• Либерална влада је предложила сопствену верзију Патриотског закона, Предлог закона Ц-7, под називом „Закон о јавној безбедности, 2002.“ У марту 2004. године, Адвокатска комора Канаде изјавила је да тај предлог закона „представља озбиљну претњу приватности, правима и слободама Канађана, те према томе не треба да буде усвојен.“

Сличан предлог закона, Ц-36, под називом „Закон против тероризма“, усвојен је у децембру 2001. године. Критичари овог закона издвојили су следеће проблеме:

◦ „'терористичка активност' је дефинисана тако да може да се односи и на легитимне протесте и неслагање;
◦ процес којим се организације стављају на јавни списак 'терориста' без процедуралне заштите;
◦ нејасне дефиниције нових терористичких прекршаја који се састоје из 'учествовања, помагања, упућивања и чувања терориста', и подразумевају значајне казне;
◦ нови инвазивни иследнички поступци, укључујући саслушања без права на ћутање;
◦ значајне промене Закона о приватности и Закона о приступу информацијама којима би било забрањено обелодањивање информација Канађанима;
◦ формирање нових нивоа контроле добротворних организација, којима би се знатно отежало њихово легитимно пословање.“ 

• Осим тога, канадски закони о „говору мржње“ већ се користе да казне сва лица која јавно критикују хомосексуалност или на други начин крше начело „политичке коректности.“ 

У Великој Британији:

• У Енглеској је у употреби више од 3 милиона безбедносних камера; само у „централном Лондону, постоји 150.000 камера, а како пишу британске новине Guardian, просечног Лондонца камера сними барем три стотине пута дневно.“ 

• Од 11. септембра, британска влада примењује право да стране држављане држи у затвору на неограничено време, и то без оптужнице или суђења, уколико су та лица осумњичена за тероризам.  Она такође признаје доказе добијене као резултат мучења осумњичених у иностранству, што је Апелациони суд подржао у августу 2004. године. Предвиђено је да се, од почетка октобра 2004. године, састаје панел од девет чланова горњег дома парламента задужених за правна питања, како би размотрио да ли су овакве политике владе у складу са британским и међународним законима.

• Лабуристичка влада планира да постепено уведе биометријску националну личну карту у току наредне деценије.  Ова лична карта ће садржати отисак прста или информације о скенирању дужице. Планира се да после одређеног времена она постане обавезна. Први корак у том смеру јесте ажурирање британских пасоша, а затим ће уследити и друге промене. „Владини извори кажу да ће нови предлози закона ношење лажних исправа по први пут прогласити специфичним прекршајем, који ће бити кажњив казном затвора у трајању до 10 година.“ 
Британска влада поступа на начин који је 1951. године предвидео П. С. Гордон Вокер, лабуриста и тадашњи државни секретар за односе у Комонвелту: „Нова држава ће проширењем овлашћења за кажњавање и принуду директно повећати своју моћ и социјални притисак. Уместо да доведе до постепеног губљења прекршаја и злочина, што би по теорији требало да учине и индивидуалистичка и тоталитарна држава, нова држава, уколико намерава да створи једно боље друштво и да му служи, мора да створи нове прекршаје и да их казни.“ 

У Западној Европи и Европској унији:

• Софтвер за препознавање лица је у широкој употреби, и „у великој мери је допринео смањењу насиља на фудбалским утакмицама, јер се снимци навијача упоређују са евиденцијом о познатим хулиганима.“ 

• Подстакнута мадридским бомбашким нападима у марту 2004. године, ЕУ разматра усвајање сопственог Патриотског закона: „Полицијске, безбедносне и обавештајне агенције широм Европе овлашћене су да чувају и размењују податке о појединцима, као и да осумњичена лица држе у притвору ... Нацрт декларације у коју је новинар листа Guardian имао увид садржи преко 50 предлога који предвиђају увођење огромног броја мера у области европске сарадње, уз учешће целокупног кривичног система. Британија је до сада оклевала да се укључи у ову иницијативу. ... Међу предложеним мерама је и формирање европског регистра о пресудама и дисквалификацијама, оснивање базе података о форензичком материјалу и недефинисане мере 'којима се олакшава размена информација и обавештајних података између полицијских органа земаља чланица'. Осим тога, Британија је планирала и да поново покрене предлог о чувању 'података о телекомуникационом промету', то јест евиденцију о употреби мобилних телефона и електронске поште, како би се олакшало праћење и проналажење терориста. Овај предлог је раније био заустављен зато што се сматрало да би његова примена угрозила грађанске слободе.“ 

Владе држава широм света на опасност од тероризма одговарају тако што присвајају све већа овлашћења, и оживљавају идеје чију су примену борци за грађанске слободе толико дуго спречавали.

Комунистичке државе и земље Трећег света

Исте тенденције владају и у бившем Совјетском Савезу. Посткомунистички режими су тек у ретким случајевима на суд изводили комунистичке тиране и њихове спроводиоце закона, и нису искоренили остатке мреже Црвених из војске и полиције. Данас, са ширењем економске беде и насиља, „бивши“ комунисти су поново задобили моћ у овим регионима, и владају на себи својствен начин.

И мада се Русија неко време током деведесетих година двадесетог века поигравала са идејом либерализације у западном стилу, Путиновим доласком на власт сва таква настојања су окончана.

• Путин је недавно „предложио да се регионални гувернери постављају директно, без претходних избора, и да се промене правила парламентарних избора – ови потези, предмет критика на Западу, ојачаће његову већ чврсту контролу над Русијом.“  Ово је делом мотивисано и економским разлозима: „У очима страних инвеститора, централизација политичке моћи Русију може учинити много сличнијом Кини, у којој влада најбоља инвестициона клима међу земљама у развоју', пише пословни дневни лист Ведомости.“  Како извештава Ројтерс, у „Путиновој Русији, идеја замене политичке моћи за безбедност и економски раст постаје све популарнија.“ 

• Русија је на масакр у школи у Беслану од стране исламских терориста одговорила тако што је појачала контролу централне власти над свим областима живота. Крајем септембра, парламент је разматрао предлог да „Кремљу дâ право да објави 'ратно стање' у случају 'терористичких акција које представљају претњу по националну безбедност'. Тренутно, ратно стање, током кога се велики број основних грађанских права ставља ван снаге, може да буде објављено само као одговор на оружану инвазију од стране неке друге државе.“  Шеф ФСБ-а, агенције која је наследила совјетски КГБ, рекао је новинарима ове недеље: 'Да би победила тероризам, држава мора имати један свеобухватан систем мера које покривају све гране власти: законодавну, извршну и судску власт, и наравно, масовне медије'. Изјавио је и да је неопходно обновити имиџ полицијских обавештајаца и агената. Израђују се нацрти нових закона о 'слободном кретању ... и правилима пријављивања'. У овом тренутку, и Руси и странци морају да буду пријављени на одређеној адреси, а уколико се преселе, морају се поново пријавити. Неки посланици желе да пооштре рестрикције, како би ограничили интерну миграцију и дозволили полицији да врши претрес домова грађана током рутинске провере докумената. ... Планира се и пооштравање казни за терористе, мада је парламент јуче одбацио један од строжих предлога – да се укине мораторијум на смртну казну. Мере које су предмет разматрања укључују конфисковање имовине која припада породици терористе и криминализацију пропуста да се власти обавесте о терористичком чину.“  Чини се да Путин и Бушова администрација поступају по истом сценарију.

• Већина Руса је вољна да прихвати губитак слободе у замену за „безбедност.“ Анкета спроведена у септембру 2004. године, убрзо после масакра у Беслану, „показала је да је 60 процената испитаника спремно да се одрекне дела својих слобода, укључујући и слободу путовања унутар Русије и у иностранство. 59 процената испитаника изјавило је да би подржало забрану антикремаљских медија и политичких партија које критикују начин на који се власти боре са тероризмом. У исто време, резултати анкете су показали да највећа група испитаника (35 процената) сматра да је пораст тероризма у Русији повезан са пропустима државне власти. 76 процената је изјавило да власти нису у стању да их одбране од тероризма. 57 процената је изразило спремност да допусти да тајне службе слободно прислушкују телефонске разговоре и прегледају пошту. Око 30 процената се не слаже са тако строгим средствима.“  Американци се поносе својом оданошћу слободи и са висине гледају Русе због тога што су ови у прошлости прихватали тиранију. Ипак, по свему судећи, слична већина грађана обе државе спремна је да слободу трампи за безбедност.

У Кини, комунистичка партија и даље неприкосновено влада. Репресија се наставља, уз пуну сарадњу америчких пословних субјеката:

• Године 2003. „врховни суд Кине је подржао одлуку о изрицању смртне казне против једног наводног гангстера. Суд је дозволио да смртна казна буде извршена у понедељак, упркос сведочењу осам затворских чувара да је оптужени признао да је наредио масовно убијање тек након дуготрајног мучења. Правни експерти су критиковали ову одлуку и истакли да случај Лиу Јонга показује да у правном систему Кине постоје озбиљни недостаци.

Владини извори су изјавили да је Врховни народни суд изменио пресуду нижег суда на основу наредбе врховног комитета Комунистичке партије за спровођење закона, иако се неколико судија супротставило таквој одлуци. Ово илуструје степен контроле коју партија врши над судским одлукама.

Адвокати одбране и експерти рекли су да измена пресуде упркос сведочењу о мучењу, које је поткрепљено изјавом осам затворских чувара, представља корак уназад за државу која већ деценијама покушава да се избори са полицијском бруталношћу. 'Овај случај враћа кинески правни систем 10 година уназад', изјавио је један од главних пекиншких адвоката, и виши члан Свекинеске адвокатске асоцијације. И овај адвокат, као и сви остали адвокати и правни експерти, пристао је да дâ изјаву само под условом да остане анониман, јер страхује да би могао остати без посла или се суочити са озбиљнијим видовима казне од стране полиције. У складу са кинеским законом, признања добијена мучењем не важе на суду. Упркос томе, мучење је уобичајена ствар, и, како тврде многи правни експерти, оно је и даље главни метод који полиција користи да реши случајеве.“  

Све је ту: погубљење после признања изнуђеног мучењем, Комунистичка партија која утиче на судске одлуке, застрашивање адвоката одбране и широко распрострањена употреба мучења од стране полиције.

• Кина разматра увођење обавезе за политичке дисиденте да носе идентификационе чипове који емитују радио фреквенције (RFID чипови), тако да се њихова локација може пратити у сваком тренутку. Први корак у овом правцу Кина је предузела на Конгресу комунистичке партије у мају 2003. године када су делегати „били дужни да носе беџеве са уграђеним RFID чипом све време, тако да се њихово кретање може пратити и евидентирати.“ 

• Интернет претраживач Гугл, који је обећао да ће бити потпуно „безопасан“, основао је сервис вести у Кини. Овај сервис не приказује резултате са сајтова који су комунистичке власти блокирале. 

Слично томе, слобода ишчезава и из Трећег света. У неким регионима – великом делу Африке, Авганистана, Ирака, Хаитија, и других „неуспелих држава“ – не постоји ефективна влада. Ратни господари, герилске војске, криминалне банде, препродавци дроге и трговци људима боре се за превласт. Хаос и насиље су уобичајена ствар: такво стање ствари чини да људи жуде за једним новим, снажним човеком који би донео трајни мир. У остатку Трећег света, готово неизбежно налазимо аутократију или (у најбољем случају) „руковођену демократију“. Изгледа да се принципи уставне владавине, слободе, ваљаног правосудног система и слободних тржишта тешко примају изван западних нација у којима су се првобитно јавили.

Ауторитаризам у Уједињеним нацијама

И представници Уједињених нација предлажу успостављање нових облика државне контроле.

