријатељ.
Путин је управо такав. Он замишља светску архитектуру као концерт суверених субјеката, од којих је један Русија, други Америка, трећи Кина и тако даље. У сусрету са Бајденом, он се сусреће са себи равним. Бајден види у Путину само потчињеног који се отео контроли и кога би требало кажњавати санкцијама и мамити укусним залогајима.
Отуда когнитивна дисонанца самита Путин – Бајден. Фактички, тог самита није било. Они немају о чему да разговарају јер живе у паралелним световима. И поларизација ових светова великом брзином нараста. Они се могу срести само у случају ако једна страна прихвати правила игре друге стране.
Можете ли замислити да се Бајден одрекне глобализма? Ја не могу.
А Путин суверенитета? Категорички не, то је за Путина главно, то је његов апсолут.
Значи, никакав дијалог није могућ. До консензуса се може доћи само у релативно безначајним детаљима.
У руско-америчким односима све може решити само нестанак једне стране. Ко ће први пасти? А ако нико не падне, онда ће остати једна реч које почиње на „в“… – W-word.
Да ли НАТО може да победи Русију на Црном мору, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари
