Пре неколико недеља на сва звона пласирана је вест да је „госпођа Нада“ постала „поносна власница 3.000. стана у Београду на води“. Том информацијом је, ваљда, домаћој јавности хтела да се пошаље порука да је са овим „пројектом века“ све у најбољем реду. Нажалост, није, јер држава као мањински власник (32 одсто) ни ове године од Београда на води неће добити ни динара. И то не због тога што званични већински власник, Belgrade Waterfront Capital Invesment L. L. C. из Абу Дабија (68 одсто) није вољан да дели добит, већ зато што профита лане није било. А и да га је било, мале су шансе да би држава имала икакве користи од тога.
Уосталом, 2018. и 2019. Београд на води је завршио у плусу од 2,45 и 1,84 милијарде динара, али је држава и тада остала кратких рукава, јер није донета одлука о расподели добити. У 2020. та фирма је после две године паузе поново исказала нето губитак од 327 милиона динара. Одлука о покрићу тог, као ни о покрићу губитака из 2016. и 2017. од укупно 2,4 милијарде динара, такође, није донета.
Иако под утицајем невероватне медијске кампање, која прати сваки изграђени квадратни метар стамбеног или пословног простора у Београду на води, већина верује да је то предузеће једно од најуспешнијих, оно је 2020. завршило у минусу, као и њене две зависне фирме, БВ Галерија и БВ Кула, настале 2017. БВ Галерија је исказала нето губитак од 1.357,4 милиона, а БВ Кула од 409,4 милиона динара. Расходи сва три предузећа, дакле, били су за 17,8 милиона евра већи од њихових пословних прихода.
Истине ради, код оваквих пројеката није неуобичајено да су у неким годинама расходи већи од прихода, јер се унапред наплаћени новац од купаца књижи као приход тек кад станови буду потпуно завршени и усељени.
Ипак, мало је ко очекивао да се за шест година, колико је већ прошло од оснивања заједничке фирме, у државну касу по основу дивиденде неће слити ниједан динар и то од комплекса, за који званичници тврде да ће, када (и ако) буде завршен, вредети више од три милијарде евра. С друге стране, трошкови државе већ се мере стотинама милиона евра.
Тим пре је мање јасно зашто председник Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић, министар финансија Синиша Мали и заменик градоначелника Горан Весић ово градилиште посећују са толико жара као да је то њихова приватна фирма, а не пројекат у коме држава формално има само 32 одсто власништва, иако је у њега унела огромну имовину у виду некретнина и грађевинског земљишта на најатрактивнијој локацији на Балкану. Приде је потрошила десетине милиона евра пара пореских обвезника да од приватних власника откупи неке некретнине и да их онда без икакве накнаде преда на управљање Београду на води.
Једина материјална корист за државу је ПДВ наплаћен за продате станове, али би тај прилив у буџет стигао и да је станове градила било која фирма из Србије. Уз то би јој држава наплатила и грађевинско земљиште које је поклонила већинском власнику, фирми Belgrade Waterfront Capital Invesment L. L. C из Абу Дабија. Он је од Србије на поклон, без тендера, добио 177 хектара.
Уз претпоставку да ар плаца на територији Београда на води кошта 40.000 евра (према писању специјализованог сајта Некретнине.рс цена једног ара плаца креће се од 2.000 евра на периферији до чак 200.000 евра у строгом центру Београда), долази се до процене да је држава у заједничку фирму, само у виду градског грађевинског земљишта, унела имовину вредну 708 милиона евра.
За ових шест година то је „мртав капитал“, јер држава заузврат није добила ништа, осим удела у заједничкој фирми од 32 одсто. А при томе ће вредност земљишта још да порасте ако власт остане доследна намери да се, упркос противљењу експерата за саобраћај, баш у Београду на води укрштају две прве планиране линије метроа.
Сорош ударио на Ђинпинга. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: НИН
