Начин владања лидера напредњака и председника Србије, Александра Вучића у највећој мери се ослања на његову свеприсутност у медијима. Кад није гост у редовним телевизијским емисијама, за његове потребе се организују специјалне, а кад нема специјалних емисија – ту су ванредна обраћања на конференцијама за новинаре. Зависност од медијских наступа код шефа српске државе толико је изражена да је готово немогуће да прође недељу дана, а да нам он не саопшти, посредством малих екрана и кроз перо умиљених му јавних успосленика, нови историјских успех Србије или пак сведочи од страшним притисцима које трпи због свих нас.

Битка за контролу

Последње ванредно обраћање предсеника, одржано у среду, било је једно велико – ништа. Вучић је говорио о дневно политичким догађајима, анализирао долазак немачке канцеларке Ангеле Меркел у Србију, по ко зна који пут причао о притсцима које трпи због Косова, али је мало ко схватао шта је у читавој тој причи било ванредно, иако је та реч била у рандом наслову конференције за медије.

Грађани који су пратили обраћање шефа српске државе нису могли ништа ново да чују, изузев хвалопсева које је износио на сопствени рачун, па су се новинари с правом питали због чега су уопште позвани на конференцију.

“Због чега сте заказали ово ванредно обраћање и због чега су овде министри Мали и Вулин”, упитао је новинар Н1 председника Србије, на шта је Вучић, уместо одговора, објаснио како га телевизија Н1 представља као “плиткоумног диктатора”.

Поменута конференција за медије само је једна у низу бројних које је Вучић одржао од почетка године у ситуацији кад паузира од редовних гостовања на телевизијама са националним фреквенцијама.

Према речима социолога и истраживача Бироа за друштвена истраживања(БИРОДИ), Зорана Гавриловића, број медијских наступа првог човека државе није толико битан, колико механизам.

“Суштина тога је да се медији претворе у средство промоције, пропаганде и одмазде. Циљ је да се кроз систем непосредне комуникације са бирачком популацијом, где новинари највећег дела медија постављају пожељна питања, одржи медијска контрола на јавним мњењем”, сматра он.

Медији и јавност једина одбрана

После свега, као логично намеће се питање како се одбранити од пропаганде и шта је потребно како јавност не би била злоупотребљена зарад потреба једног човека. Наш саговорник нема дилему, једина одбрана су критички медији и јавност, који изумиру у Србији.

“То би било могуће кад би сви медији коментарисали и критички сагледавали оно што он ради. Пре свега, ту мислим на академску јавност и струковна удружења, која ћуте. Одбрана од овакве власти није само на политичким странкама, већ на јавности. Ми улазимо у фазу кад Србија више нема само изборну, већ и уставну и политичку кризу”, закључује саговорник Нове.

Скупштина као ПР служба председника

Хвалоспеви које Вучић износи о себи током конференција за новинаре, неретко се завршавају тако што он самог себе упореди са неком особом из наше ближе или даље историје. Паралеле са краљем Александром И Карађорђевићем, стоје, према речима Гавриловића, баш у оном делу који се тиче обраћања народу.

“Кад је увео Шестојануарску диктатуру, Карађорђевић је говорио да то ради како би успоставио непосредну везу са грађанима, јер му парламент не треба. Вучићеве конференције за медије имају управо ту везу – да учине Скупштину бесмисленом и да је учине ПР службом за председника”, наглашава он.

Ево када ће Бајден примити трећу дозу вакцине! Више о томе ОВДЕ.

Извор: nova.rs