Пише: Стивен Мајер
Ова је насловљена "Блокирање имовине и обустава уласка у Сједињене Државе одређених особа које доприносе дестабилизацији ситуације на Западном Балкану". У ствари, циљ уредбе је да се казни било која земља или појединац на Балкану за које се верује да су "одговорни за угрожавање мира, безбедности, стабилности или територијалног интегритета било ког подручја или државе на Западном Балкану, као и подривање демократских процеса или институција".
Поред тога, уредба наводи да било који регионални "мировни" споразум, као што су Преспански споразум (2018), Охридски оквир (2001), Резолуција Савета безбедности 1244 (1999), Дејтонски споразум (1995) и Закључци мира Савета за имплементацију конференције (1995) "потпада под делокруг извршног налога". Другим речима, САД ће искористити оно што сматра ју кршењем ових послератних споразума као оправдање за позивање на уредбу. Иронично је што администрација не укључује Бадинтеров извештај (1991), који је нагласио самоопредељење за државе наследнице Југославије.
У овом тренутку није јасно колико ће ова уредба бити значајна у месецима и годинама пред нама. Прави тест значаја утврдиће владе на Балкану, а не Бајденова администрација. Ако балканске државе то схвате озбиљно и буду оклевале да направе промене ради остваривања својих интереса, онда ће то бити успешно. Ако га балканске државе игноришу, то неће бити успешно. Лидери у региону на то би требало да гледају као на неоправдан, неправедан и незаконит упад у суверене послове балканских земаља. Зашто је администрација Бајдена објавила ову уредбу и зашто је то учинила сада? Постоје, мислим, три разлога због којих је ово сада учињено. Колективно указују на америчку слабост и незаинтересованост за регион, а не снагу. Стога ова уредба пружа истинске могућности за балканске лидере.
Прво, чини се да је словеначки нон-пејпер "затресао" Бајденову администрацију. Не знамо са сигурношћу да ли такав папир заиста постоји. Оно што је још важније је претпоставка многих људи, влада и медија на Балкану да он заиста постоји. И, што је још важније, чињеница је да је први пут од потписивања Дејтонског споразума идеја о промени граница - и изградњи националних држава - одржива опција о којој се расправља као о барем делимичном одговору дубоко укорењеним проблемима у региону. Свакако је неколико посматрача - укључујући мене - препоручивало већ неколико година да се промене граница и изградња националних држава озбиљно размотре.
Други су енергично аргументовали против те идеје. Словеначки председник Борут Пахор се томе противи - можда у тежњи да откупи своју земљу од повезивања са текстом. И још снажније, председник Северне Македоније Стево Пендаровски предвиђа да ће промена граница довести до "купања у крви". Председник Србије Александар Вучић, иако нешто мање драматичан од Пендаровског, такође се противи променама граница. Одлазећи високи представник Валентин Инцко изјавио је да је Босна "у озбиљном ризику". Инцко је рекао да не постоји начин да се границе могу мирно променити и да "свако ко размишља о промени граница прво треба да посети војно гробље, од Француске, до Стаљинграда". Али, није поменуо пример источне и централне Европе и Русије после распада СССР, када је већина граница промењена мирним путем.
Чудно је зашто се ови и други лидери противе променама граница. Тренутни гранични аранжмани углавном су конструкција западних сила. Посебно Вашингтон, или никада није разумео дубину и важност етничког питања, или га је намерно игнорисао. Због тога тренутни аранжман не функционише. Етничке тензије и даље су високе, политичка сарадња је минимална, а безбедносна не постоји. Заправо, регионалне милиције углавном имају пушке уперене једне у друге. Сасвим је могуће да се неколико балканских лидера противи променама граница јер се плаше западне реакције. Заправо, промене граница не морају довести до "крвопролића", посебно ако се о њима рационално разговара, владе Балкана постигну миран, обострано прихватљив, споразум и главне силе остану ван процеса. Ово је процес који морају контролисати и одредити саме балканске земље.
