Пише: Владимир Димитријевић

Као доказ какве памети имамо, наводим писмо свог младог кореспондента, доктора политичких наука, сина часних и честититих родитеља, који, авај, не живи у Србији, него у Немачкој. Њему је јасно да будућност Србије јесте у синтези националног и грађанског. Једно не искључује друго. Напротив!                                           

Шта је прави либерализам?                    

Ево шта ми је писао: “Чини ми се да се тренутно не може пуно учинити ван идеолошког обликовања основа за деловање у наредним годинама. Ова тема односа грађанско-национално би у некој нормалној земљи са нормалним факултетом политичких наука била саморазумљива. Либерализам настаје на претпоставци друштвеног уговора, тј. да су људи, по природи слободни, део својих права пренели на неку творевину коју зовемо држава, у интересу боље заштите тих слобода и општег просперитета. Друштвени уговор нужно мора да се закључи на дефинисаном обиму уговарача, дакле њега може да закључи само нека јасно дефинисана заједница, где се зна ко су њени чланови и који то обим имовинских права које треба штити у њу улази. Тиме већ имамо фикцију настанка концепта држављанства и територије. Онај ко није њен део, не припада том уговору. Ма колико ово била фикција, идеја друштвеног уговора је у основи либералног схватања света. Национална држава је оквир унутар којег је либерализам могућ. Данашњи либерали често мисле да би пребацивање одговорности на неке наднационалне институције омогућило да се либералне идеје спроводе ван оквира националне државе. Међутим, за сада од тога нема ништа, није случајно историја довела до тога да су националне заједнице најчешћи оквир либералној политици.“

Дакле, истинских слобода нема без јасно омеђене националне државе. Колико год гаулајтери наднационалог неолибералног капитализма ширили појмовну маглу и продавали рог за свећу, ово је овако, и другачије не може бити.      

Оквири националне државе    

Шта то значи у часу у коме живимо?                     

Мој млади пријатељ пише:“ ЕУ је одличан пример.  Тачно је да она намеће националним државама шири опсег заштите људских права од онога на који су многе од њих навикле, али исто тако је тачно да она није либерална творевина у смислу онога што се зове њен "демократски дефицит". Исто тако и конвенције разних међународних организација нужно зависе од примене у националним оквирима, пошто само у оквиру нације постоји апарат силе и принуде који може да наметне правило или да га заштити од оних који би да га обесмисле или прекрше. Из ова два примера се види да су данашњи лажни либерали заборавили на кључну компоненту либерализма, а то је гаранција очувања либералних вредности кроз примену државног монопола силе (а пошто је држава нешто што припада свим грађанима, онда је и тај монопол силе у суштини нешто што припада заједници). Одбацивањем националне државе, либерали не дају одговор на питање ко ће у крајњој инстанци да примени принцип и да га заштити, ако дође до његовог угрожавања. Чиме, у суштини, одбацивањем националних оквира угрожавају и вредности за које се тобоже залажу.“

Без разумевања ових основних начела, прича о либерализму је flatus vocis, празно фантазирање. Видело се то сасвим недавно, када је Европски суд за људска права покушао да Русији наметне LGBTXYZ причу, и када је Русија рекла да се одлуке Европског суда супротне руском законодавству неће примењивати.     

Покушај емоционализације чињеница

У свом електронском писму, млади политиколог је забележио и ово:“Живимо у епохи у којој недостаје оног духа разборитости који је красио класичне либерале, стоике, па и православне монахе и мислиоце, који су чињеницама друштвеног живота приступали хладно и трезвено (без обзира на метафизичка опредељења). Данашњи либерали немају однос према чињеницама, него  однос према сопственим емоцијама, које потом рационализују. Нација је крива за несрећу, хајде да направимо концепт који ће ово исто, али без нације. Не знам да ли имаш психологе у својим круговима, али стварно мислим да би било добро направити психолошки профил идеалног типа тзв. српских "либерала". Дебату с њима или макар њиховим ставовима можда треба пребацити делом на онај терен који приказује психолошке узроке њиховог деловања, јер тек када један део на том нивоу успемо да разоружамо, могуће је да они приступе здраворазумским аргументима наше стране отвореног срца и ума.“
    
Дакле, ствар није само у аргументима, него и у осећањима. Тамо где, уместо чињеница, владају емоције, нема места за пажљиво и прибрано расуђивање о томе како треба да изгледа наша државна и народна будућност. 