• На конгресу Уједињених нација о питањима избеглица и миграната који је у децембру 2001. године одржан у Женеви, шеф белгијског одбора за питања азила предложио је глобални систем идентификације, уз опште узимање отисака и регистрацију.  Паскал Смет је рекао: „Не постоје техничке препреке за увођење таквог система. То је само питање воље и инвестиција. ... Ако погледате наша друштва, увидећете да смо ми већ регистровани од рођења до смрти. Држава зна ко смо и шта смо. Међутим, један од основних проблема јесте то што у свету постоји велики број људи који нису пријављени, који немају утврђен идентитет, и које је, када путују, са правим или лажним пасошима, немогуће идентификовати. Основно правило о вештини управљања јесте да уколико желите нечим да управљате, тај предмет управљања морате измерити. Исто важи и за људска бића и миграцију, а тим што људе треба регистровати, а не мерити.“  Међутим, овај Сметов предлог није подржан. Иронија је у томе што ће резултат сличан резултату овог предлога вероватно бити постигнут када Систем технологије за утврђивање статуса посетилаца и имиграната САД, како амерички званичници очекују, буде прихваћен широм света.

• У априлу 2004. године, делегати Глобалног форума Уједињених нација о управљању Интернетом „затражили да се промени начин управљања Интернетом, начин постављања техничких стандарда, као и поступци приликом регистрације назива домена. ... Генерални секретар УН Кофи Анан рекао је делегатима окупљеним у седишту ове организације у Њу Јорк Ситију да тренутни систем управљања комуникационим протоколом 'мора да постане доступан и такав да испуњава потребе свих људи на свету'. Ово је био први пут да су УН покренуле формални процес с циљем контролисања управљања Интернетом и његових техничких процеса. Сиромашније нације у свету критикују пословање Интернетске корпорације за заштићена имена и бројеве, организације која је тренутно одговорна за надзор главних домена, као што су .com, .net и .org, и за доделу интернетских протокол адреса. Земље у развоју тврде да Интернетска корпорација пречесто настоји да оствари интересе Сједињених Држава, где је интернет и настао као програм финансиран од стране државе, као и интересе Канаде, Европе и Јапана. Често се наводи следећи пример: Кини, као најмногољуднијој нацији на свету, додељено је девет милиона глобалних IP адреса, док IBM и Универзитет Станфорд у Калифорнији заједно имају 50 милиона ових адреса.“  Делегати форума предложили су да се „барем неке од функција Интернетске корпорације пренесу на Међународну унију за телекомуникације.“  Пошто се Први амандман (у облику који је некада био познат Американцима) у свету не важи, пренос функције регулисања Интернета са САД на УН могао би да доведе до ограничења слободе говора на Нету.

Технологије доминације

Техничке иновације смањују трошак формирања и одржавања Шпијунског друштва.

• У Сингапуру, „сваки аутомобил има микрочип у који су уписани подаци о регистрацији. Скенерима се одбија накнада за паркинг, која расте за време саобраћајног шпица у центру града.“  Уз помоћ мреже скенера, влада може да прати кретање сваког појединачног аутомобила у овом граду-држави.
• У Барселони, један ексклузивни ноћни клуб, Баха Бич Клаб, „VIP клијентима нуди следећу погодност: клијентима се у надлактицу ушприцава микрочип који не само што им омогућава посебни приступ VIP салонима, већ има и функцију дебитног рачуна који могу користити за плаћање пића. То је веома згодно, јер је ово клуб на плажи, где су бикинији и шорцеви стандардна одећа, па ношење новчаника или ташнице и није баш практично.“  Овај чип производи корпорација VeriChip, подружница компаније Applied Digital (ADSX) која производи чип назван „Digital Angel“ („Дигитални анђео“). Ова технологија за праћење кућних љубимаца, која је тренутно у широкој употреби, недавно је почела да се употребљава и за људе, чиме је прекршен још један ваљани табу.  У октобру 2004. године, америчка Државна агенција за храну и лекове одобрила је коришћење овог уређаја за чување и преношење медицинских података. 

• Једна јапанска фирма је израдила идентификациони чип са радио фреквенцијом који „омогућава да се чипови за праћење и идентификацију уграде у новчанице, карте и друге папирне производе.“  Године 2003. разматрано је да ли да се такви чипови уграде у новчанице Европске уније.

• У априлу 2004. године, Џорџ В. Буш је изјавио да ће се „постарати да већина Американаца добије електронске здравствене картоне током наредних 10 година. Да би се решило питање приватности, Буш је рекао да ће се ово вршити на добровољној основи: 'Ваша здравствена евиденција ће бити приватна, уколико ви то желите.“  (Наравно, ми добро знамо колико је влада инвентивна у изналажењу оправдања за нарушавање приватности.) Буш је рекао да ће „савезна влада утврдити техничке стандарде за прелаз са папирних на електронске медицинске картоне до краја године, чиме ће се лекарима и болницама омогућити да размењују податке о пацијентима у целој држави.“  Предложени јединствени стандарди за чување евиденције и пренос података омогући ће сваком здравственом раднику да прочита медицинске податке које пошаље било која друга здравствена установа у земљи. А – мада то Буш није поменуо – потребно је прописати само једну савезну уредбу да би се лични медицински подаци сваког појединца (укључујући податке чије би откривање могло бити веома штетно, као што су подаци о ХИВ статусу, злоупотреби дроге, венеричним и менталним болестима) похранили у централну савезну базу података. Да би се применила ова визија, неопходно је да прође неколико година, и да здравствени сектор, који ионако има мањак средстава, изврши улагање вредно неколико милијарди. Међутим, усмерење савезне политике је јасно.

Како каже новинар Метју Брзезински: „Технички и правни предуслови за свеопшти надзор постављени су још пре 2003. године.“  Са техничким напретком, трошак увођења тоталитарног државног система биће све мањи, док ће могућности овог система непрестано расти.

Не треба да очекујемо да ће скромност или поштовање традиције и створеног поретка, односно поштовање Богом датог достојанства људских бића, омести оне који финансирају, развијају или примењују нове технологије. У лабораторијама данашњице царује дух Еве, Прометеја и Фауста.
Најупадљивији пример тог духа јесте пројекат за креирање вештачког живота, који финансира Европска унија. Циљ Пројекта еволуције програмабилних вештачких ћелија (PACE, Programmable Artificial Cell Evolution Project) дефинисан је на следећи начин: „Обрада информација у реалном свету представља основ живота, али између компјутера и живих система и даље постоји превелик јаз. Европска комисија је одобрила Интегрисани пројекат PACE, као основ за нову генерацију уграђене информационе технологије која користи програмабилне вештачке ћелије које се саме склапају. Дистрибуирани интелигентни технички системи са само-организујућим и животоликим својствима која еволуирају неопходни су и да би се развила наредна генерација компјутера који ће бити у стању да се сами поправљају, као и ради развоја роботике и усмеравања свих облика производње и поправке на наноскалу. Интегрисани пројекат PACE фокусираће се на ИТ потенцијал вештачких ћелија, и обухватиће како техничке могућности програмабилних вештачких ћелија, тако и еволуционистички план за њихову производњу под контролом компјутера који тренутно постоје. Ове вештачке ћелије ће бити корисне управо због њихове различитости од постојеће биологије, а не због своје сличности са њом.“ 

Такву моћ над природом мора имати мали број лица: технички стручњаци који су привредне или државне органе убедили да треба да финансирају њихово истраживање. Како је К. С. Луис упозорио четрдесетих година двадесетог века: „Победа човека над Природом, до које ће доћи уколико се остваре снови неких научника, значи владавину неколико стотина људи над милијардама и милијардама људи. Повећање моћи човека никада не може бити једнострано. Свака нова моћ којом човек овлада истовремено представља и моћ над човеком.“ 

Нови амерички сервилни начин живота! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Танјуг