Пише: Владимир Димитријевић

Било како било, Америка се променила, и то, како се чини, неповратно. Ми који смо довољно стари да знамо како се путовало почетком седамдесетих година прошлог века морамо се сложити са коментаром Џоа Собрана, традиционалистичког католичког писца: „Раније сам ретко путовао авионом, али када сам то чинио, само бих ушетао у авион, како гост. Није било чак ни детектора метала! У авиону се могло пушити! То је била једна сасвим другачија земља. Све слободе сте узимали здраво за готово, није вам ни падало на памет да би вам их неко могао одузети. Данас се питате шта вам је уопште дозвољено. Због неке радње која је раније била потпуно уобичајена, данас можете бити ухапшени, или барем добити оштру опомену неког од мноштва сувишних чланова особља на аеродрому или у авиону који себе сада сматрају владиним агентима – што су, мање-више, и постали. /.../ Чак и у предграђима Вашингтона не можете ући у судницу, а да претходно не прођете кроз детектор метала. Сваки грађанин је осумњичен. Дошли смо дотле да суптилно понижавање прихватамо као неизбежно у животу. Влада користи тероризам као изговор да присвоји на хиљаде нових овлашћења, а све то у име безбедности, сигурности, заштите, одбране па чак и здравља. Свуда можете видети знакове: „На овом аеродрому пушење није дозвољено'. Дозвољено! Чак се и забрана, у чијој основи се налази имплицитна претња, заодева у рухо слободе. А заправо, она вам ставља до знања ко је газда. И онда, све те мале забране заједно стварају једну нову атмосферу, у којој се навикавамо на нови однос према државној власти – однос потчињености, који је био непознат нашим америчким прецима. Једном приликом, пријатељ је требало да ме сачека на аеродрому. По доласку, чекао сам га сат времена на аеродрому. Уплашио сам се да му се није шта догодило. Како се испоставило, био је приморан да вози у круг око објекта, јер му радници обезбеђења нису допуштали да се паркира на ивичњаку ни један минут колико му је требало да уђе на аеродром. Коначно сам ступио с њим у контакт преко другог пријатеља; на сву срећу, обојица су имали мобилне телефоне. Мала непријатност? Тачно, али је то само једна у низу непријатности које морамо да трпимо као део нашег новог начина живота. Баш као што су у комунистичком режиму сви грађани проглашени 'друговима' док су у ствари били осумњичени као 'класни непријатељи' које је неопходно непрестано мотрити, и антитерористички режим сваког од нас нужно посматра као потенцијалног непријатеља. И није уопште битно што је ово атак не само на правду већ и на здрав разум; примена је нужно универзална, јер ако би се у пракси правиле разлике, то би онда представљало 'дискриминацију'. Ми се већ шалимо у вези с тим колико је апсурдно претресати старе госпође, али ето докле води хистерична логика 'безбедности': до ситничаве тираније која не штеди никога.“

И док амерички лидери од републике праве империју, људи, попут послушних оваца, подржавају овај процес. У анкети ABC News-а спроведеној у септембру 2003. године, 58% Американаца је изјавило да сматра да влада крши „нека од права на приватност“; 33% је сматрало да таквог кршења приватности нема.1 Од оних који сматрају да влада нарушава нашу приватност, 63% мисли да је то оправдано.2 (Израчунајте сами: 69% Американаца сматра или да слободе њихових сународника уопште нису нарушене, или увиђа да је дошло до губитка слободе – и то одобрава.) Неке од нових мера су заиста широко прихваћене: 65% Американаца сматра да иследницима треба дозволити да прислушкују телефонске позиве и читају електронске поруке уколико имају налог за то, да осумњичене за тероризам треба држати без суђења у затвору Гвантанамо Беј, и да FBI треба да врши надзор јавних места, чак и уколико тај надзор није повезан са неким одређеним злочином.3 Међутим, има и мера које нису популарне: само 20% испитаника подржава мучење осумњичених за тероризам, а 23% сматра да таква лица треба депортовати у стране државе где ће бити мучена.

