Та група наставила је да јача и осваја територије.
Док се амерички војници спремају потпуно напустити Авганистан до 11. септемра, након више од две деценије присуства у тој земљи, Талибани заузимају авганистанске војне базе, мања места, села и регионална средишта, још више распирујући страх да би могли срушити националну владу.
Талибани су ушли у директне преговоре са САД још 2018. године, а у фебруару 2020. две тране су у Дохи постигле мировни споразум, којим се САД обвезао на повлачење, а Талибани на суздржавање од напада на америчке снаге.
Друга обећања су укључивала да се неће дозволити да Ал-Каида или други милитанти делују у подручјима која контролишу и да се настави с националним мировним преговорима. Али, већ следеће године талибани су наставили да нападају авганистанске снаге и цивиле.
Док се САД припрема за одлазак, та група оживљава и брзо напредује по целој земљи.
Појавили се почетком 1990.
Талибани, односно "ученици" на паштунском језику, појавили су се почетком 1990. године у северном Пакистану након повлачења советских трупа из Авганистана.
Тај претежно паштунски покрет први пут се појавио у верским семеништима, углавном плаћеним новцем из Саудијске Арабије, у којима се проповедао тврдокорни сунитски ислам.
Обећање које талибани следе у паштунским подручјима Пакистана и Авганистана ј успостављање мира и сигурности али и спровођење њихове строге верзије шеријата или исламског закона.
Из југозападног Авганистана талибани су брзо проширили свој утицај. У септембру 1995. заузели су покрајину Херат, која граничи с Ираном, а тачно годину дана касније заузели су авганистанску пријестолницу Кабул, свргнувши режим председника Бурханудина Рабанија, једног од утемељитеља авганистанских муџахедина, који су се опирали совјетској окупацији. До 1998. талибани су имали контролу над готово 90 одсто Авганистана.
Њихова правила и закони
Авганистанци, уморни од муџахединске власти и сукоба након истеривања Совјета, поздравили су талибане када су се први пут појавили на сцени.
Њихова рана популарност била је последица њиховог успеха у сузбијању корупције и изградње путева и слободне трговине у подручјима под њиховом контролом.
Талибани су такође увели или подржали казне у складу са својим строгим тумачењем шеријатског права, попут јавних погубљења осуђених убица и прељубника те ампутације удова за оне који су проглашени кривима за крађу. Мушкарци су морали пустити браду, а жене су морале носити бурку.
Талибани су такође забранили телевизију, музику, позориштеи нису дозволили девојчицама старијима од 10 година да похађају школу.
Оптуживали су их за различита кршења људских права и културолошка недела.
Један од озлоглашених примера догодио се 2001. године, кад су талибани започели уништавање познатих кипова Буде у Бамијану у средишњем Авганистану.
Ученица Малала Јусуфзаи
Пакистан је више пута порицао да подржава талибане, али нема сумње да су се многи Авганистанци који су се у почетку придружили покрету школовали у медресама (верским школама) у Пакистану.
Пакистан је такође био једна од само три земље, уз Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате (УАЕ), које су признали талибане док су били на власти у Авганистану.
То је уједно била и последња држава која је прекинула дипломатске везе с том групом.
У једном тренутку талибани су запретили дестабилизацијом Пакистана из подручја која су контролисали на северозападу земље.
Један од најпознатијих напада пакистанских талибана догодио се у октобру 2012. године, када је ученица Малала Јусуфзаи устрељена на путу ка кући у граду Мингори.
Велика војна офанзива две године касније након масакра у школи у Пешевару смањила је утиецај талибана у Пакистану.
Најмање три кључне особе пакистанских талибана убијене су у нападима америчких беспилотних летелица 2013. године, укључујући вођу групе Хакимулаха Мехсуда.
Глобалну пажњу талибани су привукли након терористичког напада 11. септембра 2001. у Њујорку.
Талибани су оптужени да су осигурали уточиште за главне осумњичене - Осаму Бин Ладена и његов покрет Ал-Каида.
Војна коалиција, предвођена САД, покренула је 7. октобра 2001. нападе у Авганистану, а до прве недеље децембра срушен је талибански режим.
Преговори и мировни споразум
Многи високи талибански челници наводно су се склонили у пакистански град Куету, одакле су водили операције.
Службени Исламабад порицао је постојање онога што се називало "Qуетта Схура".
Упркос све већем броју страних војника, талибани су поступно вратили, а затим проширили свој утицај у Авганистану, чинећи огромне делове земље несигурнима, а насиље у земљи вратило се на нивое које нису виђене од 2001.
Било је много напада талибана на Кабул, а у септембру 2012. извршили су акцију на НАТО камп Бастион.
Нада у постизање мира преговорима појавила се 2013. године, када су талибани објавили планове за отварање канцеларије у Катару.
Али неповјерење са свих страна остало је велико и насиље се наставило.
У августу 2015. талибани су признали да су више од две године прикривали смрт Муле Омара, који је наводно умро због здравствених проблема у болници у Пакистану.
У септембру је група рекла да су унутрашње борбе окончане и окупила се око новог вође Муле Мансоура, који је био заменик Муле Омера.
Мете су им новинари, судије, жене на позицијама…
Отприлике у исто време талибани су преузели контролу над главним градом једне покрајине, први пут након пораза 2001. године, преузимајући контролу над стратешки важним градом Кундузом.
Мула Мансоур убијен је у нападу америчке беспилотне летелице у мају 2016. а наслиедио га је његов заменик Мавлави Хибатулах Акхундзада, који и даље контролише ову милитантну групу.
Након америчко-талибанског мировног споразума из фебруара 2020. године чинило се да су талибани променили тактику и са сложених напада у градовима и на војна утврђења прешли на талас циљаних убистава.
Чини се да су мете - новинари, суци, мировне активисткиње, жене на позицијама - сугерисале су да талибани нису променили своју екстремистичку идеологију, него само своју стратегију.
85.000 бораца
Након што су у две деценије рата надјачали велесилу, талибани су почели заузимати огромне делове територија Авганистана, запретивши да ће поновно срушити владу у Кабулу након повлачења страних сила.
Сматра се да су сада бројчано јачи него у било ком тренутку откад су свргнути 2001. године.
Према недавним проценама НАТО, талибани имају до 85.000 бораца.
Њихову контролу над територијама тешко је проценити, јер нека подручја прелазе између њих и владиних снага, али, према недавним проценама, тренутно држе између трећине и петине земље.
О велеиздаји у руској војној индустрији прочитајте ОВДЕ.
Извор: Index.hr
