Пише: Милан Видојевић
Ово је крај једне епохе, двадесетогодишњег присуства трупа САД и НАТО пакта и грађанског рата, у коме је у периоду 2001 -2015. погинуло око 147.000 људи, од тога више од 38.000 цивила. Западни савезници су за двадесет година уложили преко 200 милијарди долара у покушају да од племенских милиција створе функционалну националну армију. Огромна средства су издвојена у новцу и инструкторима из САД, Велике Британије, Француске, да се војна обука доведе на какав такав ниво. Проблеми су били бројни: неписменост међу војницима је око 50% тако да је скоро немогуће обучити их у сложеним логистичким операцијама против талибана. Највећи проблем међу овим војницима је употреба дроге, неки страни војни стручњаци кажу да 50-70% ових војника користи дрогу. Трећи проблем је висока стопа дезертирања војника и официра, која је појединих година достизала и 2.000 људи месечно. На крају, велики проблем је и кукавичлук. Страни инструктори су чупали косу с главе што у операцијама против талибана војници радије леже у заклону него да нападају непријатеља, чак и кад су надмоћни по броју и војној техници. Да би показали да се "боре," из својих М-16 испале рафале не нишанећи, а онда се повлаче са линије борбе, да не кажем, беже.
Тако се Народна армија Афганистана, која је бројала око 180.000 војника, организованих у седам корпуса, дезинтегрисала за два месеца. Наравно да обавештајни официри НАТО пакта су све ово видели и јавили команди. Наравно да је Столтенбергова изјава од пре неки дан, "Нисмо очекивали тако брзи колапс у Афганистану," спасавање образа НАТО пакта али када је најавио 14.априла ове године да ће повлачење НАТО трупа почети 1. маја, колапс афганистанске војске био је предвидљив. На страну што трупа НАТО пакта није било више од 16.000, што је далеко од максимума из 2011. године кад их је било 140.000.Наравно да је болна тачка сем повлачења и пада афганистанске војске и огромна количина модерног наоружања које су талибани добили на тацни.
Да ова прича нема тотално црни тон, нека послужи информација Си Ен Ен и других агенција са лица места да су талибани заузели "скоро целу територију Афганистана". Не треба се превише ослањати на Си Ен Ен нарочито што су ти идиоти у једном тв прилогу недавно "похвалили талибане што носе маске приликом напада." Да ли новинарска имбецилност има граница?
Тај неосвојени део чине делови територије познат као Долина Паншир где се организује покрет отпора против власти талибана, а личности које су се ставиле на чело антиталибанског покрета нису за потцењивање. Први је Амрулах Салех (рођен 1972.), потпредседник Афганистана, вишегодишњи министар унутрашњих послова, директор Националног директората безбедности, био је члан Северне алијансе Ахмада Шаха Масуда. По уставу Афганистана, пошто је Ашраф Гани, председник државе, напустио Афганистан 15. августа, Салех је сада фактички председник Афганистана.
Други је Ахмад Масуд (1989.), син чувеног борца против руског присуства у Афганистану, Ахмада Шаха Масуда. Они су етнички Таџици и изузетно угледна и цењена породица. Ахмад је завршио студије у Енглеској, на Војној академији Сендхурст у Лондону, а мастер из међународне политике на Универзитету Лондон. Вратио се у Афганистан 2016. и тренутно је на челу Масуд Фондације и на челу отпора у Долини Паншир против власти талибана.Он и Салех су јединствени у одлуци да се спречи поновно стварање исламске државе базиране на принципима шеријатског права. Велику улогу ће сигурно играти и његови стричеви који су годинама били министри и дипломате.
Трећи члан овог тријумвирата је Бисмилах Кан Мохамади (1961.), министар одбране Афганистана (2002-2010.), а од 19. јуна 2021. - 15.августа 2021. начелник генералштаба афганистанске армије. Радио је на организацији локалних полицијских и војних снага (очито с мало успеха), присталица је децентрализације власти, борац против корупције у органима власти, отпустио је много војних и полицијских службеника због овог разлога.