Неоконзервативци који диктирају трендове мишљења пишу књиге чији је циљ да јавности објасне науче шта заправо значи слобода. Једна од недавно објављених таквих књига јесте књига Мишел Малкин, Одбрана притвора: аргументи у прилог расном профилисању у Другом светском рату и Рату против тероризма. Она каже: „За време рата, опстанак нације је на првом месту. Грађанске слободе нису неприкосновене.“ Малкин додаје да у „време кризе, грађанска права често уступају место безбедности, а све то да би се осигурао опстанак нације. Да би се очувала република, некада долази до разилажења између онога што је легално и онога што је неопходно. ... Линколн је пренебрегао налог Врховног суда да поново успостави право habeas corpus јер није хтео да дозволи да се 'влада распадне' ради (sic) једног закона.“

Речи Малкинове подсећају на речи Јакобинског клуба из обраћања грађанима Париза 1791. године: „најсветија дужност и најдражи закон јесте заборавити закон да би се спасла patrie.“ Слично томе, на самом врхунцу Владавине терора 1794. године, Робеспјер је изјавио: „Револуционарна влада јесте деспотизам слободе против тираније“, а јакобинац Сен-Жист: „Оно што сачињава републику јесте потпуно уништење свега што јој се нађе на путу.“

Оправдавање мучења: пут до Абу Граиба

Полицијске државе су одувек користиле насиље против својих поданика; без соба за мучење и логора, оне и не могу опстати. У „Рату против тероризма“ и Америка се окушала у употреби инструмената тираније.

Како су дешавања у Абу Граибу показала читавом свету, Америка мучи своје затворенике уколико оцени да је то неопходно. „Ускраћивање сна и спољних стимулуса је опште прихваћено, чак и од стране CIA-e, чије методе за дезорјентисање затвореника укључују још употребу дрога, изглађивање, хладноћу и затварање у скучене просторе.“ Команданти у Гвантанамо Беју чуваре охрабрују да затворенике „xxxxxxxx колико год могу – да им нанесу мало бола.“ Како сазнаје организација Хјуман Рајтс Воч, ово је политика САД, а не резултат поступака које је групица лоших војника предузела на сопствену иницијативу: „Још увек се не зна тачно који ниво управе САД је одобрио које технике малтретирања односно мучења; не зна се ни који је дозвољен степен примене ових техника, нити да ли су оне добиле незваничну подршку. Јасно је, међутим, да су ове технике коришћене систематски и у Авганистану, и у Ираку, а у извесној мери и у Гвантанаму. Јасно је и да је сврха тих техника да затвореницима нанесу бол, патњу и снажно понижење. Након што су војни и обавештајни званичници ту сврху прогласили легитимном, сасвим је природно да су обични војници почели да сматрају да су чак и екстремнији облици злостављања прихватљиви. Дрско понашање одређених војника у Абу Граибу, који су током злостављања затвореника тај призор фотографисали и победоносно гестикулирали, показује да су ови војници сматрали да немају шта да крију од својих надређених.“

Џеј С. Бајби, који је у то време био шеф канцеларије за правне савете у Министарству правде, оправдава овакве поступке у извештају који је у августу 2002. године поднет савету Беле куће: „Одређени поступци јесу сурови, нехумани и понижавајући, али ипак не наносе бол и патњу која је довољног интензитета да би они били обухваћени [правном] забраном мучења. ... Према томе, можемо извести следећи закључак: да би одређени чин представљао мучење, он мора наносити бол који је тешко издржати. Да би физички бол био окарактерисан као мучење, он по интензитету мора бити једнак болу који се јавља као резултат озбиљне физичке повреде, као што је престанак рада неког органа, оштећење неке телесне функције, или чак смрт.“ Washington Post је писао да Бајбијев извештај „садржи тумачење да 'појединачне радње не могу да буду извађене из контекста и да се на основу тога закључи да оне саме по себи представљају мучење'. У овом меморандуму, наведено је седам техника које судови сматрају мучењем; то су: тешка пребијања пендрецима и палицама, претња смрћу, паљење цигаретама, електро-шокови у гениталије, силовање или сексуални напади, и приморавање затвореника да посматрају мучење друге особе. 'И мада не можемо са сигурношћу да тврдимо да поступци који нису набројани у ових седам не представљају мучење', пише даље у меморандуму, '... да би одређена техника ислеђивања била незаконита, она би по својој екстремној природи и типу повреде која се њоме наноси морала наликовати горе набројаним техникама. Да би се наношење чисто психичког бола или патње сматрало мучењем', наводи се даље у меморандуму, 'такав бол односно патња морали би нанети значајну и дуготрајну психолошку штету, која траје месецима па чак и годинама'. Примери такве психолошке штете јесу: настанак менталних поремећаја, дрогом изазвана деменција, 'посттрауматски стрес који траје месецима па чак и годинама, или хронична депресија'. У случају психолошког мучења, међутим, иследник може да докаже да је поступао оправдано уколико је 'проучавао стручну литературу, уколико се консултовао са стручњацима или анализирао доказе стечене током претходног искуства' како би показао да није имао намеру да нанесе озбиљну психолошку штету, те да његово понашање 'не представља законом забрањену радњу.“1 (Након израде овог меморандума, Бајбијева каријера је процветала. У марту 2003. године, Сенат је потврдио Бушово именовање Бајбија за судију у Деветом апелационом суду, у коме су претходно превладавали судије либерали.)

Буш је, по свему судећи, делио Бајбијево мишљење, и прогласио изузеће из Женевске конвенције ратним затвореницима. У фебруару 2002. године, Председник је написао: „Прописујем да се ни једна од одредаба Женевске конвенције не примењује на наш сукоб са ал-Каидом у Авганистану нити било где другде у свету.“ Негде у то време, „председник је потписао строго поверљив налаз, у складу са законом, којим се министарство одбране овлашћује да оснује посебно регрутовани тајни тим специјалаца и других лица који би заобишао дипломатске суптилности и међународни закон и ухватио – а, према потреби, и убио – 'високо котиране' оперативце ал-Каиде било где у свету. Овај документ предвиђа и формирање подједнако тајних иследничких центара у земљама савезницама, где ће се према заробљеницима поступати веома строго, без правних ограничења и без опасности да јавност за то сазна.“ Овај програм је назван „програм специјалног приступа“. Попут непријатеља совјетског КГБ-а и јужноамеричких одреда смрти, и наши непријатељи су почели да „нестају“.

Скандал који је избио у вези са затвором Абу Граиб почео је од одлуке министра одбране Рамсфелда да програм специјалног приступа и бруталне методе које он подразумева примени и на ирачке затворе. Како примећује Херш: „До августа 2003. године, рат у Ираку је напредовао лоше, а из мноштва ирачких затвора стизало је мало значајних информација. Председник и његов тим за националну безбедност обратили су се за савет генералу Милеру, комаданту 'Гитма' [Гвантанамо Беја]. .... Решење, које је Рамсфелд подржао а Кембоун спровео, било је да се пређе не груб третман затворених Ирачана – то јест, да се примени исти приступ као према затвореницима заробљеним на ратишту у Авганистану. Генерал Милер је крајем августа позван у Багдад да анализира поступке ислеђивања затвореника. Рамсфелд и Кембоун су отишли корак даље од Гвантанама: проширили су примену програма специјалног приступа и увели неконвенционалне методе овог програма у Абу Граиб. Командосима је наређено да у Ираку поступају на исти начин као и у Авганистану. Речено им је да према мушким заробљеницима примене груб третман и сексуално понижавање. ... Један од виших званичника CIA-е потврдио је детаље ове приче, рекавши да ова операција представља остварење дугогодишње Рамсфелдове жеље да контролу тајних и паравојних операција преотме из руку CIA-е.“ Како каже Херш: „Корен скандала у Абу Граибу, према томе, не лежи у злочиначком настројењу неколицине војних резервиста, већ у ослањању Џорџа Буша и Доналда Рамсфелда на тајне операције и употребу принуде – освете по систему око за око – у борби против тероризма.“

Америчка пракса укључивала је и силовање затворених жена и деце. Како извештава лист UK Sunday Herald: „Касим Мехади Хилас каже да је почетком октобра прошле године био сведок силовања дечака старости од око 15 година у озлоглашеном Абу Граиб затвору у Ираку. 'Дете је осећало страшне болове, а они су сва врата прекрили чаршавима', рекао је он у изјави лицима задуженим за истрагу злостављања затвореника у Абу Граибу. 'Чувши његово вриштање, успео сам се преко врата ... и угледао [избрисано име војника] у војној униформи'. Хилас, коме су лично претили сексуалним нападима у Абу Граибу, затим детаљно описује ужасан призор војника који силује 'дечачића'. Лист Sunday Herald објављује сведочење бившег затвореника Тар Салман Давода: '[Видео сам] два нага дечака; били су везани лисицама тако да стоје један према другом. Амерички војник их је тукао, а група чувара то посматрала и фотографисала. Ту су биле и три жене војника које су се смејале затвореницима. Њих двојица, та два затвореника, били су млади.“

