Спољнополитичка доктрина нове америчке администрације, као и све претходне, одређена је не само прокламованим идеалима заштите и промоције демократије широм света, већ пре свега и пре свега интересима америчке економије.
А у њему живи индустријски гигант, који у стварности стоји иза сваке изговорене речи, сваке дипломатске, обавештајне или војне активности америчке спољне политике. Моћни амерички војно-индустријски комплекс, како га је назвао бивши амерички председник Двајт Ајзенхауер у свом чувеном опроштајном говору 17. јануара 1961. године, пре него што је предао функцију новом председнику Џону Кенедију, одржао је пресудан утицај на америчку спољну политику век. Председник Ајзенхауер, командант савезничких снага у Другом светском рату, генерал и политичар који је врло добро познавао структуру америчке војске, војне индустрије и политичке елите, упозорио је у пророчком говору на опасност по америчку демократију коју представља нови конгломерат војне и политичке структуре као до тада невиђена растућа политичка сила.
Ајзенхауер је тада рекао: „До последњих светских ратова Сједињене Државе нису имале своју војну индустрију. Амерички произвођачи плугова такође су могли да производе мачеве по потреби. Али више нисмо могли ризиковати импровизације ове величине у нашем националном систему одбране. Дошли смо у ситуацију да морамо да изградимо сталну индустрију за производњу оружја, огромну индустрију. Данас више од три милиона мушкараца и жена ради у сектору одбране. Годишње трошимо више на војне потребе од укупне нето зараде свих америчких корпорација заједно. Нешто ново се појавило у америчкој стварности, огроман војни естаблишмент и та гигантска индустрија наоружања. Утицај овога на економски, политички, па чак и духовни ниво осећа се у сваком граду, сваком законодавном телу и у свакој канцеларији наше савезне владе. Разумемо императив и потребу за развојем војне индустрије и војне моћи. Али не смемо себи дозволити да не схватимо огромне импликације овога. У свим властима морамо бити на опрезу и одупријети се неовлашћеном преузимању утицаја тог војно-индустријског комплекса, било да је то учинио свесно или не. Потенцијал за ступање на политичку сцену необуздане моц́и постоји и увек ће постојати. Али не смемо дозволити да ова нова комбинација угрози наше слободе и наше демократске процесе “.
Председник Ајзенхауер је тачно предвидео у ком правцу ће се развијати морбидна веза гигантске војне индустрије, огромне америчке војне машине и политичких структура. Ова олигархијска структура у 21. веку постала је једна од кључних сила која ствара не само америчку унутрашњу политику вец́ и амерички наступ на међународној сцени.
Моц́ни амерички војно-индустријски комплекс, који је умножавао своју моћ од Ајзенхауерових времена, у великој мери одређује Бајденову доктрину демократског интервенционизма у свету под вођством Сједињених Држава, као основну одредницу његове администрације. Штавише, Бајденов интервенционизам много више одговара војно-индустријском комплексу од Трамповог изолационизма, без обзира колико је бивши председник Трамп покушавао да прода америчко оружје широм света, било љубазно или силом.
Оружје се продаје ратом и ратном претњом, а не комерцијалном уметношћу. Трамп, за разлику од претходне Обамине администрације, није започео ниједан рат избегавајући стране интервенције и сасвим је јасно да без спољних интервенција америчке државе и постојања моћних непријатеља нема нових циклуса обнављања оружаних снага или употреба војног материјала.наоружање и војна опрема. Чињеница је да само продаја страног оружја није довољна за одржавање америчког војно-индустријског комплекса.
Највећи и најбољи потрошач увек су биле оружане снаге САД, које купују и користе најнапредније и најскупље производе америчке војне индустрије, од којих многи нису доступни ни за извоз у друге земље. Међу њима је, наравно, баснословно скупо нуклеарно оружје. Америчка војска је у процесу реконструкције и модернизације свог стратешког нуклеарног потенцијала, у сва три подручја нуклеарне тријаде - копненом, ваздушном и поморском.
Рат против тероризма и војне интервенције на ширем Блиском истоку и изазвани међусобни сукоби и сукоби тамо подстакли су продају америчког оружја, али нису оправдани обнављају амерички нуклеарни арсенал. Уместо некакве Ал-Каиде и ИД, потребан је много вец́и и страшнији непријатељ. Кина са растућом економском и војном моћи и Русија са импресивним нуклеарним арсеналом савршени су за ту потребу, готово онолико колико је некада било потребно националсоцијалистичкој Немачкој и Јапану да роде амерички војно-индустријски комплекс. Створили су га и ојачали у периоду између два светска рата, совјетско комунистичко царство и комунизам хранили су га годинама, а сада ту улогу преузимају Кина и постсовјетска Русија. Кина је данас практично преузела бившу улогу Јапана у америчким стратешким пресудама на Тихом океану, а на европском континенту, у самом Мацкиндер'с Хеартланду, срцу света, Русија је преузела улогу Немачке.
Само тако велики и опасни непријатељи оправдавају наставак текућег процеса материјалне обнове америчке војне машине и одржавање и раст војног индустријског гиганта у чијем су непосредном економском интересу ратови и постојање великих спољних непријатеља. Војно-индустријски комплекс због своје природе, како је упозорио генерал Ајзенхауер, тражи и проналази путеве до политичких структура законодавне и извршне власти са којима је заинтересован и индиректно, вођен својим финансијским интересима, постаје један од кључних твораца америчке спољне политике.
Према америчкој савезној изборној комисији, чији извештај преноси Центар за реактивну политику, нестраначка организација са седиштем у Вашингтону која надгледа токове новца и лобирање у политичким структурама, произвођачи наоружања и војне опреме потрошили су 127 милиона долара на лобирање у Конгреса током протекле деценије., Од чега само у последња два изборна циклуса од 25 милиона долара по циклусу на донацијама политичким кандидатима на савезном нивоу. Предњаче најмоћнији добављачи одбране као што су Рејтон, Унитед Тецхнологиес и, наравно, неизбежни Локид-Мартин.
Такође постоји велика размена особља између војно-индустријског комплекса и политичких структура. Конгресмени и сенатори знају да ће уносне позиције у одбрамбеној индустрији увек бити на располагању њима и њиховим политичким сарадницима или штићеницима. Високи амерички војни званичници трајно су отворени за врата најмоћнијих компанија у војној индустрији након напуштања војне службе. Са ових позиција, од пословних одбора одбрамбених компанија, кратак је пут до највиших политичких положаја у Сједињеним Државама.
Процењује се да је током 2018. године 645 високих државних званичника, углавном из Пентагона, оружаних снага и Капитола, добило посао у једној од 20 најмоћнијих компанија у војној индустрији. Нова администрација председника Џоа Бајдена преузела је неке кадрове из војних структура и војне индустрије. Тако је нови амерички министар одбране, генерал Лојд Остин ИИИ, који је на дужност ступио 22. јануара ове године, након напуштања активне војне службе 2016. године, наставио каријеру у управном одбору компаније из војно-индустријског комплекса систем, Рејтон Технолоџиз. Државни секретар Ентони Блинкен током Обамине администрације био је заменик државног секретара и саветник за националну безбедност. После Обаме, са Мишеле Флоурни, водио је консултантску фирму која је пословала са највећим војним произвођачима. Флурнои, бивша помоћница помоћника министра одбране за стратешка питања у администрацији Била Клинтона и замјеница министра одбране за политичка питања у администрацији Обаме, чланица је управе моц́не одбрамбене компаније Боо Ален Хамилтон, којој је истраживање и планирање додијељено од стране Министарство одбране почетком 2018. развој хемијске и биолошке одбране вредан 8,27 милијарди долара. Од 1. децембра 2020. била је саветник компаније Пине Исланд Цапитал, која је са Министарством одбране САД уговорила послове у вредности од 218 милиона долара.
Војно-индустријски комплекс делује под сасвим другачијим економским условима од остатка америчке економије. Компаније за цивилну производњу зависе од националног и међународног тржишта на којем морају да се такмиче. Потребни су им ефикасни индустријски производи које могу да понуде и морају узети у обзир трошкове производње како би били конкурентни на тржиштима. Компаније из система америчког војно-индустријског комплекса не зависе толико од тржишних трендова јер су монополисти. Америчка држава не може да склапа уговоре за производњу нуклеарног оружја и других технолошки напредних производа војне индустрије ни са ким осим са америчким произвођачима, а то су увек исте моћне компаније које већ деценијама владају америчком америчком производњом наоружања и војне опреме.
Како се на Блиском Истоку воде крвави ратови, а хладни рат Запада са Кином и Русијом распламсава, америчка војна индустрија цвета. Отварају се нова радна места, нова предузећа се укључују у производне процесе, научни и технолошки капацитети су затрпани радом са развојем новог оружја, а приходи од продаје оружја и војне опреме убрзано расту последњих година. Може се приметити да су продаја и приходи од оружја у САД почели да расту од избијања економске кризе 2008. године и јасно је да је управо војно-индустријски комплекс имао кључну улогу у изласку америчке економије из рецесије. Политика му, дакле, много дугује.
Укупна америчка војна потрошња у 2013. години износила је 640 милијарди долара. Ове године се предвиђа 760 милијарди долара, од чега ће 264 милијарде бити потрошено на набавку нових система наоружања и надоградњу постојећих за америчку војску. Будући да америчку војску снабдевају готово искључиво домаће компаније, допринос војне индустрије америчкој економији немерљив је јер укључује велики број компанија, у 44 америчке државе, од којих неке имају и до 5 милијарди долара годишње добити, са скоро милион запослених и хиљаде подизвођача. Са порастом америчке војне активности у Европи и на Тихом океану због тензија са Русијом и Кином, отварају се нова радна места за војну индустрију.
У време када је америчко вођство преузела администрација председника Бајдена, конфронтације са разним терористичким организацијама и регионалне војне акције америчких снага више нису довољне за одржавање америчког војно-индустријског гиганта. Прави велики послови могу се уговорити само са америчком владом и одбрамбеним системом.
Један од највећих послова је обнова америчког стратешког нуклеарног арсенала. У априлу 2020. године, Рејтеон је закључио уговор о развоју и производњи нових крстастих ракета дугог домета ЛРСО, које могу бити наоружане нуклеарним главама, планирано за лансирање из авиона. ЛРСО ракете треба да замене чак 375 постојећих крстарећих ракета Боеинг нуклеарним бојевим главама АГМ-86Б. Америчко ратно ваздухопловство планира да потроши 2,7 милијарди долара на ракете ЛРСО до краја 2022. године. Предвиђа се да ће произвести хиљаду пројектила по тренутном трошку од 10 милиона долара по комаду, што укупно износи 10 милијарди долара, иако је сасвим сигурно да ће трошак читавог пројекта на крају бити много већи. ЛРСО ракете ући ће у арсенал стратешких бомбардера Б-52, а затим наредних година нове стратешке бомбардере Б-21 са невидљивим карактеристикама.
У исто време, Нортроп Груман је прошлог септембра потписао уговор са америчким Министарством одбране за 13,3 милијарде долара за развој нових интерконтиненталних балистичких ракета које ће бити распоређене у подземним силосима. Предвиђа се да ће произвести 600 ракета које ће на крају коштати око 100 милијарди долара, а процењује се да ће 168 милијарди коштати одржавање њиховог оперативног стања. У оквиру развоја противракетне одбране, односно одбране од нуклеарних потенцијала Кине и Русије у марту 2020. године, Рејтон је са владом САД потписао уговор о производњи и испоруци ракетних пројектила СМ-3 Блоцк ИБ у износу од 2,1 милијарде долара. Уговор покрива континуирану производњу до 2023. године. До сада је Рејтон испоручио 400 ових пројектила, који су распоређени на америчким и јапанским ратним бродовима и на земаљским положајима „ракетног штита“ у Европи. Компанија је склопила уговоре за развој побољшане верзије СМ-3 ИИА. Копија те ракете у продукцији крајем прошле године први пут је успешно уништила бојну главу интерконтиненталне балистичке ракете.
Амерички произвођачи војне опреме нуде најсофистицираније, а самим тим и најскупље оружје у данашњем свету, посебно у области ваздухопловства и паметног наоружања, па не чуди што америчке компаније воде СИПРИ-јеву листу од 100 најпрофитабилнијих произвођача оружја на свету. На првом и другом месту по добити су увек амерички Локид Мартин и Боинг, затим Рејтеон, Џенерал Дајнамикс, Нортроп Груман и америчка подружница британског БАЕ Системс-а.
Произвођачи то сигурно не би постигли без целокупне државне политике САД-а иза себе, директним оперативним ангажовањем кроз различите облике пројекције њихове војно-политичке моћи у иностранству. Америчка спољнополитичка акција стога је у великој мери створена политичким утицајем војно-индустријског комплекса. Она се, упркос огромном извозу, и даље одржава у производњи за оружане снаге САД. Да би се одржао процес производње и развоја нових наоружаних система и њихова примена у америчком одбрамбеном систему, посебно када је реч о нуклеарном наоружању и наоружању који обезбеђују глобалну стратешку супериорност америчке војске, потребни су снажни спољни противници потреба за континуираним одржавањем и унапређивањем одбрамбених способности САД. Стога је директни финансијски интерес војно-индустријског комплекса постојање довољно моћних америчких противника.
Као што је сасвим јасно да црна предвиђања Двајт Ајзенхауер о опасном умрежавању политике, војног система и произвођача наоружања и војне опреме и јачању њиховог утицаја на доношење политичких одлука у потпуности, нема сумње да су односи САД-а и савезника са Кином и Русијом корисни као опасни противници, неће затезање и одржавање напетости. Бајденова доктрина демократског интервенционизма на глобалном нивоу и одлучна конфронтација са Кином и Русијом, које су означене као системске претње, у потпуности се слаже са интересима војно-индустријског комплекса. Захваљујући свом политичком утицају, такође је учествовао у таквој доктринарној дефиницији америчке спољне политике.
НАТО одговорио Зеленском о уласку Украјине у алијансу Више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир
