„Разлози за експлозију насиља последњих година између разбојника из Србије и Црне Горе понекад остају мистериозни. Пуцњаве у кафићима, експлозије аутомобила, лешеви пронађени на улицама Београда, Котора или Подгорице, да не помињемо непознат број несталих – седам година рата банди, атентата и освета, оставили су биланс од најмање педесет мртвих“, пише лист.
Додаје се да су главни окидачи познати и оба су се догодила 2014. године.
„С једне стране, нестанак најмање 200 килограма кокаина у шпанској луци Валенсија очигледно је изазвао поделе у картелу на челу са Дарком Шарићем и обележио избијање ‘Которског рата’ између две ривалске банде, клана шкаљараца и клана кавчана. С друге стране, хапшење самог Шарића отворило је рат за наследство између његових највернијих сарадника, који воде његову империју док је он у затвору, и амбициозних појединаца, који сањају о већој самосталности и профиту који је прати“, наводи се у тексту.
Рат банди добио је нови замах две године касније, 2016, после убиства Александра Станковића, познатијег као „Сале Мутави“, вође банде Јањичари, састављене од најекстремнијих навијача београдског фудбалског клуба Партизан. Традиционално, у Србији су групе хулигана плодни резервоар за подземље, као што су то биле за паравојне милиције током ратова деведесетих година, пише Ле Монде.
„Икона овог паралелног света био је, за време владавине председника и ратног команданта Слободана Милошевића (1989-2000), Жељко Ражнатовић, познатији као Аркан, лидер навијача Црвене звезде, другог фудбалског клуба у Београду, а затим и вођа Арканових тигрова, паравојне групе која је радила по наређењу српске тајне полиције. Аркан, који је међународним судом оптужен као и Милошевић за злочине против човечности, убијен је у хотелу Интерконтинентал у Београду, непосредно пре пада председника Србије, од стране убице који је, као и он, у једној руци имао мафијашки пиштољ, а у другој полицијску значку“, пише Ле Монде.
Главни центри за прање новца од трговине људима су грађевинарство, угоститељство, туристичка инфраструктура итд, пише француски лист.
„Од пада комунизма и ратова у бившој Југославији, балканске мафије су се толико развиле да се данас сматрају главним актерима међународног организованог криминала. Српске, црногорске и албанске банде, које су почеле да бујају пре три деценије, од кријумчарења оружја и цигарета, сада су главни фактор приспећа јужноамеричког кокаина у Европу. Оне такође тргују хероином и производе марихуану и синтетичке дроге. Њихов профит је такав да су уложили велики део прихода у легалне економске токове“, наводи се у тексту.
„Заоставштина југословенске тајне полиције“
Док су албански криминалци у почетку проистекли из повезаности са италијанским мафијашима, они у Србији и Црној Гори у у старту су имали прилично оригинални адут, који се, на том нивоу, може наћи само у Русији – њихова блиска веза са државом, наводи лист.
Саткана у време комунизма југословенске тајне полиције, појачана у време ратова Милошевићевих специјалних служби, та веза је и даље изузетно јака, констатује Ле Монде.
Стручњаци се чак питају да ли се Србија и Црна Гора могу описати као „мафијашке државе“ и, с обзиром на финансијску моћ коју је стекао свет организованог криминала, да ли се још увек ради о разбојницима који су у служби државе или су сада те две државе те које су у служби разбојника.
У Србији разликујемо три различита периода.
„Милошевић је био кум криминалаца и паравојних формација. Онда је 2000. године премијер Зоран Ђинђић покушао да реши проблем, па су га убили 2003“, прича Вук Цвијић, новинар недељника НИН.
За време владавине Демократске странке, између 2000. и 2012. године, „иако је још увек било корупције, више није постојала директна веза између српских власти и организованог криминала“, сматра Цвијић.
У то време изведене су две велике полицијске операције, у сарадњи са Интерполом и страним полицијским службама – Операција Сабља, против земунског клана и Ђинђићевих убица (2003) и Операција Балкански ратник, против картела Дарка Шарића (2009).
„Данас, под Вучићем, држава и мафија поново сарађују до те мере да више не постоји јасна разлика између њих“, каже Вук Цвијић.
Неко би се чак могао запитати да ли је мафија постала јача од државе.
У Црној Гори је прича другачија, јер је исти човек Мило Ђукановић на власти од пада комунизма 1991.
„Ђукановић је газда. Сви црногорски кланови имају истог послодавца – председника државе“, оптужује Јова Мартиновић, познати новинар који двадесет година истражује организовани криминал.
Разлика са Латинском Америком је у томе што је Пабло Ескобар био бандит који је деловао против државе. У Црној Гори, Пабло је председник, додаје Мартиновић.
Близак однос између политичких власти и организованог криминала очигледно је тешко доказати с обзиром да, чак и ако неке истраге понекад укажу на неког политичара или бизнисмена, „органска веза историјски иде путем тајних служби“, примећује европски дипломата који одавно познаје сву замршеност српске и црногорске власти.
„Трговину организују власти Србије и Црне Горе. Многи криминалци имају значке тајне службе или полиције. Двојица председника раде заједно и имају заједничке интересе“, каже Јово Мартиновић.
Експерти такође указују на улогу, поред сваког председника, рођеног брата који управља породичним пословима. Андреј Вучић у Београду и Ацо Ђукановић у Подгорици тако играју кључну улогу на ивици политике, бизниса и прљавог новца, пише Ле Монде.
„Дрога је једно“, каже дипломата.
Међутим, Ђукановић је своје богатство несумњиво још више изградио на приватизацији него на илегалној трговини. Његов брат Ацо је милијардер, констатује новинар Ле Монде Реми Урдан.
„Нико на међународној сцени не зна како да се ухвати у коштац са питањем организованог криминала у Србији и Црној Гори“, каже Стеван Дојчиновић, истражитељ на српском истраживачком сајту Крик, „јер нико не разуме срж проблема – то није проблем корупције појединаца, то је државни систем“.
То је већ био случај у Милошевићево време, а наставља се и са Вучићем и Ђукановићем. То је државна операција коју је тешко доказати, додаје.
Италијанско правосуђе, које је у неколико наврата покушавало да истражи однос између политичара и криминалаца на Балкану, посебно са Милом Ђукановићем у случајевима везаним за италијанску мафију, сломило је зубе у том настојању. Ни правосуђе у другим европским земљама није успело да долија наредбодавцима озлоглашених трговаца дрогом. Они који већ дуго истражују организовани криминал у бившој Југославији такође сматрају да тај криминал, везан за државне тајне службе, друге обавештајне службе, америчке и европске, штите, у замену за информације, или чак кроз политичке дилове, пише Ле Монде.
Хаотична галаксија
„Запад покушава да доведе Србију у Европу, док Александар Вучић има блиске односе са Москвом и срдачне односе са Пекингом. А Мило Ђукановић је историјски посматрано још и најискренији прозападни, про-НАТО, проевропски лидер у региону“, анализира један европски дипломата.
У име геополитике, жмури се на недозвољене активности ових иначе крхких држава, додаје се у тексту Ле Монде.
Поред врло нетранспарентног питања умешаности тајних служби у криминалне радње, разумевање замршености банди није лак задатак за истражитеље.
„Балкански организовани криминал никада није имао боса свих босова као италијанска мафија. То су независне ћелије, које се брзо развијају, унутар група које се саме деле и поново спајају. На Балкану постоји око 300 криминалних група“, каже Дојчиновић.
„Не постоји балкански картел, то је сарадња између банди, чији је главни задатак транспорт кокаина из Латинске Америке у Европу“, потврђује Саша Ђорђевић из Београдске канцеларије Глобалне иницијативе против транснационалног организованог криминала, независне организације са седиштем у Женеви.
У Србији се, после убиства премијера Зорана Ђинђића и операције „Сабља“, српски кријумчар црногорског порекла Дарко Шарић етаблирао као једини који је донекле успео да уједини ову хаотичну галаксију. Шарић је сматран најмоћнијим нарко-босом којег су ове земље имале у последњих тридесет година. У затвору је од 2014. осуђен на петнаест година због трговине дрогом, затим на девет година због прања новца 2020. године. Још увек су у току апелациони поступци.
„У међувремену, на јадранској обали, доајен црногорских кријумчара Бранислав Мићуновић етаблирао се као моћан координатор између кланова који мотре на пристизање кокаина. Мићуновић води мирну старост у Будви, живећи на последњем спрату свог хотела-казина, Сплендид“, истиче се у тексту.
Наводи се да је посао криминалаца цветао за време владавине Дарка Шарића, упркос непријатељству са тадашњим властима у Београду.
„Неке балканске групе су се уздигле у хијерархији уназад две деценије, од малих силеџија и гласника, до великих дилера дроге“, истиче Глобална иницијатива против транснационалног организованог криминала у свом извештају „Транснационални пипци“ 2020. године.
Балканске групе постале су кључни играчи у организованом криминалу у Европи, Турској, Латинској Америци, као и у Јужној Африци и Аустралији. За јужноамерички кокаин делују углавном из Колумбије и Еквадора, као и Уругваја, Перуа и Бразила. За долазак дроге присутни су на шпанском, италијанском, грчком, албанском и црногорском приморју.
Један видео илуструје ово релативно мирно време, пре него што је рат банди пољуљао крхку равнотежу између криминалних организација, пише француски лист.
На снимку са венчања Сафета Калића, вође црногорске банде из Рожаја, виде се сви балкански криминални лидери, укључујући Дарка Шарића, како се љубе и славе. Снимак, објављен на интернету 2010. године, изазвао је скандал јер показује и присуство на забави Зорана Лазовића, кога је тада председник Ђукановић задужио за борбу против криминала унутар тајних служби, као и Љубише Мијатовића, који ће постати његов шеф обезбеђења.
Председник се бранио тврдњом да су поменути били у мисији да шпијунирају криминалце, али мало кога је тиме убедио, сматра новинар Урдан.
„Политика, фудбал и подземље“
После афере у Валенсији и хапшења, под америчким притиском, Дарка Шарића, који је постао превише моћан, равнотежа је била поремећена и избио је „Которски рат“. Тај рат води се између Шкаљарског и Кавачког клана, названим по два села у околини црногорског приморског одмаралишта. Котор је заузео посебно место за себе у свету трговине дрогом, ослањајући се на своју поморску културу. Млади морнар из околине нема много избора него да постане кријумчар дроге.
Поред сукоба бандита за новац од дроге, хипотеза експерата је да се шкаљарски клан пребрзо уздигао после хапшења Дарка Шарића и почео да машта о извесној самосталности у односу на српске и црногорске тајне службе.
Ле Монде пише да су Београд и Подгорица у том рату били наклоњени кавачком клану, који је настао расцепом унутар шкаљарског клана. Наводи се да су Кавчани озлоглашено блиски и са хулиганима повезаним са Вучићевим мрежама у Србији и са тајном полицијом Ђукановића у Црној Гори.
Са београдске стране, јасно је да је полиција углавном циљала Шкаљарце, наглашава се у тексту и додаје да је њихов тадашњи вођа Јован Вукотић ухапшен у Турској 2018. године на захтев Србије, изручен Београду и да му је суђено из крајње тривијалног разлога (коришћење лажног пасоша), као и да су се припадници шкаљарског клана, који су гањани по Србији, склонили широм Европе, а неки су прогоњени и убијени у Шпанији, Немачкој, Аустрији, Холандији и Грчкој.
Иако се не зна ко је убио Александра Станковића, вођу Јањичара, наводно блиског кавачком клану, нестанак Салета мутавог довео је и до промена унутар криминалног подземља Београда. Очи су биле упрте ка моћном Луки Бојовићу, у време када је био шеф земунског клана и близак Шкаљарцима. Станковића је од тада заменио Вељко Беливук, познатији као „Веља Невоља“, а Бојовић је, из затвора у Шпанији, поверио руковођење бандом Филипу Кораћу, човеку који се последњих година успиње хијерархијом српског подземља.
„Иако је умешаност српских власти у овом рату банди тешко доказати на суду, Јањичари, које је Беливук преименовао у Принципи (названи по Гаврилу Принципу, српском убици аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда 1914. у Сарајеву) знатно су ојачали од доласка на власт Александра Вучића 2012. године“, констатује се у тексту.
Из Ле Монде истичу да су Јањичари обезбеђивали Вучићеву свечану инаугурацију, а његов син Данило редовно се појављивао у јавности са члановима банде.
Веза између државе и Принципа успостављена је, према новинарским истрагама, од стране Дијане Хркаловић, бивше припаднице службе тајне полиције коју је Александар Вучић унапредио у државног секретара у Министарству унутрашњих послова, до њене оставке 2019. године.
Француски лист пише да је Хркаловић била близак пријатељ и лидера Јањичара и високог официра жандармерије Ненада Вучковића, познатог као „Вучко“, члана клуба навијача Партизана и блиског пријатеља Веље невоље и Салета мутавог. Хркаловић, која је председника Вучића описала као „човека који нас све надмашује својом генијалношћу“, поднела је оставку и ћути од како су у јавности обелодањене незгодне приче.
„Један од тих случајева је откриће, на фарми у Јовањици у Војводини, поља од дванаест хектара, где је 65.000 биљака марихуане било сакривено иза усева парадајза, краставаца и лука, лабораторије и 600 килограма дроге, као и оружја и најмодерније опреме за надзор и праћење. Власник фарме, коју су редовно посећивали функционери власти, имао је лажну значку и полицијске регистарске таблице које су му обезбедили полицајци који су радили за Дијану Хркаловић“, пише Ле Монде.
Додају да је други случај откриће да је „Вучко“ дискретно користио полицијски стрељачки клуб да тренира са вођама Јањичара, Станковићем и Беливуком, као и Новаком Недићем, генералним секретаром Вучићеве владе.
„Председник Србије Александар Вучић добро познаје овај свет који функционише између политике, фудбала и подземља. Као младић био је навијач Црвене звезде у Арканово време. Активан у политици заједно са Војиславом Шешељем, лидером српске крајње деснице и са паравојном милицијом сличној Аркановој, био је министар под Милошевићем. Данас, чини се, користи хулигане Партизана, клуба који је традиционално близак тајној полицији јер припада држави“, стоји у тексту.
Међутим, додају, ове године су се догодила два догађаја у српско-црногорском криминалном свету. Полиција је у Београду ухапсила Вељка Беливука и двадесетак Јањичара у фебруару, на опште изненађење. Правосуђе терети Беливука за убиства, отмице, изнуде и кријумчарење наркотика. Од његовог хапшења, медији блиски властима преносе сведочења породица несталих жртава банде.
„Још увек није познато зашто је држава одлучила да стави тачку на ову криминалну групу после вишегодишње заштите“, коментарише Дојчиновић.
Поред открића места на коме су вршена погубљења у кући у Ритопеку, на периферији Београда, једна хипотеза је, према речима једног стручњака, да је „Беливукова група, која је била у служби државе, отишла предалеко у рекетирању бизнисмена блиских власти“.
„Доктор смрт“
У Црној Гори је у априлу ухапшен Слободан Кашћелан, шеф кавачког клана. Овде обрт ситуације има рационално објашњење, наводи Ле Монде, јер је странка председника Ђукановића изгубила на парламентарним изборима 2020. године и диносаурус црногорске политике се нашао, иако је задржао утицај на тајне службе и правосуђе, у ситуацији кохабитације са владом која је непријатељски расположена према њему.
„Држава више не контролише организовани криминал. Ђукановић више нема неприкосновену власт“, каже Вања Ћаловић Марковић, директорка Националног савета за борбу против корупције.
Кашћелан је ухапшен по налогу Дритана Абазовића, потпредседника Владе који координира безбедносним службама. Тај млади и храбри Абазовић открио је да му је, у јеку промене власти, кавачки клан понудио, преко људи блиских „куму“ Браниславу Мићуновићу, да га упозна. Након његовог одбијања, стигла је му је порука: „Видећемо се ми, на овај или онај начин… „.
Убрзо после тога, наводе, осујећен је покушај атентата захваљујући телефонском прислушкивању, којим је откривен план снајперског атентата, као у случају Зорана Ђинђића у Београду пре скоро две деценије. Дритан Абазовић је рекао да је „спреман да плати сваку цену како би победио организовани криминал“. Абазовић је сменио Зорана Лазовића, директора службе полиције за борбу против организованог криминала, човека који се појавио на снимку Калићевог венчања, а за кога се дуго сматрало да је, према једном извору блиском власти, „веза државе и организованог криминала“ у Црној Гори.
Однос између људи на власти и подземља понекад добије веома чудан заокрет. Стара прича и даље тера Београд да завија од смеха или плаче од беса, у зависности од саговорника. Пре двадесет година, ситни криминалац Веселин Божовић нашао се на мети нападача са калашњиковим у једној улици у Београду. Још увек је био жив када је стигао у болницу, пошто меци убице нису били погодили виталне органе. Његова супруга, син и два пролазника, иако такође рањени, такође су преживели. То је било својеврсно чудо.
„Али онда је ступио на сцену доктор Златибор Лончар, који тог дана није био на дужности али је изненада стигао у ургентни центар болнице. Сат времена касније, Божовић је био мртав. Полицијска истрага је доказала да му је доктор Лончар убризгао смртоносни садржај“, пише Ле Монде.
„Рекао нам је – докрајчићу га…“, сведочио је један криминалац покајник, наводи се у тексту.
Лист из Француске пише да је десет дана касније доктор добио стан као надокнаду за своје услуге. Истичу да је он негирао оптужбе и никада није кривично гоњен због, како је полиција саопштила, недостатка доказа.
„Доктор Лончар је заправо радио за Земунски клан, у то време најмоћнији у Србији. Тада је човек, коме су српски таблоиди дали надимак ‘Доктор смрт’, постао лојалан следбеник председника Александра Вучића. Данас је министар здравља“, закључује се у тексту новинара Ле Монде Ремија Урдана.
Које нас мере чекају ако пређемо 1000 заражених дневно прочитајте ОВДЕ.
Извор: Ле Монде, Н1
