Пише: Др Иван Пајовић
Крајем априла ове године Русија је извела спектакуларну војну вежбу на Криму и у близини западне границе, у којој је према одређеним подацима учествовало 150.000, а према неким тврдњама више од 200.000 војника, огромна количина ратне технике, десетине ратних бродова, стотине авиона. И све то у доба великих тензија са Украјином, везано са проблемом њених отцепљених региона. Одређени кругови тврдили су да је у питању увертира за општи руски напад на Украјину и њено уништење као до сада познате државе. Међутим, тако нешто није се догодило.
Преломна година у руско—украјинским односима била је 2014. Управо те године Русија је силом анектирала полуострво Крим и започела је побуна проруских самопроглашених република Доњецк и Луганск.
У јавности су одмах почеле да круже претпоставке како Русија има план да војно уништи Украјину и окупира је целу, или макар њен највећи део. Такве претпоставке нису звучале нереално, међутим, оне се нису оствариле. За то постоји читав низ разлога.
Један од битних разлога зашто Русија не би напала и окупирала Украјину је увођење санкција Запада против Русије, које говоре да такав потез не би био толерисан. Прве санкције уведене су марта 2014. године после анексије Крима. Западу, пре свега Америци, овај смео потез Русије као да је истргао очекивани сластан геополитички колач из руку, па су сместа уведене казнене контрамере. У санкције је укључен цео Запад, плус Јапан, Аустралија и Нови Зеланд. Блокирано је мноштво руских актива и ограничен рад руских предузећа. Русија је увела узвратне санкције, које су биле чак и бројније него западне. Указом председника Русије од 6. августа 2014. забрањен је увоз одређеног броја пољопривредних, прехрамбених производа и сировина из САД, ЕУ и Канаде. Од августа 2015. производи који су мимо ембарга увезени у Русију бивају уништавани. До данас број санкција се са обе стране повећава, а санкциони рат не јењава и он доноси велике штете економији Русије, али и неким европским земљама.
Сматра се да је на немогућност руске експанзије утицала и цена нафте, која се од 2014. године нагло смањивала под несумњивим политичким притиском Америке, што је значајно утицало на руску економију, јер око 52% руског извоза (незванично и много више) отпада на енергенте, нафту, гас и производе повезане са њима. Од јуна до децембра 2014. године цена нафте је са 118 долара нагло пала на 61 долар за барел. До августа 2015.
пала је на 55, а у јануару 2016. кретала се око 38 долара за барел. Сходно томе, раст БДП-а Русије је стагнирао, 2014. године пао је на 0,7%, а већ 2015. пао је испод нуле, на –2%.
Очигледно, економски притисци Запада дали су одређене, не мале резултате. Предузете су и политичке мере, па су земље Запада примениле притисак против Русије и на међународном плану, ограничавајући је у међународним организацијама и форматима сарадње. Већ 2014. земље су се вратиле старом формату „Велике седморице”, истиснувши Русију из постојеће „Велике осморице”, упркос томе што Русија никада није директно учествовала у ратним конфликтима на територији Украјине. Очигледно је да Запад ни по коју цену не би допустио директни конфликт Русије и Украјине, премда је Русија у Украјини водила специфични тип хибридног рата.
У међувремену дошло је и до пада сепаратистичких амбиција у другим деловима Украјине, што је могло додатно демотивисати Русију да војно интервенише. Референдуми о самоопредељењу успешно су спроведени само у Луганској и Доњецкој републици 11. маја 2014, док у осталих шест потенцијално сепаратистичких делова Украјине то није успело.
Није био безначајан ни отпор украјинске војске, која је успела делимично да смањи површине побуњених република ДНР и ЛНР, упркос пораза у неким биткама које су се тада водиле. Од 2016. године линија разграничења практично је замрзнута.
Није безначајно ни то да је у току конфликта непрекидно постојала стална тензија и напетост, неслога између побуњених области, то јест између њихових елита које су се надметале око управљања обема територијама, а такође и око поделе финансијских средстава која су као подршка долазила из Русије. Колико је конфликт озбиљан говори податак да између њих постоји чак и царинска граница, тако да је о неком њиховом јединству немогуће говорити. Министар иностраних послова Доњецке народне републике 18. маја 2015. године отворено је изјавио да је „Пројекат Новорусија” (који је рачунао на укључење целог југоистока Украјине, потезом од Доњецка па до Одесе) затворен на неодређено време.
Постоји тумачење формирања ове две побуњене области као облик димне завесе коју је Русија бацила како би скренула пажњу са питања анексије Крима на новостворени проблем од трећеразредног значаја. Премда је оваква претпоставка ипак само шпекулација, она реално може бити и потпуно у складу са истином.
На крају, мора се рећи да је Русија свесна да је Украјина презадужена земља са великим бројем становника (преко 44 милиона) и да би укључивање осиромашене и деиндустријализоване земље са великим националним проблемом и унутрашњим трвењима био и финансијски, и политички воденички камен око врата, који на дуги рок не би могла издржати. Стога се неки драстични потези у смислу општег рата до даљњег не могу очекивати.
Више текстова аутора Др Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
