Пише: Владимир Димитријевић

Ли Пен: Душа под опсадом

Данас, 11. септембра 2021, навршило се две деценије од напада на Пентагон и Светски трговински центар, што је послужило НАТО Империји за „рат против тероризма“, који је унаказио и ојадио многе земље – од Авганиста, прекао Ирака и Либије, до Сирије. Истовремено, наводна борба против тероризма значила је орвеловске мере широм света. Пред читаоцима „Правде“ је драгоцени текст, настао пре петнаестак година, као прецизна анализа тоталитарних удараца глобалистичке олош – елите на слободу планете, тобож у име борбе против тероризма, настале на основу приче под насловом „11. септембар 2001“.  Овај наратив је послужио као оправдање за насиље над човечанством. Данас се исто понавља са „корона тоталитаризмом“, који глобалисти користе за даље поробљавање човечанства. Аутор текста је врхунски обавештени аналитичар Ли Пен, сарадник чувеног „Часописа против духовних фалсификата“( SCP Project ) који је уређивао покојни Тал Брук. Ли Пен је, каже белешка о аутору,“обраћеник из атеистичког марксизма. Похађао је Универзитет Харвард, где је 1974. године постао члан друштва Фи Бета Капа, а 1976. године дипломирао са највишим оценама. Године 1983. преселио се у Калифорнију где је магистрирао и докторирао на Универзитету Беркли 1986. године. Од тада се бави системима здравствених информација и финансијском анализом. Ли је један од главних сарадника часописа SCP.“ Ова анализа је, понављамо, писана пре деценију и по, и у њој има ствари које су последица перспективе – амерички конзервативни протестант Русију и Кину не може гледати очима неког српског аналитичара. Али, целина је више него озбиљна и просветљујућа.Читајте овај текст, и нека вам буде јасно зашто ће „корона наратив“ као средство за успостављање Новог светског поретка, званог „Велики ресет“, трајати још дуго.

Неизвесно је на који начин ће ово утицати на слободу појединаца. За једног хришћанина од кључне је важности да може да живи слободно. Међутим, будући је број људи који озбиљно схватају омчу што се све више стеже око нас релативно мали, овај чланак настоји да прикаже шта се заправо дешава. Физичка и духовна стварност су уско повезане што посебно долази до изражаја у ситуацијама када је душа под опсадом.

Тенденције документоване у чланку „Када држава постане Бог“, објављеном у претходном броју часописа Journal of the Spiritual Counterfeits Project  и даље су присутне. И мада форма нашег Устава није промењена, довољно би било да дође до напада великих размера на САД, или да неки рат у иностранству постане неповољан по нас, па да његове одредбе буду стављене ван снаге „до даљњег“.

Атак савезне државе на слободу

Оправдавајући такав поступак као нужан у ратним условима, савезна влада непрестано настоји да угрози примену Повеље о правима.

У складу са Патриотским законом, Министарство правде може „да користи библиотечку евиденцију као доказ на суду, а може и да захтева да FBI буде обавештен уколико се издају одређене књиге. Иста одредба Патриотског закона прописује и обавезу за провајдере Интернет услуга да пријаве евиденцију о претрази веб страна коју врше корисници њихових услуга, укључујући термине који се уносе у претраживаче, посећене стране, време проведено на Интернету, и све куповине односно финансијске трансакције извршене путем Интернета.“  Лицима која приме такав налог, забрањено је да о томе обавесте лице које је предмет истраге. (Крајем септембра 2004. године, један савезни судија је утврдио да је ова одредба неуставна.) Председник Буш инсистира да Патриотски закон буде обновљен 2005. године, и то тако да не садржи никаква ограничења у погледу овлашћења Вашингтона. Буш је обећао и да ће ставити вето на све предлоге закона којима се ограничава делокруг Патриотског закона. 

Године 2002. Државни тужилац Ешкрофт је објавио планове о изрицању казне затвора америчким држављанима за које се установи да су „непријатељски борци“, осумњичени за колаборацију са исламским терористима. Ови затвореници би били „кажњени казном затвора, без права на кауцију, без подизања оптужнице, приступа адвокатима или права на ћутање.“  Како је наведено у једној правној анализи за телевизијску станицу CNN 2002. године, Хосе Падиља (проглашен за „непријатељског борца“) „тренутно се налази у затвору Нејвал Бриг у месту Гус Крик, Јужна Каролина.

У затвору у Гус Крику има доста слободних места. Наиме, према извештају дневног листа Wall Street Journal, овај затвор има посебно крило у коме би могло бити затворено чак двадесет америчких држављана које влада прогласи 'непријатељским борцима'. Сасвим је могуће и да Гус Крик није једина таква локација. У недавно објављеном уредничком чланку листа LA Times наводи се да је предлог система затворских логора шири. Према једном од тих предлога, грађани могу бити притворени и задржани у војном притвору уколико тако одлучи комитет – који чине државни тужилац, министар одбране и директор CIA-е. И опет, учешће судова није предвиђено ни у једној од фаза овог поступка. 

Ова црна рупа у закону већ је прогутала два Американца. Против једног од њих, Хосеа Падиље, оптужница није подигнута још од маја 2002. године, када је Ешкрофт изјавио да Падиља намерава да направи радиоактивну бомбу.  Други од њих, Јасер Едам Хамди, депортован је у Саудијску Арабију. Министарство правде му је одузело америчко држављанство пошто је Врховни суд у јуну пресудио да Хамди полаже право да се брани на суду.  (Уместо да дозволе Хамдију да се суочи са оптужбом, влада се споразумела са њим, ослободила га и избацила из државе.)

Од 30. септембра 2004. године, свим странцима који улазе у САД на граници се узимају отисци прстију и врши се скенирање њихових лица.  Ове информације, заједно са личним подацима и подацима о претходним путовањима, похрањују се у централизовану базу података. Ови подаци, који ће се затим користи за контролу имиграната, могу се размењивати са свим полицијским органима, како домаћим, тако и страним. 

Не постоје никаква стварна ограничења у вези са начином коришћења таквих података од стране владе, није утврђен временски рок у којем је те податке потребно чувати, нити је јасно предвиђен начин на који би лица која сматрају да су подаци у систему нетачни могла да исправе лажне или нетачне податке.

Након што је Америка почела са применом програма под називом U.S. Visitor & Immigration Status Indication Technology System (скраћено: US VISIT, односно Систем технологије за утврђивање статуса посетилаца и имиграната САД), друге државе су почеле да примењују исте поступке на америчке држављане. Америчка администрација, међутим, подржава овакво ширење мреже контрола. Како извештава агенција Privacy International: „САД позивају на међународну сарадњу у примени ове схеме. Према речима министра Риџа [који је на челу Министарства за националну безбедност]: 'Сматрам да је од кључне важности да делујемо што ефикасније, а да би се то остварило није довољна само билатерална сарадња са појединачним државама, већ је неопходно обезбедити што веће мултилатерално учешће, и то у најкраћем могућем року'. Канада већ прелази на систем узимања отисака и скенирања лица, у оквиру 'Смартбордерс' програма. Велика Британија планира увођење сличног система који би се примењивао на лица која траже азил у овој држави, а који би вероватно подразумевао употребу скенирања дужице. Јапан је основао радну групу за истраживање могућих биометријских решења. А група Г8 и ЕУ раде на изради стандардизоване политике обавезујуће за све земље чланице, у складу са којом би ове државе захтевале и узимање отисака прстију сопствених држављана. САД подржава овакву интернационализацију. И мада New York Times тврди да је 'држава мудро одлучила да [сва лица која улазе у САД] треба да буду укључена у [програм VISIT], који подразумева поређење фотографија и отисака прстију са листом осумњичених терориста... што и није исувише тешко применити', не наводи се чињеница да ће убрзо и Американци који путују морати да дају отиске прстију, и то све због политике САД. У другом случају оправдавања политике, упозорена да би друге државе, као одговор на US VISIT, могле почети да захтевају узимање отисака прстију америчких држављана, заменица министра за националну безбедност, Аса Хачинсон, је изјавила: 'Поздрављамо одлуку других земаља да усвоје такав један систем. Ми заправо и очекујемо да ће и друге земље усвојити сличне поступке'. Један други амерички званичник је изјавио да Америка сматра да је сасвим у реду да и друге државе уведу сличне захтеве. 'Ми генерално подржавамо увођење оваквих мера на граничним прелазима. Уколико их било која држава усвоји, ми ћемо о томе обавестити своје грађане, а коначни избор препустити самим путницима'.“ 

Овде први пут читате следеће: наши званичници мирно прихватају чињеницу да ће, због наше рестриктивне политике, стране државе исте те мере применити на америчке путнике. Америка је некада постављала стандарде слободе и слободног кретања. Данас наша држава предводи настојања да се успостави светски регистар свих путника и миграната.

У јесен 2004. године, и Горњи и Доњи дом америчког Конгреса израдили су предлоге закона о примени препорука Комисије која истражује терористичке нападе од 11. септембра. Верзија Доњег дома, Х. Р. 10, коју је подржао председавајући Доњег дома, републиканац по страначком опредељењу, садржала је одредбе којима би се проширио делокруг Патриотског закона – али то није све. Било да ова регулатива у будућности буде усвојена или не, значајно је што су законодавци уопште узели у разматрање следеће идеје:

• „увести de facto националну личну карту

• дозволити послодавцима да врше проверу прошлости свог запосленог, како би добили податке о хапшењима и притвору – а не само о пресудама – и то без ограничења у погледу даљег објављивања ових информација

• убрзати увођење најновијег система за надзор авионских путника, Secure Flight, тако што ће се одобрење од Конгреса затражити тек након постављања овог система, а не пре тога

• захтевати да Стејт департмент проучи изводљивост формирања светске базе података са информацијама о 'историји путовања' америчких и страних држављана, укључујући податке о државама које су посетили амерички држављани

• захтевати од Стејт департмента да, у сарадњи са страним медијима и владама, утиче на начин на који медији приказују ове новине

• створити услове да влада лакше може да депортује имигранте у државе у којима је дозвољена њихова тортура или у државе са којима имигрант уопште није повезан

• проширити одредбе Патриотског закона које се односе на прислушкивање и увести забрану пружања материјалне подршке организацијама проглашеним за терористичке организације

• отежати приступ суду за нелегалне имигранте који желе да оспоре налог за депортацију.“ 

Преседан овог закона налазимо још у доба Француске револуције. Крајем 1789. године, јакобинска влада је у Паризу основала комисију коју историчар Сајмон Шама описује као „први орган револуционарне полицијске државе. Она је присвојила сва она овлашћења због којих је претходни режим био тако оштро осуђиван: отварање писама, оснивање мреже обавештајаца и шпијуна, претрага домова без налога, креирање машинерије за осуђивање грађана и подстицање патриота да сва сумњива лица или радње пријаве надлежним органима. Овлашћења ове комисије... укључивала су чак и право да осумњичене држи у затвору све док, према њеној оцени, представљају опасност по patrie.“ 

Да резимирамо: новинар Метју Брзезински извештава да се „државни тужилац Ешкрофт и остали из администрације [Џорџа В. Буша] често позивају на опасност од тероризма да би оправдали то што владу чине све већом, све инвазивнијом, и све више милитаристички и активистички настројеном. 'Морамо да искористимо сва средства која су нам на располагању', изјавио је Ешкрофт на скупштини тужилаца САД у Њу Јорку.“  У том погледу, администрација је свакако испунила своја обећања.

Државе и градови уједињени у настојању да од Америке створе тамницу

Држава и локалне власти су се удружиле са неслободарским тенденцијама Вашингтона, D.C. Савезна влада поставља тренд, а остали нивои власти је прате у стопу.

• Све америчке државе, а и неки од градова (укључујући чак и Лос Анђелес), по угледу на савезну владу, основали су сопствене агенције за националну безбедност. 

• У 21 држави, полиција је овлашћена да ухапси сва лица која одбију да се идентификују на захтев полиције, чак и уколико та лица нису учинила никакав прекршај. У лето 2004. године, Врховни суд је гласао 5-4 у прилог ових закона.  Реченица: „Личну карту, молим!“ више не представља само клише из филмова о Другом светком рату – она је сада закон.

• Програм „Multi-State Anti-Terrorism Information Exchange“ (скраћено: MATRIX, Међудржавна размена антитерористичких информација) представља „иницијативу државе Флориде, с подршком савезне владе, којом се предвиђа комбиновање полицијске евиденције и комерцијално доступних података о обичним грађанима. Циљ ове иницијативе јесте да омогући полицијским службеницима да, на пример, пронађу све власнике хенг глајдера, слановодних акваријума, или било које недавно купљене потрошне робе у кругу од петнаест километара, и то једним јединим кликом компјутерског миша. До средине 2003. године, преко 150 полицијских станица у држави Флориди прикључило се на овај систем, у оквиру кога се државна евиденција комбинује са 12 милијарди комерцијалних података о обичним грађанима.“  Почев од јесени 2004. године, систему су се прикључиле и државе Конектикат, Мичиген, Охајо, и Пенсилванија,  а његове базе података садрже 20 милијарди евиденција из државних и приватних извора.  Грађани немају право на увид у сопствени досије прикупљен у оквиру овог програма; да би остварили такав увид, они морају да се обрате појединачној агенцији или фирми која систему MATRIX обезбеђује податке. 

• У два одвојена инцидента која су се у септембру 2004. године одиграла на северу Флориде, два основца (један осмогодишњак и један седмогодишњак) ухапшена су, одведена у лисицама, и заведена у полицијску евиденцију због туче.  (Ни у једном ни у другом случају није коришћено оружје.) Сигурно је да је било више таквих случајева, с тим што су ови били толико драстични да су ушли у вести. Треба приметити и то да су се оба инцидента одиграла на Југу, а не на „политички коректном“ Северу. Наставља се бесмислени систем „нулте толеранције“: недисциплина која је некада кажњавана батинама, продуженим останком у школи, или родитељском забраном излазака, сада може бити повод за хапшење.

• Мрежа камера за надзор постављених на јавним местима у Чикагу расте. До 2006. године, биће основана централна контролна јединица која ће пратити све што камере снимају. Уколико лица или софтвер за „гледање“ снимака уоче било какву сумњиву активност (нпр. како неко „лута бесциљно у круговима, задржава се испред јавне зграде, зауставља аутомобил на ауто путу, или оставља пакет и одлази“ ), полиција ће бити упућена на лице места. Како извештава New Jork Times: „Мрежа за надзор неће обухватати само камере које је поставила полиција, већ и камере одређеног броја градских органа, укључујући оне надлежне за превоз, становање, и авионски превоз. И приватне компаније које надзиру подручје око сопствених објеката имаће могућност да шаљу снимљени материјал централној контролној јединици која се тренутно гради у обезбеђеној згради у граду. Тих 250 нових камера и нови систем за њихово праћење треба да буду постављени до пролећа 2006. године. ... Овај пројекат представља одговор града Чикага на опасност од тероризма, али ће он истовремено допринети и смањењу стопе криминала у граду. Грађани ће, међутим, бити предмет веома интензивног надзора. Свако ко изађе у шетњу може бити под готово константном присмотром. 'Иако неки грађани овај систем сматрају неком врстом Великог Брата који их прати на сваком кораку, његовим коришћењем јавна безбедност бива унапређена у огромној мери', каже Хуберман. 'Повратне информације које добијамо од грађана потврђују да они поздрављају ове мере, јер оне доприносе њиховом осећању безбедности'. ... Уместо да ограничавају будућу експанзију система, градски званичници помињу и могућност постављања камера у возила јавног превоза и брзе возове, као и у возила градске чистоће. 'Нисмо ушли ни у вашу кућу, ни у вашу канцеларију', каже градоначелник Дејли. 'Плочници су у градском власништву. Ми смо власници улица и путева'.“  Дејли је демократа, што само показује да обе странке гаје жељу за присмотром. Чини се да им је циљ да створе свет попут оног из Орвелове 1984, у коме су сви јавни простори двадесет четири сата дневно под присмотром будног пара очију са телевизијског екрана.

• На Републиканској националној конвенцији (РНЦ) у Њу Јорк Ситију овог лета, локална полиција је, раме уз раме са федералном владом, учинила све да онемогући протесте, било легалне било нелегалне. Како каже један очевидац: „Уопште нисам схватио да чак ни они који нису планирали да буду ухапшени не могу да побегну од ванправних тактика полиције. Сви они – од демонстраната старије генерације из Лиге за отпор рату преко правних посматрача из Националне асоцијације адвоката па све до невиних пролазника – изненада су се обрели у ситуацији да их полиција зауставља и хапси, уопште им не дајући могућност да оду одатле. Заправо, криминализација неслагања са главним током политике, коју репресивна влада подстиче и која цвета у условима опште хистерије око 'рата против тероризма', операционализована је уз помоћ државног апарата безбедности, преко Тајне службе до FBI-а, а затим и Њујоршке полиције (NYPD). Непуне две године пре Републиканске националне конвенције, 36.500 полицајаца Њујоршке полиције обучено је за оно што власти називају полицијском акцијом 'брзог одговора'. То практично значи формирање милитаризованих полицијских снага које су одлучне да сузбију сваку претњу, легалну или нелегалну, насилну или ненасилну. Опремљени добро разрађеним техникама надзора из ваздуха, из специјалних летилица, и техникама надзора на терену, полицајци су све време били војнички одлучни да сузбију отпор.“ 

• Мајк ван Винкл, из Калифорнијског антитерористичког информативног центра, формулисао је размишљање које се налази у основи ове нове полицијске стратегије: „Уколико имате групу демонстраната који протестују против рата, а повод тог рата је борба против међународног тероризма ... тероризам врло лако може бити повод таквог протеста. На неки начин, протест против оваквог рата сам по себи представља терористички чин.“ 
Ван Винклова изјава је у духу речи државног тужиоца Ешкрофта, који је крајем 2001. године изјавио: „Потребна нам је отворена, рационална дебата, а не распиривање страхова. Моја порука онима који хушкају Американце против имиграната и држављане против недржављана, као и онима који плаше мирољубив народ губитком слободе била би: ваша тактика само помаже терористима, утолико што умањује наше национално јединство и слаби нашу одлучност. За непријатеље Америке, она је оружје; за њене пријатеље, она је препрека. Таква тактика подстиче људе добре воље да ћуте суочени са злом.“  Ешкрофтове речи представљају ехо речи Робеспјера, вође Владавине терора за време Француске револуције, из 1794. године: „Одолећемо перфидним инсинуацијама да смо превише строги, којима нека лица настоје да критикују мере које су од јавног интереса. Ова строгост треба да плаши само заверенике, само непријатеље слободе.“ 

Тоталитаристички менталитет постоји и међу обичним светом у Америци, и међу новим јакобинцима из Вашингтона D. C.

(наставиће се)

20 година од напада на куле “Близнакиње”! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Медији