Како водити расправу са другосрбијанцима 

Потребно је да истински родољуби и прави борци за грађанске вредности суоче аргументе. Како? Да ли је то уопште могуће?   

Мој кореспондент нуди предлог како би се једна таква расправа могла водити:“Ја сам имао ту срећу да прођем обуку за дебате по формату Карла Попера. Када се уђе у разговор, прво треба дефинисати појмове, затим критеријум на основу којег се износе аргументи (шта је вредност за коју се залажемо у излагању), па онда логичке аргументе. Предуслов, пак, јесте да друга страна прихвати, макар имплицитно, могућност, да постоји нешто што јој можеш аргументима демонстрирати, што би јој променило мишљење. У том ставу лежи и Сократова мајсторија. Тек ако друга страна прихвати да јој можеш променити мишљење, он улази у причу. Код наших "либерала" нема тог става, можеш да причаш до миле воље,  из чисте обести и ината неће променити мишљење (што ми говори да су још увек Срби, макар по менталитету, да се нашалим). Поента дебате све више постаје понизити другог јефтиним форама са клупе пивопија испред продавнице, а не "порађање истине".“
    
Дакле, дијалог је могућ само ако се нађу заједничке претпоставке истог. Ако их нема, нема ни разговора. А без разговора, Србија ће се угушити у монологу; како рече Шекспир у „Магбету“, потонућемо у причи коју прича идиот, пуној буке и беса, а без значења.   

Како се постаје другосрбијанац?

Питање гласи: зашто неко постане „другосрбијанац“? Млади доктор наука који, уместо у Србији, живи у Немачкој, има јасан одговор:“Моје искуство с "другосрбијанцима" је да њихова конверзија на мрачну страну почиње "откривањем" неке тајне истине, прећутаних чињеница, у светлу којих национални наратив делује као Велика лаж. У то лудило се потом улази тако што се човек обрачунава што са оним што мисли да је велика лаж, што са онима који су га лагали. Они који су му "отворили очи" постају хероји које он потом брани као шарпланинац своје стадо. Тај однос одбране "другосрбијанског" стада му постаје рефлекс, који се потом прикрива тобожњим научним, рационалним и хуманистичким вредностима набијеним аргументима.“
    
Дакле, „другосрбијанац“ је можда неко кога су саблазнили лажни родољуби или, рецимо, лажни православни веници, са мантијом или без мантије. Он је, уместо идеала, код њих видео јефтино користољубље које се маскирало у родољубље. И онда је помислио – сви су овакви. Крију се иза Христа, а у души су бескрупулозни атеисти; млатарају народном заставом, а циљ им је „у се, на се и пода се“. Једном речју, све је лаж. И зато ја, другосрбијанац, не волим српске патриотске лажи. На Западу је, бар из провинцијске перспективе, све јасније:“људска права & демократија“.                                         

Наравно, нису сви „другосрбијанци“ постали таквима из искрених разлога, зато што су скандализовани нечијим понашањем и разочарани у патриотске идеале. Много је оних који „другосрбијанче“ за паре, у складу са Рамбо Амадеусовим стихом:“Млад организам, а приходи ниски“.     

Будућност Србије 

Било како било, време је да у Србији водећа места заузму људи попут мог младог кореспондента – они који знају, могу и виде, а нису оптерећени нашом прошлошћу,  наслеђем рођених, попут мене, у доба кад се, с пуно прогресивистичког одушевљења, „слетало на Месец“, мада ће, како рече писац, ђубре на Земљи бити ђубре и на Месецу. 
    
Ови млади људи, било да су представници хуманистичке или техничке интелигенције, било да су лекари или предузетници, ови паметни, отворени, широких погледа, из ове земље пречесто одлазе не само „трбухом за крухом“, него и срцем за правдом. Виде да у неправди у којој живимо, у неправди која, како рече Стеван Гајић, значи „хипернормализацију зла“, за њих нема места. Али, дужност нас, старијих, састоји се, између осталог, и у томе да младе и озбиљне уверимо да за њих има места, и то правог места, визионарског и руководећег. Свима се смучила наша „мудра старост“, оличена у ликовима какав је челник САНУ, који покушавају да кукавичлук представе као рационални избор.   

Потписник ових редова је, иначе, искрено захвалан онима који, попут његовог младог кореспондента, умеју да саопште истине што нам враћају наду. 

Прошлу колумну Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда