Шта стоји иза – и шта следи после – договора о Северном току 2, подводног двоструког цевовода који ће транспортовати 55 милијарди кубних метара природног гаса годишње, који пролази испод Балтичког мора из Русије у Немачку, и у Европску унију, анализира Nationalinterest.org.
Економски споразуми су део шире стратегије „паметне моћи“ која укључује стратешку употребу дипломатије, убеђивање, изградњу капацитета и пројекцију моћи и утицаја на начине који су исплативи и имају политички и друштвени легитимитет.
Ова стратегија спада у категорију такозваног „хибридног рата“, кровног концепта под којим можете прихватити све не-кинетичке радње, укључујући и дипломатске санкције, које не имплицирају употребу смртоносне силе.
Руска Федерација доноси широку стратегију са циљем поновног успостављања сфере утицаја на подручју које је претходно контролисао СССР.
Балтичке земље и Јужни Кавказ су бојишта „енергетског рата“, који Москва води у контексту шире стратегије која обухвата различита средства и активности. Стога је енергетска стратегија део руске „Велике стратегије“. Покушајмо ову стратегију уоквирити у шири геополитички контекст.
Пошто међународна заједница није успела да деескалира сукоб који је поново заживео у јесен 2020. године у Нагорно-Карабаху, руски председник Владимир Путин је посредовао у примирју између Јерменије и Азербејџана, а Москва је ангажовала мировне снаге како би испоштовала примирје. Ово је била велика прилика за Руску Федерацију да се учврсти у региону као велики играч.
Заинтересованост Москве за ову област је последица чињенице да Азербејџан делује као чвориште енергетских цевовода, нудећи руту која заобилази Русију кроз транзитне државе Грузију и Турску преко нафтовода Баку-Тбилиси-Цеихан (БТЦ), гаса Јужног Кавказа гасовод (СЦП) и Баку-Тбилиси-Ерзерум (БТЕ), који иде паралелно са БТЦ-ом 429 миља, пре него што се прикључи на турску мрежу гасовода.
Преко БТЦ-а, Баку преноси своју нафту и гас не само на западна тржишта већ и у Казахстан и Туркменистан.
БТЕ, БТЦ и нафтовод Баку-Супса (оба којима управља Бритиш Петролеум), који завршава на Црном мору на територији Грузије, и Баку-Новоросијск (којим управља партнерство са руском компанијом Транснефт), главна су нафта извозни цевоводи Азербејџана.
Други азербејџански гасоводи су Гази-Магомед-Моздок (који води заједно са руским Газпромом) и Баку-Астара. (Због тензија са Јерменијом, Азербејџан је потписао споразум о размени са Ираном, који снабдева природним гасом енклаву Накхчиван, примајући провизију од 15% на транзитне таксе).
Трансјадрански гасовод (ТАП), који је ЕУ четири пута препознала као „пројекат од заједничког интереса“, транспортује природни гас из Каспијског мора на европско тржиште преко Турске, Грчке и Албаније, па све до Италије.
Нафтовод је отворио Јужни гасни коридор, прави камен темељац европске енергетске стратегије, упркос чињеници да ТАП укључује учешће ауторитарних влада попут Азербејџана и Турске, које Европска унија осуђује због њиховог непоштовања основних људских права.
Ово је само једна нова рута, додата постојећим рутама којима Европа прима природни гас, чинећи њену опскрбу енергијом сигурнијом и флексибилнијом. ТАП ће бити повезан са Транс-анадолијским гасоводом (ТАНАП) који повезује Азербејџан са Турском, наставља на европска тржишта и слеће у јужну Италију.
Још један велики пројекат потонуо је и унаказио руску енергетску стратегију. Гасовод Јужни ток – који је до децембра 2014. године, када је државна компанија Газпром преузела укупне акције, укључивао и италијански Ени, француски ЕДФ и немачки Винтерсхал – требало је да обезбеди транспорт руског и каспијског гаса у Европу кроз цевовод који пролази испод Црног Мора, кроз турске територијалне воде, са терминалима у Италији и Аустрији.
Пројекат је утврђен у нескладу са законодавством Трећег енергетског пакета Европске уније, које прописује одвајање производних и продајних операција компанија од њихових преносних мрежа.
Руска влада је отказала пројекат 2014. године, седам година након почетка пројекта. Јужни ток се сматрао ривалом пројекту гасовода Набуко.
Ако дође до реализације Транс-Каспијског гасовода, који укључује изградњу подводног гасовода између туркменског града Туркменбаси до Бакуа, то ће такође додатно поболјшати статус Азербејџана и као произвођача и као транзитно чвориште, умањујући утицај Москве у региону и заобилазећи и Русију и Иран.
Због тога се Москва оштро противи пројекту. Транс-каспијски гасовод, чији је предвиђени капацитет 1,1 трилион кубних стопа годишње, јача сарадњу између Грузије и Азербејџана и изолује Јерменију, повлачећи Русију и Иран. Москва и Техеран нису губили време удружујући снаге по питању енергије.
Руски председник укинуо је 13. априла 2015. године забрану УН и одобрио извоз ракетних система ПВО С-300 у Иран. У светлу ове одлуке, можемо боље разумети регионалну стратегију Кремља. Јерменија ослобађа задатак оспоравања територијалног интегритета Азербејџана кроз сукоб у Нагорно-Карабаху.
Москва, која се већ обавезала директно у грузијском сукобу, осигуравајући безбедност Абхазије и Јужне Осетије, не намерава да се излаже директно у Нагорно-Карабаху, нити жели да ризикује покретање спирале покрета за независност који би могли да изазову последице.
Пост-совјетски „замрзнути сукоби“ одржавају се „врућим“-или барем „топлим“-да служе као окосница операцијама чији је циљ повратак утицаја у региону.
Северни ток 2 треба тумачити истим објективом, завршава излагање Nationalinterest.org.
Русија развија нову хиперсоничну ракету дугог домета и друге модерне системе наоружања. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