Шта ће бити с Афганистаном зависиће од тога колико ће талибани успети да помире етничке и племенске нетрпељивости, разлике и амбиције племенских вођа. Паштуни чине 42-48% становништва Афганистана, то је етничка група иранског порекла, говори језиком пашто, иранског порекла, и језиком дан, такође иранским дијалектом. Врло су бројни, око 63 милиона, и сем Афганистана живе и у Пакистану, где су друга етничка група по бројности, где чине 15-18% становништва. Има их у свим исламским земљама Блиског и Далеког Истока, а једини проблем овог народа јесте његова унутрашња организација јер се састоје од 350-400 племена и кланова.То ће бити велика препрека у организацији талибанске власти и важан утицај ће имати пакистанске обавештајне службе, као што је био случај у протеклих тридесе година. Пакистан, с којим се граничи Афганистан на југу и истоку, биће и најзначајнији трговински партнер.
Таџици у Афганистану су друга по бројности етничка група и чине 27% становника Афганистана. Таџици су такође иранска етничка група и говоре језицима Персије у више варијанти. У Афганистану их има 18-27 милиона у зависности од извора, у Таџикистану преко 6 милиона, у Узбекистану између 8-11 милиона, опет у зависности од процена.
Афганистан се на северу граничи управо са земљама бившег Совјетског Савеза, сада независним државама, Туркменистаном, Узбекистаном и Таџикистаном. Ту ће ове етничке групе и народи давати подршку Таџицима у Афганистану и то може бити извор нових тензија. Управо зато, а и да би се спречило могуће пребацивање талибана на север, Русија је послала две бригаде своје војске у Таџикистан, које су распоређене на граници са Афганистаном.
Шта је нејасно из ових података? Шта то САД и њени савезници не разумеју? Нису научили да се у племенско друштво, у екстремну исламску свест не може имплантирати флоскула о парламентарној демократији западног типа, "Права жене и деце," "поштовање људских права," и то трагично несхватање води ка ратовима, мржњи, санкцијама, и унесрећује милионе људи.
Шта је јасно нама лаицима који покушавамо да пратимо ова збивања? И овде је видљива неконзистентност америчке политике, тако типична у протеклих тридесет година. Распад Југославије, стварање хаоса, који се није разрешио Дејтонским споразумом. Напад на Ирак, рушење Садама Хусеина, хаос који још траје у тој земљи и онда повлачење. Свеж је и пример Сирије, изазивање рата како би се тобоже победио ИСИС, увлачење Курда у целу причу, против Турске, онда њихова издаја и остављање на цедилу. Као и сада у Афганистану. Америка све своје савезнике засигурно остави на цедилу, пре или касније. Препусти их њиховој страшној судбини, кад Америци бреме које носи постане претешко. Све то наравно објасни својој јавности и гласачком телу као "демократску одлуку," која би требала да оправда њихово понашање и одлуке.
Чудно је како државе у чије се унутрашње ствари мешају САД то не виде. Сад кад су се увалили у још једну политичку катастрофу не знају шта ће. Као, побринуће се за политичке избеглице из Афганистана, разместиће их по другим земљама и опет створити безбројне "избегличке" проблеме. Те изблеглице треба да приме земље НАТО пакта, оне су узрок страдања тих људи. Знам да ће покушати да их разместе и по земљама које с тим нису имале никакве везе. Кад смо већ код тога, када ће САД да затворе базу Бондстил и напусте окупирану територију Србије. Кад се већ повлаче из целог света, могу и са Косова.
Шта ће бити с Афганистаном? Можда је повлачење САД и НАТО пакта далекосежан план како би разбијени ИСИС добио државу у којој може да преживи и реорганизује се? Шта су праве намере талибана видећемо за месец или два, кад учврсте власт и почну да доносе одлуке о животу земље.
Остаће тужна истина коју неко треба да схвати, ко са САД-ом уђе у било какав политички савез, на крају ће бити издан.
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