Друго, администрација Бајдена мотивисана је традиционалном приврженошћу Демократске странке идеји "демократског мира". Свакако је демократија добра идеја. Као што је Винстон Черчил славно рекао, "демократија је најгори облик владавине, поред свих осталих". Али, демократија се не може форсирати - то се показало у катастрофи "Арапског пролећа".
Администрација Бајдена верује да само САД имају алате, вештину и одлучност да покажу недемократским земљама да постану демократске. Сходно томе, једном када се успостави америчка политика, каква је била на Балкану пре готово 30 година, постоји претпоставка да се она не може мењати, јер је "савршена". Овај став је изразио Томас Џеферсон пре 200 година идејом да је богомдана дужност и одговорност САД да успоставе "царство слободе" широм света. Ова идеја је основа америчке "изузетности" и склоности интервенционизму у остатку света. Понекад је америчка интервенција давала добре резултате, али углавном није, и често је ситуацију остављала лошијом него пре интервенције Вашингтона - као у Ираку и Авганистану 2003. године и на Балкану 1992. године.
Треће, администрација Бајдена нема истинског интереса за Балкан. Укратко, Балкан је "јучерашње питање", а Вашингтон има важнијих са којима треба да се суочи. Кина, Русија, Иран и неколико других подручја су примарна брига Вашингтона и забринутост због Балкана била би одвлачење пажње. Сходно томе, уредба треба да упозори и прети владама на Балкану да не предузимају ништа што би пореметило статус кво, што би натерало САД да се врате у регион. Вашингтон рачуна да ће лидери на Балкану бити сагласни и прихватити захтеве администрације. По мишљењу Вашингтона, сваки напор на преуређивању граница и успостављању националних држава захтевао би да се САД врате снажније у регион.
Иронично, уредба наводи да било какав напор балканских лидера који "доведу у опасност напредак ка ефикасном и демократском управљању и пуној интеграцији у трансатлантске институције ... представља необичну и изванредну претњу националној безбедности и спољној политици Сједињених Држава". Заправо, ово је бесмислица. То је чиста мантра заснована на самообмани или лажном образложењу. Па ипак, Вашингтон износи ову тврдњу о "виталним националним интересима" скоро 30 година, али за све то време ниједна администрација није успела да објасни како и зашто је Балкан важан. Тврдња је једноставно лажна прича која је првобитно створена да се чини да су САД витално заинтересоване за Балкан како би одржале регион у реду, иако је, истински, Балкан врло мали за америчке националне интересе.
Како балкански лидери и интересне групе могу започети процес расправе о граничним променама у региону? Прво, важно је схватити да се атмосфера променила. Словеначки нон-пејпер дао је већу веродостојност могућности промене граница него било када од "Дејтона".
Не одбацује се, а идеја је чак стекла одређени кредибилитет у ЕУ. Друго, апсолутно је императив да се овај процес одвија мирно. Нико не жели насиље. Не само да би насиље било неморално, већ би сигурно повукло велике силе на Балкан и уназадило регионални развој деценијама уназад.
Треће, заједничко регионално тржиште Западног Балкана које је изграђено после Самита у Софији прошле године, може да послужи као модел за расправе о политичким променама.
Берлински процес, који негује мултилатерални дијалог и сарадњу између Западног Балкана и ЕУ, може да послужи као водич за дискусије с обзиром на промене граница и изградњу националних држава. Коначно, идеја о промени граница је толико критична да се то мора учинити пажљиво и вероватно ће бити потребно две или више година расправа и разматрања.
То се може учинити на неколико регионалних конференција, подржаних бројнијим мањим састанцима. Међутим, процес и крајњи резултат вреде напора, јер би требало да успоставе правичније, праведније и просперитетније земље.
Кривокапић и Ђукановић имају перфидан план, циљ је да се проценат Срба спусти испод 20 одсто! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Вечерње Новости
