Пише: Владимир Димитријевић

Знајући да се тако озбиљна поезија не пише без свеобухватне визије часа у коме настаје, Хамовић је решио да, поред злочина нациста, помене и друга краљевачка страдања у Другом светском рату. Уградио је у своје стихове и англоамеричко бомбардовање 1944, и мрачне призоре из историје грађанског рата, али и, песнички пресаздану, чињеницу из доба превратничког терора комунистичких ослободиолаца: сведочење Ратка Дражевића, чувеног Крцуновог ликвидатора, потоњег челника Авала филма (Титовог Холивуда) и плејбоја. 

Дражевић је, у наступу искрености, Миломиру Марићу, три године после Брозове смрти, признао недела која је, са својим „пајтосима“, починио у граду обасјаном Жичом. Убијали су, убијали (углавном невине), а затим је, на том месту, подигнута вишеспратница у којој је Краљевчанин Хамовић провео четврт века, као дечак на чијем обзорју се сенке подрумског злочина нису појављивале све до наших времена. Права прича из Линчовог „Твин Пикса“: градић, наоко миран и комшијски рашћеретан, али жртве комунистичког терора нису у гробовима достојним људских посмртних остатака, него у подруму једне зграде и у подсвести Титовог робља, које о истини сме само шапатом. Драган Хамовић осећа: то и јесте тема за песму. 

Испоставило се да се локалним градским чиниоцима не свиђа идеја да се Дражевићев злочин помиње. Јак је он, мисле чиниоци; неки од његових саврменика и обожавалаца су још живи, а неки од обожавалаца, иако нису били Дражевићеви савременици, имају тзв. „коалициони потенцијал“. Нису то они стари, Крцунови, теше градски чиниоци своју узнемирену савест; то су полусенилне декице и коалиционе добрице – праве коале, које ни еукалиптус не грицкају прекомерно.

И тако се у Краљево, лета Господњег 2021, цензура вратила не велика врата. Цензор: покојни Ратко Дражевић.

Спорна песма Драгана Хамовића

Тајна краљевачког Белог двора

Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву...
Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи 500-600 људи...
(Ратко Дражевић)

Ницах усред урбаног и угодног засада
Чак до спрата четвртог: црвен-цигла фасадна
А тераса кована, масном белом фарбана,
Видици без граница у футур без забрана.
Бели дворац овдашњи: кротке снаге Брозове
Граде живот достојан, спремни ако прозове
На делатне подвиге и конгресе повесне.

Све ударце подземне бело здање поднесе
Иако се уруши Новоградња Титова,
(Због пројектних грешака, фушераја, митова!)
Гука једна опстаје затајена, одвратна:
Сужитељи подрумски, костурница поратна.    
Темељи под темељeм, држећи слој опасни,
Будуће да проникне – бивше мора отпасти.

Зашто је потребан контекст? 

Други светски рат у нас био је страховит – он је значио рат свих наших непријатеља против Српства, од окупатора („Народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“, рекао је Хитлер Нојбахеру), преко србоцидних србомрзаца који су се на окупаторе у својим намерама ослонили (хрватски, арбанашки, мађарски, бугарски нацифашисти) до наших отуђеника који су рат желели да искористе за велики преврат у име „скока из царства нужности у царство слободе“, о коме је говорио Фридрих Енгелс.

Њихова борба није била само против „окупатора и домаћих издајника“, него је имала за циљ успостављање комунизма по узору на Стаљинов Совјетски Савез. Тиме је покренут трагични грађански рат, који се завршио комунистичком диктатуром. Не оспоравајући, наравно, антифашизам партизанског покрета, не можемо заборавити ни превратнички терор који је почео у јесен 1944. године, и однео на десетине хиљада људских живота.   

Дакле, Други светски рат треба приказати онаквим какав је био, у целини, а не у фрагментима. И оно после рата, у целини – а не у фрагментима. Јер будућност Српства је могућа само на темељу истине, а не на темељу историјских кривотворина. 

Милован Ђилас сведочи

О томе шта се дешавало у тренутку када партизани предвођени Компартијом, „мирисавим цвијећем“, освајају власт у Србији Милован Ђилас у свом Револуционарном рату каже: „Засигурно, међу убијенима је било и оних које би и најгори, најнеправеднији суд био поштедео. Али, ратови, а нарочито револуције и проту-револуције се воде догматским и идеолошким критеријима – критеријима који у току истребљивања постају страст и пракса, обичај и врлина: особа је крива не неизоставно зато што је нешто учинила, него напросто зато што је нечему припадала.“

Убијати, убијати, убијати – а онда прикривати трагове. Све у име „светлије будућности“.

Један документ

У књизи о неделима црвених превратника у Краљеву, историчар Драган Драшковић наводи један ознашки доумент: „О каквом раду и методологији је реч и којим задацима, најбоље сведочи Извештај од 15. новембра 1944. године у коме један опуномоћеник ОЗН-е, 47. дивизије НОВЈ-а који се тада налазио у Ћуприји, тражи: ʼДа би испунили задатке постављене од нашег народа и наше партије, морамо својски прионути на рад и постати мајстори свога посла. Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције – издајника – њихово истребљење из самог корена и давање власти народу. Да би успели у овоме, морамо пре свега подићи и учврстити организацију – Озну. (...) Приметио сам и достављено ми је да се стрељања не врше како треба, односно, да се не врше конспиративно. Да се убудуће не би грешило и да се не би стављале примедбе, саопштавам вам да се стрељање не сме извршити у војсци, односно, у вашој јединици. Уколико се укаже потреба да се мора извршити стрељање, доставићете ми податке са којима располажете, и тек пошто вам ја дам одобрење, стрељаћете. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност.ʼ” 

Зато је Хамовић решио да песнички разобличи џелатску конспирацију и да не прећути ништа, па ни крваве трагове превратничког терора.

Књига Драгана Драшковића

Песници траже надахнућа у стварности, и онда се боре да нађу „објективни корелатив“ (Елиот), али да не изгубе везу са оним што је било и што јесте. Тако је поступио и Драган Хамовић, који је, у бљеску муње, схватио да је четврт века живео у згради коју су комунистички злочинци изградили на месту свог злочина.

Ево Драшковићевих чињеница од којих полази Хамовић: „Ратко Дражевић је у ослобођено Краљево ушао као секретар Окружног комитета КПЈ Краљево, формираног у Врњачкој Бањи 1944. У Чачку је преузео окружну ОЗН-у и водио је у периоду 1945–1946. Као руководилац Окружне Озн-е, радио је неко време у Краљеву. Седиште окружне Озне било је у кући Николајевића на углу Цара Душана и Хајдук Вељкове, већ помињаној као затвор.

О тим данима, у исповести датој Миломиру Марићу за ʼДугуʼ у мају 1983. године, Ратко Дражевић је рекао: ʼМи смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи 500–600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само зато што нису били по укусу нас комуниста” – био је сурово искрен Ратко Дражевић.ʼ Све егзекуције – стрељања и ликвидације, вршене су под руководством и надзором локалне краљевачке ОЗН-е, на чијем челу је био Милан Ђоковић – Поп (свршени богослов) руководилац, и чланови Мијат Јовановић ʼСтрицʼ, Рака Вукајловић и др.“

То се, кад се пише поезија, могло прећутати. Хамовић би, како рече Енди Ворхол, добио својих петнаест минута славе – да је прећутао. Али Хамовић није хтео да прећути, пошто, као један од песничких ученика Ивана В. Лалића, зна да гласови мртвих нису и не могу бити мртви гласови.                             

О песничком поштењу

Иво Андрић је говорио да књижевник мора говорити и у име оних који нису стигли да проговоре, које је „живот крвник“ пре времена одвео. То је налог песникове савести: да пева у име занемелих. Да виче и плаче ако треба. Или да, као Хамовић, строго, срезано, вајарски подсети на чињеницу, да затегне тетиву лука до пуцања, али да стрелу одапне само у центар националног памћења. Јер, поезија је, као и култура, пре свега памћење. Ко не памти, нестаје у таласима Лете.         Јер, песма, поготово у нас Срба, није било каква „интелектуална работа“ – она је дар, али и захтев. Хамовић се, одбијајући да се одрекне свог сведочења о страдању Краљева од руку озноубице Дражевића, одрекао и хонорара (претпостављамо пристојног), и преноса на телевизији, и „снимка за историју“, и свега чега се неко ко је мање песник, а више „конјуктуршчик“, никада не би одрекао.

Није, дакле, довољно само римовати. Треба и живети. Уосталом, како рече Мило Ломпар, интелектуалци нису ту само да би нешто знали, него да би, кад затреба, нешто и били.

А мртви? 

Да ли неко сматра да поезија не треба да се бави овим темама? И да ли неко сматра да поезију, као у доба суђења Гојку Ђогу, треба цензурисати?  Да ли неко заиста мисли да ће удбоубица Ратко Дражевић у историји српског народа остати упамћен само као плејбој и челник Авала филма? Да ли неко заиста мисли да се будућност једног народа може градити на костима мртвих који нису достојно сахрањени? Да ли неко заиста мисли да Бог, Који није Бог мртвих, него Бог живих, не слуша гласове побијених за реч Његову? Да, баш тако пише о Откровењу Јовановом ( 6,9-10): „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним творећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?“

Што се прећутаних жртава тиче, оне поздрављају сваки чин спомињања, сасвим у складу са оним што је, у свом запису „Мртви ћуте“, рекао руски религиозни мислилац, Семјон Франк: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Pa ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења.“ 

Ослушкуј, Хамовићу, ослушкуј. И не одступај од истина откривених Твом песничком слуху. 
            
(По жељи аутора колумне Владимира Димитријевића Правда у наставку објављује и отворено писмо Драгана Хамовића)

Нови прилог за цензуру историје и поезије

Ово обраћање јавности мање је мотивисано личним разлозима а више уверењем да је његов повод симптом нечега недопустивог у савременој јавној свести и поступању. Нисам могао ни помислити да негдашње идеолошке забране, давно голим чињеницама збачене, и даље владају у склоповима културних и јавних актера који хрле у будућност.

Пише: Драган Хамовић, књижевник и научни саветник Института за књижевност и уметност у Београду

Тематски циклус или поему „Присутни грађани“ написао сам као предложак за драмско извођење на краљевачком стратишту из 1941. године, поводом 80-годишњице трагичног догађаја. Наруџбину помоћника градоначеника Краљева, песника Милоша Милишића, прихватио сам радо и безусловно, крајем јануара текуће године, јер сам од раније писао о тој великој, тешкој, али и довољно личној теми. 
Основна ауторска намера током писања поеме „у спомен краљевачких жртава рата 1941–1945“ била је да масовно октобарско стрељање не посматрам као изоловани догађај, него да га повежем са другим страшним траговима окупације и грађанског рата у нашој земљи и раздора међу нашим народом. 

Текст сам, у основи завршен, још средином априла послао наручиоцу и тада је прихваћен без примедаба. Затим, рукопис је предат редитељу Миодрагу Динуловићу на сценску адаптацију, са којом сам се сагласио, уз мање корекције. Договорили смо и штампање поеме „Присутни грађани“ у целини, у оквиру посебних издања „Повеље“ о значајној годишњици за нашу укупну културу сећања.

Тек је крајем јуна, аутор адаптације, у присуству наручиоца текста, изрекао благу резерву према могућим реакцијама на стихове чији је предложак сведочење поратног шефа Озне за Краљево, Ратка Дражевића. Остарели револуционар је, наиме, пред свој животни крај, јавно признао да је у подруму старе зграде у улици Цара Душана остала ручним бомбама затрпана гомила лешева, већином невиних људи и да је на том месту доцније подигнута вишеспратница. 

А у тој новоградњи, на том месту, живео сам четврт века. 

Окидач за настанак песме „Тајна краљевачког Белог двора“, уграђене у поему „Присутни грађани“, био је управо коментар поменутог актера ликвидације: „Дан-данас у тој згради живи 500-600 људи, а нико не зна колико је невиних, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само зато што нису били по укусу нас комуниста...“ 

Ни ја сâм то нисам знао, све до читања докумената и сведочења у монографији Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године (2020), чији је аутор историчар Драган Драшковић (стр. 49–50). Отад се напросто нисам могао оглушити о те мучне факте из ширег контекста теме краљевачког страдања у Другом светском рату, чија се прва и најцрња епизода збила средином октобра 1941. године. 

Објаснио сам да је тематика злочина „У име народа“ последњих деценија предмет озбиљних истраживања, чији су резултати представљени и на изложби др Срђана Цветковића која је обишла већину музеја у Србији – укључујући и краљевачки Народни музеј (2015). Размере револуционарног терора, за време и после Другог светског рата, више нико озбиљан и честит не доводи у питање. Очито, објашњења нису вредела.
Поред свега тога, актуелни политички чиниоци Краљева, крајем врелог јула, одлучују да се ови стихови цензуришу, да не сметају и не изазивају – према речима мојих саговорника – реакције Субнора и левих коалиционих партнера. Добронамерно сам, изнова, скренуо пажњу да је таква обазривост посве излишна, будући да је у јавности давно успостављена реална слика о реченом периоду и скинути табуи епохе титоизма. И нисам пристао на накнадна условљавања и скраћења текста, нарочито она окоштале идеолошке врсте. 

Ова тема значи ми много више од сваке политичке или материјалне калкулације. Нису, значи, били спорни стихови као стихови, нити њихова документованост у историји – него је одједном постало спорно помињање теме револуционарног терора – уочи очекиваних избора!

О коначној одлуци надлежних да одбаце наручен па прихваћен текст, уколико таква одлука формално и постоји, дознао сам посредно. Обавестио ме је познати глумац који је одустао од учешћа у комеморативном програму у измењеним околностима, тј. према песничком предлошку од пре четрдесетак лета, у више наврата извођеном. 

Остаје да видимо да ли ће отпасти и други део договора – не папиром формализованог, него договора на реч и на образ – о издавању збирке „Присутни грађани“, како би читаоци могли да просуде о поеми и о песми „Тајна краљевачког Белог двора“. Спорна песма је, иначе, засебно и објављена у часопису „Повеља“ (3/2020). 

Поема ће свакако доспети до читалаца, макар и малобројних. До шире, телевизијске публике и учесника комеморације, неће. Али ће остати запис, као и ово сведочење. Овакав случај не сме да остане између четири зида и нешто више пари ушију.

Остале колумне можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда