Пише: Др Иван Пајовић
Портал The National Interests који се бави војно-безбедносним темама објавио је материјал о „слабој тачки” НАТО пакта, коју би Руси могли да искористе за своју „експанзију”.
По мишљењу аутора овог портала Себастијана Роблина, Руси као да ни о чему другом не размишљају, осим о томе како да кроз Сувалкски коридор између Пољске и Литваније, стратешки важан појас дужине 65 километара дуж пољско-литванске границе, извршe муњевити удар у правцу Калињинграда и тако брзо одсеку прибалтичке државе од осталих земаља НАТО. Таквим руским захватом све балтичке јединице НАТО пакта нашле би се у котлу, окружене са свих страна осим са мора. Изводи се једноставан закључак: у Прибалтици је премало НАТО снага и треба их хитно појачати. Да ли Русија заиста има намеру било кога да нападне, то као да не занима западне аналитичаре.
Веома је занимљиво да као један од разлога „угрожавања безбедности” неки експерти виде долазак на председничку функцију Џоа Бајдена, који наводно не уочава руску опасност, већ се бави неким другим проблемима. Недавно је политички аналитичар Данијел Кочис изјавио како ће Русија умарширати у Прибалтик чим осети слабост НАТО пакта. Он каже да је Бајден опседнут важношћу „зелене енергетике”, екологије и глобалног загревања (као делова плана за формирање „нове реалности”) и може донети одлуку о смањивању војних расхода намењених тој области. И у том моменту Русија се неће суздржати и напашће.
О сценарију будућег руског упада у Прибалтик говори се сваке године, како би се одржавала тензија у јавности и у Конгресу САД и оправдало повећање војних расхода и броја трупа на границама Русије. Корпорација REND (REND Corporation), позната по својим компјутерским моделирањима војних операција, према једној од својих компјутерских симулација из 2019. године дошла је до закључка како би сузбијање руске офанзиве на Прибалтик применом тактичких нуклеарних удара (наравно, на туђој територији!) скупље коштало НАТО пакт него Русију. Њихови експерти претпостављају како би руске трупе наступале у растреситом поретку по више праваца, тако да НАТО удари тактичким нуклеарним главама не би били извршени по концентрисаним трупама, већ више по насељеним местима Прибалтика (које би НАТО требао да „штити”). Руски одговор истим оружјем сручио би се на пет најближих авио-база НАТО пакта, што би озбиљно оштетило њихов војни потенцијал. Чак и ако Русија не би ишла на ескалацију свеопштег рата и не спроведе масовне напада на циљеве по целој Европи, она може вршити ограничене нападе по одабраним циљевима НАТО трупа и наносити значајне губитке. Сматра се да саме по себи тактичке нуклеарне главе не могу компензовати недостатак копнених трупа НАТО пакта на терену.
Експерти констатују са жаљењем да је ситуација чак и лошија него у време Варшавског пакта, јер је тада било могуће ризиковати и ради одбијања руског напада бацити нуклеарну бомбу на Варшаву или Праг, у нади да СССР неће започињати општи нуклеарни рат, јер није нападнута његова територија. Сада је ситуација другачија: Русија је сабијена у сопствене границе, а њена нова одбрамбена стратегија почива на одлучној примени целокупног нуклеарног потенцијала. Та стратегија подразумева да тај потенцијал, ако је нужно, Русија примени прва. Из тог разлога нема никаквих илузија да „размене тактичких удара на туђој територији” просто не може бити.
Што се тиче „руске офанзиве на Прибалтик”, коју никако да дочекају западни експерти, јасно је да такви фантомски страхови потичу из америчког несхватања суштине глобалних историјских процеса. Права, историјски настала империја (а Русија је управо таква) разликује се од вештачки створене империје по томе што чак и када доживи пад моћи и изгуби низ територија, на менталном нивоу становника тих територија остаје „њихова империја”, коју могу волети или мрзети, али не могу побећи од осећаја неког облика заједништва са њом. Из тог разлога Русији није потребно да шаље у Прибалтик или Украјину, Молдавију... своје тенкове. Довољно је јачати империјални центар, чинећи га што привлачнијим у очима земаља отпалих из њене политичке сфере и утицати на тамошња осећања и политичке процесе. И тада ће се, пре или касније, догодити оно што је у XIX веку говорио Бизмарк:
„Немојте се надати да ћете, ако једном искористите слабост Русије, заувек од тога примати дивиденде. Руси увек долазе по своје. А кад дођу — немојте се уздати у језуитске споразуме које сте потписивали, за које мислите да вас ослобађају одговорности. Они нису вредни папира на ком су написани”.
Др Иван Пајовић: Општи рат Русије и Украјине! Више о томе ОВДЕ.
Изор: Правда