Третман је био сличан и према одраслим женама. Како извештава лист UK Guardian: „Прво сведочење о скандалу у Абу Граибу нису биле дигиталне фотографије, већ једно писмо. У децембру 2003. године, једна затвореница из затвора западно од Багдада успела је да прокријумчари поруку изван затвора. Садржај те поруке је био толико шокантан да је Амал Кадам Свади и другим ирачким женама адвокатима које су се бориле за приступ овом ирачком затвору у почетку било тешко да у њега поверују. У поруци је писало да амерички чувари силују притворене жене, које су тада, као и сада, представљале незнатну мањину у Абу Граибу. Неколико жена је у другом стању, писало је даље. Жене су примораване да се скидају наге пред мушкарцима. Порука је садржала позив ирачком покрету отпора да бомбардује затвор да би жене спасао даље срамоте. Крајем прошле године, Свади, једна од седам жена адвоката које заступају затворенице из Абу Граиба, почела је да прикупља информације о систематском злостављању и мучењу ирачких жена затворених без оптужнице које су спроводили амерички чувари. Како је открила, то не важи само за Абу Граиб, већ се, како се она изразила, 'дешава широм Ирака'. Новембра прошле године, Свадијева је посетила једну затвореницу у америчкој војној бази у ал-Карку, некадашњем полицијском комплексу у Багдаду. 'Она је једина жена која је хтела да прича о томе шта јој се десило. Плакала је. Рекла нам је да су је силовали', каже Свадијева. 'Силовало ју је неколико америчких војника. Покушала је да се одбрани и повредили су јој руку. Показала нам је шавове. Рекла нам је: 'Ми имамо ћерке и мужеве. За име Бога, никоме не говорите о овоме'.“

Оваквом праксом током окупације Ирака, САД је потпуно поништила обећање које је Буш дао ирачком народу оне ноћи када је започео рат: „Свргнућемо апарат терора и помоћи ћемо вам да изградите нови Ирак који је напредан и слободан. У слободном Ираку неће бити више агресорских ратова против суседних земаља, неће бити више фабрика отрова, неће бити више убијања дисидената, неће бити соба за мучење и силовања.“
А за оно што не урадимо сами, ангажујемо земље Трећег света. „Ленгли [седиште CIA-е] најхитније ал-Каида случајеве често шаље у Египат, Сирију или Пакистан, где, према наводима, затворенике вешају, туку по табанима, и дају им електро-шокове кроз тестисе или анус. Америчке дипломате  користе неутралан термин за такво депортовање затвореника: предавање.“ (У августу 2004. године, један савезни судија је од Министарства правде затражио „да објави информације о третману затвореника у војним базама и другим објектима у иностранству“,4 укључујући логор Гвантанамо Беј, затвор Абу Граиб, и друге америчке базе.

Влада још увек може да уложи жалбу на ову пресуду.

Одмах после напада на Америку од 11. септембра, САД је затворила 762 лица због кршења имиграционих прописа. Како се испоставило, „ни једно од тих лица није повезано са тероризмом.“ „Извештај главног инспектора Министарства правде, Глена А. Фајна, из јуна 2003. године, утврђује да је Ешкрофтов начин примене имиграционих закона 'општи и насумичан'. У извештају је напоменуто да постоје 'значајни проблеми' у начину на који Служба за имиграцију и натурализацију и FBI хапсе и третирају затворенике, а да је приличан број затвореника подвргнут, како извештај наводи, физичком и вербалном злостављању.“ Сви ови затвореници су већ ослобођени; већина је депортована. Међутим, 2004. године, „канцеларија главног тужиоца је одбијала да испуни судске налоге да објави имена лица затворених после 11. септембра.“

Можда ће се неком ови захтеви учинити неоправданим, јер је САД, на крају крајева, у рату са непријатељима који су наше грађане убили en masse и без милости 11. септембра 2001. године. Међутим, правни преседани употребљени да се оправда мучење „тамо“, могли би се једног дана употребити да се оправда исти поступак на домаћем тлу; потребан је само довољно добар изговор за то.

