Пише: Владимир Димитријевић
Александар Липковски је истакао да је тридесетак година користио рачунаре, и да је увек био поборник коришћења истих у настави. Ипак, када у кратком времену преко рачунарске технике, попут пауер поинта, треба да се пренесе много знања и мисаоних техника, шта се збива са реципијентима? Не може се пратити више од десет слика, јер се сви после тога заморе. Преко рачунара се не може пренети целокупно знање. То увек треба имати у виду.
Живимо у доба притиска просветних власти које на силу намећу дигитализацију: од дигиталних уџбеника до електронских дневника. Српској просвети недостаје много више ствари битнијих од компјутера. Нико није против информатике, али дигиталној учионици треба да претходи кречење класичне учионице, изградња фискултурних сала и тоалета. Једна колегиница је рекла професору Липковском:“Ми не пуштамо децу у дигиталне учионице, јер после тога морамо да их сређујемо. Они о рачунарима и њиховом коришћењу ионако знају више од нас. Зато чувамо дигиталне учионице да их покажемо неком из Министарства просвете кад дође у контролу.“
То не треба да буде тако, наравно.
Постоји ли основа за дигитализацију
Када је професор Липковски био на челу Националног просветног савета (НПС), кренула је навала из Министарства просвете да се у пети разред основне школе уведе информатика. НПС је поставио неколико питања на која се мора одговорити да би се са тим пројектом започело:
-Да ли свака школа има интернет везу?
-Постоји ли техничко особље оспособљено да поправља рачунаре?
-Како се решава питање кадра?
Наравно, уз све поменуто, истакао је Липковски, треба имати у виду да децу не занимају озбиљни информатички програми, него забава. Уосталом, у савладавању математике информатика није добора пречица. Само је живи наставник онај који ђаке учи стваралачком процесу. До математичког сазнања се долази напором, и преко горчине неуспеха сзиже се до сладости успеха.
Притисак дигитализације у Србији, истакао је Липковски, има често прозаичан разлог: зараду. Ако нам ствари нису јасне, треба пратити трагове новца. Интересне групе у Србији средства из буџета пребацују на приватне рачуне. Зато је толика брига власти за дигитализацијске процесе. Има их који се, како се то данас каже, радо „уграђују“.
Дигитални ескапизам
Слободан Рељић је истакао да је бежање у дигитализацију бежање од стварних проблема образовања. Наставници су одавно престали да поучавају; њихова улога је постала другачија, „припитомљенија“. Штрајк у Хрватској те, 2019, показао је да се тамошњи просветари не мире са улогом коју им је дала држава: да буду тампон – зона између отуђених елита и све незадовољнијег народа.
Мада се плате просветних радника могу мало поправити, то није суштина: неопходна је промена система. По својој бројности и образовању, просветари би требало да буду на челу промена. Али, то је дуг процес.
Ушли смо, каже Рељић, у доба радикалне кризе капитализма. Уосталом, савремена школа, као доступна већини, настала је у доба отпора дивљем капитализму, после бунта из 1848. године, након кога је освојено право и на социјалну заштиту. Сада се освојена права, једно по једно, одузимају, и свет улази у још један ковитлац.
Интерес капиталиста
И данас и некад је исто кад је систем у питању: интерес капиталиста је само један – обнова радне снаге и наметање одређеног идеолошког система вредности. У „меком“ тоталитаризму манипулише се људима, а не влада насиљем. Данашњи школски систем је дошао у фазу у којој више не може да репродукује потребну радну снагу – он само производи безвредне дипломе. Некада си могао да се запослиш и после шест година школовања, а сада 50% младих са мастером у Шпанији не може да нађе посао у струци. Рељић је истакао да су школе у Европи постале станице на којима се чекају возови што никад неће доћи. Диплома ни код нас не гарантује запослење – или вас запосле родитељи или партије.
Школа је отуђена и од деце и од родитеља. Васпитање је сасвим протерано из учионица. Некад озбиљна, школа је данас пука „бираоница“ тзв. „изборних предмета“, чија је сазнајна функција скоро никакава. Тестови, веле нови европски педагози, треба да буду „лагани“ и да не „траумирају“ ученике. Ово је потпуно лажна прича, јер је капитализам систем у коме је све постало траума за човека. Хуманизам ђачког „детрауматизовања“ је, наравно, кривотворина истинског хуманизма. Од „детрауматизовања“ ђака до куповине лажних диплома један је корак, каже Рељић. Чак је и у Немачкој у скорије време било министара са лажним дипломама.
Школа на путу ка нестанку
Због свега тога, деца су фрустрирана. Њих више не васпитавају родитељи и школа, него медији. Фрустрираност ђака се претвара у насиље према професорима и вршњацима. Професори, које држава поставља као „бодигардове“ система, на тај начин постају глинени голубови ђачког очајања. Дигитализација, рекао је Рељић, замајава професоре да не би видели шта се са њима заиста збива; чињеница је да је држава у служби крупног капитала одредила школе да у транзиционом периоду одржавају status quo.
Рељић је на трибини истакао да промене – не само у образовном систему – не могу бити реформске, него револуционарне, и да ће владајуће елите учинити све да их спрече, али да просветари не смеју губити из вида коначне циљеве. Зато је неопходно самоорганизовање и сарадња са свима, избегавање идолатризације дигитализовања, као и свест о неопходности суштинских, а не козметичких, промена.
Шта је најавио Едисон
На скупу који је УСПРС организовала на Сајму књига учестовао је и професор Милош Бајчетић. Истакао је да он, као неуробиолог, користи информационе технологије у пуној мери, али их не прецењује. Баш зато што прецењивање нових технологија води у разочарење. Због тога, истакао је, он сам већ пет година живи без дигиталних технологија и фејсбука.
Школа, нагласио је Бајчетић, нестаје заједно са књигама, што је Едисон најавио још 1930. године, када је рекао да ће филм укинути и школу и књигу. Чињеница је да данас људи читају више него икад; али, читају много тога безвредног. Када су рачунари у питању, Бајчетић је истакао да је једном старом професору на питање могу ли компјутери да замене човека у процесу наставе, одговорио да они само помажу предавачу да на другачији начин организује време са својим ученицима и студентима.
Дигитализација је, истакао је Бајчетић, бар кад је Србија у питању – карикатурална. Ипак, процес дигитализације се не може зауставити, па не вреди ламентирати, него све треба критички посматрати.
Неопходна је педагошка писменост просветара. У крајњем случају, то није питање технологије, него педагогије.
Хуманиодни роботи уместо хуманистичког образовања
Трибина одржана на Сајму књига је била добар увод у критичко сагледавање проблема дигитализације. Милан Селаовић, активиста УСПРС, најавио је нашу будућност:“Хуманоидни робот ,,предаје“ лекцију, док ђаци слушају и питају шта им је нејасно. Ученик са посебним рукавицама и ви-ар наочарима ,,улази“ у лабораторију, узима хемикалије и сам почиње експеримент. Следећи час је географија. ,,Учионица“ је у савани, около су животиње које ту живе.
Ово су слике које подсећају на сцене из филмова научне фантастике. Али то није фантазмагорија, то је пројекат нашег Министарства просвете, науке и технолошког развоја и кинеске компаније ,,Нет драгон“. Овај Центар за роботику и вештачку интелигенцију у образовању је отворен прошле године и има више од два милиона учионица широм света. Кажу, тако би требало да изгледа настава у нашим школама за неколико година. Додају, данашњи модел наставе је превазиђен, ученицима досадан, монотон, мери се само репродукција чињеница и зато ђаци беже из школе?! Просветни радник би требао да буде перјаница образованог, освешћеног, критичког и бунтовног друштва које није слепи конзумент свега што му се понуди. Образовање и васпитање је изгубило утакмицу са агресивним дејством либералног капитализма. Живимо у свету чија је доминантна религија новац, док су на културу пренети неумољиви принципи потрошачке реалности.“
Тако професор Селаковић.
Шта треба имати у виду
А онда је дошла корона.
Наступио је потпуни слом школског система.
Ђаци више не уче, него, скупа са својим учитељима, глуме образовни процес.
Ипак, чак и у такво време, важно је пред собом имати целину проблема и сачувати здрав разум. Школе су на удару канцер – капитализма, коме више није потребно ни образовање младих поколења, а ни њихова социјализација ( јер, не заборавимо, учионица је кључно место за социјализацију деце ).
Зато, борећи се против логике ванредног стања и „доктрине шока“ ( Наоми Клајн ) морамо се спремати за будуће ослобођење нашег друштва, када ће се све, па и школство, вратити у нормалу.
То је захтеван, али сасвим остварљив, задатак, ако не заборавимо ко смо, шта смо и откуда смо.
Go softly on, рекао би краљевић Фортинбрас у „Хамлету“.
Како је Лазански уништио Хрвате прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
