Књигу је објавила београдска издавачка кућа „Информатика“, а Шапоњић је у овој збирци новинских репортажа сабрао приче настале претходних 30 година на ратиштима широм бивше Југославије одакле је извештавао као новинар – репортер за више београдских дневних листова.
У књизи се налазе и приче о страдању српског народа на Косову и Метохији, о нестајању и пропадању села на Пештеру, Голији, Златибору, Златару.
Своје место у књизи “Куд нестаде оног народа” нашле су и репораже са литија у Црној Гори.
– Реченицу коју сам узео за наслов књиге – „Куд нестаде оног народа“, изговорио је шумар Рајко Совић, док смо пре десетак година обилазили пуста села на Голији.
Он, који је та села знао из другог времена, кад су била пуна народа, застао је пред једним пустим селом, у коме није остала ни једна жива душа и, као да не верује сам себи, питао и себе и мене – „куд нестаде оног народа“.
А, одговора нема. Много је таквих, тешких, тужних прича у овој збирци репортажа, али и прича о оних дивним, добрим, поштеним, драгим људима који су некада живели у Крајини, у селима око Книна, Бенковца, Обровца и који су после олује развејани широм света, од Канаде до Аустралије, од Новог Зеланда до Шведске…
И приче са Косова и Метохије о страдању нашег народа и све то под заједничким насловом „Куд нестаде оног народа“, каже Шапоњић.
Предговор за ову збирку написао је наш познати књижевни критичар Желидраг Никчевић који за Шапоњићеве репортаже каже да су „тешке, болне и преболне“, а да је сама збирка „споменица неизрецивих страдања и патње човјекове, па и читавог нашег народа“.
– Не знаш која је потреснија – са Космета или из Крајине, са Златара или са Пештера, Озрена, Сињајевине… Ходајући а више лебдећи раскомаданим српским земљама, Шапоњић обилази оне којима се нико не одазива, који немају коме да се пожале, па и њему, изненадном госту, говоре „више као за себе“ – иако га дочекују као најрођенијег. А најрођенијих нема, ни тамо гдје је кућа била пуна чељади, написао је Никчевић.
– Није ово тек збирка репортажа, ни налик томе, јер збирке су ограничене корицама к’о међашима, а сабрање „Куд нестаде оног народа” је укоричено земљом и небом, а ограничено вековима, па му се међе могу гледати и догледавати једнако очима предака као и видом потомака, написао је у поговору књиге познати српски новинар и публициста Михаило Меденица.
Шапоњић је 2006. године објавио књигу репортажа „Љубомирова земља“, а 2019. књигу путописа из Русије – „Руски крст“.
Извор: urbancube.rs