Бајбијевим извештајем из 2002. године почело се са растурањем старих закона. Како извештава Хјуман Рајтс Воч, у меморандуму Министарства правде тврди се „да међународни закони против мучења 'могу бити неуставни уколико се примене на ислеђивање' које се спроводи за време рата против тероризма. Меморандум утврђује да принципи 'нужности и самоодбране представљају оправдања која елиминишу сваку кривичну одговорност' лица која су спроводила мучење затвореника припадника ал-Каиде.“

У анализи коју су марта 2003. године израдили адвокати Пентагона наилазимо на изненађујуће смеле тврдње, укључујући и изузеће председничких закона из правосудне контроле и тврдњу да изјава: „Ја сам само извршавао наређења“ представља валидну одбрану на суду.
Како наводи Washington Post:

„Извештај адвоката Пентагона, припремљен под контролом адвоката Вилијема Џ. Хејнса II, каже следеће: 'Да бисмо поступали у складу са инхерентним уставним овлашћењима председника да управља војном кампањом ... [забрана против мучења] се мора тумачити као неприменљива на ислеђивања која се врше у складу са овлашћењима које он има као врховни командант'. У извештају пентагонске групе, који је јуче обавио Wall Street Journal, а прибавио The Post, даље се каже да се закон из 1994. године који забрањује мучење 'не примењује на поступке америчких војника' у Гвантанамо Беју. Наводи се и да се закон против мучења примењивао на америчко војно ислеђивање које се одвијало изван 'поморске и територијалне јурисдикције' САД, као што је случај у Ираку и Авганистану. Међутим, и Конгресу и Министарству правде би било тешко да примене тај закон уколико би било показано да су војници САД поступали по наређењима председника. Извештај затим нашироко анализира дефиницију мучења у складу са домаћим и међународним законом, са циљем да војном особљу пружи одређене смернице у погледу могуће правне одбране. Извештај Пентагона формулисан је веома слично меморандуму Министарства правде из 2002. године који је написан на захтев CIA-e: 'Уколико је оптужени нанео повреду непријатељском војнику током ислеђивања на начин који наводно крши неку кривичну забрану, он је то учинио да би спречио даље нападе терористичке мреже ал-Каида на Сједињене Државе', пише у нацрту извештаја. 'У том случају, МП [Министарство правде] може да тврди да уставно овлашћење извршне власти да заштити нацију од напада оправдава такав поступак оптуженог'. У нацрту се даље наводи да оптужени војник може да се брани тиме да је извршавао 'наређења надређених' уколико је учествовао у 'ванредним ислеђивањима, осим у случају да је његово понашање било очигледно незаконито'. И овај извештај, као и извештај Министарства правде израђен на захтев CIA-е, тврди да наношење бола и патње само по себи није незаконито; да би било незаконито, бол односно патња морају бити изузетно јаког интензитета. Прошле вечери, портпарол Министарства одбране је изјавио да меморандум из марта 2003. године 'представља експертско настојање да се дефинише делокруг закона', али затим додаје: 'Оно што је законито и оно што се примењује у пракси јесу две различите ствари'. Званичници Пентагона су изјавили да је њихова група проучила најмање 35 техника ислеђивања, а Рамсфелд је касније одобрио коришћење 24 ове технике у поверљивој директиви од 16. априла 2003. године, која се примењивала на све активности у Гвантанамо Беју. Пентагон је одбио да обелодани 24 иследничка поступка.“

У марту 2003. године, Буш је упозорио Ирак: „Ратни злочини ће бити кривично гоњени. Ратни злочинци ће бити кажњени. И нико се неће одбранити тако што ће рећи: 'Само сам извршавао наређења'.“ Ово упозорење, по свему судећи, важи само за једну зараћену страну.

Године 1998. асистент председника Пол Бенгала постао је ноторан у оквиру десничарске партије због тога што је с одушевљењем поздрављао извршна наређења председника Клинтона: „Довољан је само један потез оловке, и добијамо закон. То је баш кул.“ Клинтонов наследник користи своја председничка овлашћења како би променио Устав, Повељу о правима и међународно право. Администрација немарно прелази преко преседана, права и традиције, занемарујући чињеницу да се политичко клатно увек враћа назад. Инструменти које су они произвели могли би се у релативно кратком року окренути против њих, док би их Нови Кодекс који је њихова сопствена партија утврдила могао сасвим поразити.

Наставиће се …

Први део овог фељтона прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда