Пише: Владимир Димитријевић

И глобалисти и међуверски активисти схватају да је религија основ трајне цивилизације. Према речима традиционалистичког историчара Кристофера Досона: „Верски импулс је тај који производи кохезивну силу што уједињује друштво и културу. Велике религије нису културни нус-производ великих светских цивилизација; управо супротно, велике религије суштински представљају темељ на који се велике цивилизације ослањају.“ Према томе, свака стабилна и глобална „нова цивилизација“ мора бити изграђена на темељу нове глобалне религије.

Сер Френсис Јангхазбенд, који је 1936. године основао Светски верски конгрес, за време Другог светског рата је писао да „Нови светски поредак представља сан човечанства, али је за његово остварење неопходан нови дух.“ На међуверској конференцији у Индији, одржаној 1993. године да би се наставило са радом Парламента светских религија из 1893. године, извршни секретар Националне духовне скупштине бахајаца у Индији рекао је следеће: „Као што и сами увиђате, за нови светски поредак неопходна је светска религија. Она ће трагати за једним новим усмерењем, новим виђењем морала које ће се примењивати како на појединца, тако и на друштво у целини.“ Лели Лукреција Ворен, лидер Парламента светских религија из 2004. године из Боцване, понавља овај став: „Религија је главни инструмент за успостављање поретка у свету.“

Епископални бискуп Вилијам Свинг изјавио је почетком 2004. године: „Мислим да смо се сви ми вери научили у племенском окружењу; међутим, убрзо ће доћи дан када ћемо своју религију морати да сагледамо у једном ширем светлу, можда чак и у светлу проширеног космоса. То ће довести до једног радикалног облика [sic] свих религија и целокупне теолошке мисли. ... Према томе, велики део наших тренутних активности јесте само припрема за предстојећу верску експлозију.“ Он сматра да смо сви ми одрасли у „племенском“ верском окружењу, и предвиђа да ће у наредној фази све религије доживети радикалну промену, „предстојећу верску експлозију.“

Метју Фокс, бивши католички свештеник који сада служи техно-космичке мисе под покровитељством бискупа Свинга, каже: „Нема смисла оснивати нову религију. То нам уопште није потребно. Међутим, ми треба да преузмемо суштину из свих религија које већ постоје, у процесу који ја називам 'дубинским екуменизмом'. Обједињавањем најбољих елемената свих светских религија, успећемо, надам се, да добијемо једну универзалнију истину. Људски род је млад, и ми еволуирамо заједно са нашом религијском свешћу.“ Слично томе, англикански бискуп Мајкл Ингам, из Новог Вестминстера у Канади, у „Божићној поруци“ 1999. године поручује: „Већ видим време када ће оснивачи и светитељи из свих традиција – Мојсије, Исус, Мухамед, Буда, Гуру Нанак, и тако даље – бити поштовани и цењени у свакој од тих традиција.“ Ово је равно увођењу модернизованог римског Пантеона у некад хришћанске нације и приморавању људи да принесу символичну жртву Новим владарима Новог светског поретка.

Ако су све религије подједнако истините, а њихови богови и светитељи подједнако свети, онда више нема оправдања за ширење Јеванђеља. Како рече Далај Лама 2001. године: „Свако ко настоји да обрати друге људе, био он хиндуиста, муслиман или хришћанин, чини нешто што је лоше, што није добро ... Ја сам одувек сматрао да је безбедније, боље и разумније задржати сопствену традицију и сопствено веровање.“

Свинг је 1998. године изјавио да ће „иницијатива за оснивање организације Уједињених религија постати неизбежна када свету понестане других опција. Када постане јасно да састојак који недостаје аутентичној дипломатији јесте религија. ... Уједињене религије ће настати само због тога што ће овај наш суморни свет то захтевати. Време тог захтева се приближава.“ Свинг не каже шта ће бити повод тог „захтева“, зашто мисли да се „време тог захтева приближава“, ко ће бити његови подносиоци, нити како ће тај „захтев“ бити испуњен. У јесен 2001. године, бискуп Свинг је рекао исто то у свом обраћању Међународном дипломатском савету (МДС): „Изменићемо историју света, јер свет неће имати више стрпљења са религијом.“ Свет ће пожелети да се религија „уразуми и донесе мир свету.“

(Облик Нове религије ће зависити од тога који од њених предлагача задобију превласт. Према томе, може се десити да Бог не буде само подређен политици, већ и да буде изједначен са Природом. Такву визију заступа Горбачов. Године 1997. рекао је једном новинару Фондације Горбачов/Холандија: „Природа је мој бог. За мене, природа је света. У Новом верском поретку, верски лидери више неће служити Богу већ извршењу политичке мисије. Бискуп је светац. Дрвеће су моји храмови, а шуме катедрале.“)

Разлог Свинговог обраћања МДС-у 2001. године сам по себи завређује пажњу. МДС, група која је блиско повезана са америчким Стејт дипартментом, Свингу је дала признање за заслуге у промовисању међународног разумевања. Председник Џорџ В. Буш је Свингу 6. новембра 2001. године, тако, послао писмо у коме је похвалио и Свинга и рад Иницијативе за оснивање организације Уједињених религија. Априла 2004. године, есејиста часописа Public Interest објаснио је очигледну нелогичност чињенице да председник који се изјашњава као евангелистички протестант подржава верски синкретизам. То је, наиме, стратешка нужност у глобалном „Рату против тероризма.“ Коментатор каже да је Буш „одлучан да Америку свету представи не као хришћанску нацију каквом је сматрају његови верски следбеници, већ као универзалног промотера либералне демократије, који, као такав, у принципу не прави никакву разлику измећу хришћанства и ислама. ... Колико год била тешка борба против исламизма и какве год жртве биле неопходне, Буш не може да понови Линколнов позив на хришћанство, чак и ако под хришћанством подразумева велики број различитих деноминација. Његова верска реторика мора бити 'свеобухватна', неутрална и стерилна.

Његова администрација мора постати прва америчка администрација која је заиста методистичко – таоистички – индијанско – квејкерско – руско-православно – будистичко – јеврејска (и муслиманска). На тај начин, претња исламског тероризма удружена са другим факторима натераће званичну Америку да прихвати још виши ниво секуларизације односно синкретизма.“ У светлу ове потребе, делује сасвим извесно да ће федерална подршка Иницијативи за оснивање организације Уједињених религија и сличним подухватима само расти.

Са Новом религијом настаће и Нова етика. Како је Ханс Кинг, светски признат либерални католички теолог, писао 1998. године: „Новог светског поретка не може бити без нове светске етике – глобалне или планетарне етике која ће настати упркос свим догматским разликама.“ Нова етика, међутим, садржи једну леталну одредбу. Како каже Кинг, „Глобална етика“ мора бити „СПОСОБНА ДА ИЗГРАДИ КОНСЕНЗУС. Према томе, морају се избегавати изјаве које би било која од великих религија одбацила a priori, тако да спорна морална питања (попут абортуса или еутаназије) морају да буду искључена.“ Према томе, у Новом светском поретку, лекари који врше абортусе или еутаназију моћи ће да наставе са својим смртоносним пословањем без икаквих проблема.

Седам смртних прекршаја (то јест, грехова) Нове религије укључују: загађење, пренасељеност, превелику потрошњу, национализам, патријархализам, капитализам и „фундаментализам“ (што у већини случајева значи ширење Јеванђеља Христа ради). Верска ортодоксија ће бити једина јерес. Како упозорава о. Ричард Нојхаус, уредник часописа First Things: „Кад год је ортодоксија само једна од опција, она ће раније или касније бити забрањена.“

Економија у Новом светском поретку

Наредни део Новог светског поретка биће Нова економија, у којој ће социјални поредак бити реконструисан тако да се реши еколошка криза. Године 1993. године, Михаил Горбачов је изјавио: „Процес промене се одвија веома споро, а са становишта еколошке ситуације – чак исувише споро. Међународни зелени крст мора постати катализатор који убрзава овај процес.“ Горбачов је Зелени крст основао 1993. године, као међународну активистичку групу за заштиту животне средине која „промовише правне и етичке норме, и норме понашања, које ће довести до фундаменталне промене вредности, поступака и ставова држава, приватног сектора и грађанског друштва, неопходне да би се изградило одрживо глобално друштво.“

Подршка коју Зелени крст пружа Иницијативи за усвајање Повеље о земљи представља део његових настојања да изазове такве „фундаменталне промене.“ Ова иницијатива се залаже за то да Уједињене Нације усвоје далекосежан етички кодекс за заштиту животне средине. Према речима Горбачова: „Надам се да ће ова повеља бити нека врста Десет заповести, 'Беседе на гори', која људима даје смернице за њихов однос према животној средини у наредном веку и после њега.“ Морис Стронг, мултимилијардер који се залаже за концепт „глобалног управљања“ и бивши извршни директор Програма за заштиту животне средине Уједињених нација, рекао је: „Стварни циљ Повеље о земљи јесте да она постане попут Десет Божјих заповести, попут Универзалне повеље о људским правима. Она ће бити символ аспирација и настојања људи широм света.“ Стронг је позвао да се ова повеља спроведе без одлагања, рекавши на State of the World Forum-у 1995. године: „Не би требало да чекамо да политичка демократија припреми пут. Морамо да делујемо одмах.“ Изгледа да Горбачов и Стронг себе сматрају законодавцима будућности, наследницима Мојсија и Исуса.

Заговорници Повеље о земљи још више су разрадили символизам „Десет заповести.“ Године 2001. изградили су „Барку наде“, велики дрвени сандук ношен на моткама у коме се, на свитку од папируса, налазио примерак Повеље о земљи. На све самите УН широм света путовали су са том барком, како би задобили подршку за усвајање Повеље. Стивен Рокфелер, један од лидера покрета за Повељу о земљи, проширио је апотеозу Повеље. Активистима је 1997. године рекао да се „Повеља о земљи, са својом трипартитном структуром, може сматрати Дрветом живота.“

Године 1997. Зелени крст је формулисао своју тоталитаристичку философију примене Повеље о земљи: „Заштита Биосфере, као Заједнички интерес Човечанства, не сме бити подређена правилима државне суверености, захтева слободног тржишта или права појединаца. Идеја Глобалне суверености мора бити подржана усвајањем оних вредности које признају овај Заједнички интерес.“

Горбачовљева стална подршка колективизму не важи само за Повељу о Земљи. Он и даље тврди: „Социјалистичка идеја није изгубила ни свој значај ни историјску релевантност.“ Горбачов додаје: „Уверен сам да ће нова цивилизација неизбежно попримити одређена својства која су карактеристична за социјалистички идеал, и њему инхерентна;“ та „нова цивилизација“ ће представљати синтезу свега што се већ одиграло: „конзервативног и радикалног, либералног и социјалистичког, индивидуалистичког и колективистичког.“

Према мишљењу Горбачова, за стварање „нове цивилизације“ неопходна је радикална промена у погледу на свет и понашању свих људи: „потребан је радикалан заокрет у нашем начину размишљања, заокрет који је глобалан, историјски дуготрајан и хуманистички у најпотпунијем и најистинитијем смислу те речи. Потребна је револуција у свести која ће обезбедити основ за један нови приступ суштинском начину живота и облицима понашања људи у данашњем свету.“ Он не прецизира на који начин ће задобити пристанак јавности на ову свеобухватну „револуцију у свести.“ Године 2000, Горбачов је изјавио: „Очигледно, циљеви глобалног управљања не могу бити постигнути сви одједном, из једног покушаја. ... Према томе, неопходно је да се овом циљу приступи корак по корак, да се повећа улога постојећих институција и да се подстакне координација активности различитих влада. Ту пре свега мислимо на Уједињене нације.“

Горбачовљеви богати савезници се слажу да је потребно успоставити међународни и колективистички режим. На заседању State of the World Forum-а из 2000. године,

милијардер Џорџ Сорош критиковао је републиканце и слободна тржишта и затражио да се оснују међународне организације, сличне Светског трговинској организацији, које би могле да пропишу обавезујућа правила о радним односима и заштити животне средине. Горбачов је захтевао успостављање нових структура које би управљале светском економијом: „Глобализација је приватизована. ... Постојеће институције су под утицајем одређених моћних интереса. Морамо да почнемо да размишљамо о некој врсти владе која је адекватна за овај измењени глобализовани свет. Треба да развијемо механизме интеракције између нација-држава и грађанског друштва који би се супротставили процесу максимизирања профита којим се умањују основне људске вредности.“

Политика у новом светском поретку

Трећи стуб Новог светског поретка био би нови политички и безбедносни режим. Кад је Горбачов основао Међународни зелени крст 1993. године, изјавио је: „'Екологизација' наше цивилизација и потреба за снажном делатношћу у интересу читаве глобалне заједнице неизбежно ће имати вишеструке политичке последице. Можда најважнија од њих биће постепена промена статуса Уједињених нација. Уједињене нације ће неизбежно морати да поприме неке аспекте светске владе. И заиста, тај процес је већ почео.1  Године 1995. Џим Гарисон (председник организације State of the World Forum) изразио се још јасније: „У наредних 20 до 30 година, добићемо светску владу ... То је неизбежно.“ Године 2003. Комисија о глобалном управљању организације State of teh World Forum предвидела је: „Како 21. век буде одмицао, све интегрисанији глобални систем ће захтевати све свеобухватнији и све више холистички приступ глобалном управљању.“3 Два европска званичника изложила су, у два различита периода, идолатријске импликације Новог политичког светског поретка. Године 1949. Пол Хенри Шпак, члан Савета Европе (претходника Европске уније) изјавио је: „Нама није потребан још један комитет. Већ их имамо у изобиљу. Оно што нама треба јесте човек који је довољно снажан да задобије поверење свих људи, и да нас подигне из економске мочваре у коју тонемо. Дајте нам таквог човека, и, био он бог или ђаво, оберучке ћемо га прихватити.“ Године 2000. Крис Патен (Комесар Европске уније за спољне послове) рекао је: „У сваком случају, свидело се то људима или не, Комисија мора да поступа у складу са активном глобалном друштвеном свешћу. У прошлости су људи тражили од Бога да их избави од зла. Данас се обраћају међународним институцијама – а у Европи је то Европска унија.“

Нови светски поредак неће бити само идолатријски већ и макијавелистички. Роберт Купер, виши британски дипломата, у есеју написаном априла 2002. године под називом „Постмодернистичка држава“ излаже своју визију Новог империјализма у Новом миленијуму. Европску унију описује као „најсавршенији пример постмодернистичког система. Она пружа безбедност кроз транспарентност, а транспарентност кроз међузависност. ... Европске државе нису једини чланови постмодернистичког света. Од не-европских земаља, Канада је свакако постмодернистичка земља; Јапан је према свом усмерењу постмодернистичка земља, али му локација не дозвољава да се у већој мери развије у том правцу. Код Америке, ситуација није баш најјаснија, јер није јасно да ли америчка влада и Конгрес прихватају међузависност као нужну и пожељну, то јест, да ли последице такве међузависности у виду отворености, узајамне контроле и узајамних интервенција прихватају у истој мери у којој то сада чини већина европских влада.“

Он „модерне“ државе (попут Индије, Кине, Пакистана, и других које се агресивно боре за остварење својих националних интереса) и „неуспеле државе“ доживљава као потенцијалне безбедносне ризике.

Купер предлаже да се са онима који се не уклапају у постмодернистичку парадигму ваља оштро разрачунати: „Постмодернистички свет мора да се навикне на идеју двоструких стандарда. Ми међусобно функционишемо на основу закона и безбедности засноване на отвореној сарадњи. Међутим, када су у питању старомодније државе изван постмодернистичког европског континента, мораћемо да користимо грубље методе једне раније ере – силу, превентивне нападе, превару, све што је потребно да бисмо се изборили са онима који још увек живе у деветнаестом веку, у свету у коме је свака држава постојала за себе. У међусобним односима, поштоваћемо закон; када, међутим, изађемо у џунглу, морамо се водити њеним законима.“ Уколико хаотичне државе попут Авганистана „постану толико опасне да их етаблиране државе више не могу толерисати, на сцену би могао да ступи дефанзивни империјализам. ... Значи, потребан је један нови империјализам – империјализам који би био прихватљив у свету људских права и космополитских вредности.“ У „правим“ рукама, двоструки стандард ће се користити као оправдање за све што будући владари буду желели да ураде.

Догађаји од 11. септембра америчким, британским и европским лидерима дали су повод да изграде сопствену варијанту новог поретка.
На конференцији Лабуристичке странке одржаној одмах након терористичког напада 11. септембра 2001. године, Тони Блер је изразио наду у глобалну политичку и економску промену: „Морамо искористити овај тренутак. ... Калеидоскоп је продрман, његово мноштво сићушних делова је у покрету и убрзо ће се поново слегнути. Пре него што се то деси, хајде да преуредимо свет који нас окружује, хајде да искористимо модерну науку да свима обезбедимо просперитет. Ту одлуку наука не може донети сама; то може да учини једино морална снага света који наступа као јединствена заједница.“

У обраћању Колеџу Европе из октобра 2001. године, белгијски премијер Гај Верхофштат рекао је да је „Џорџ Буш старији тај који је, 1991. године, две године након рушења Берлинског зида, и убрзо после победе над Садамом Хусеином, позвао на стварање Новог светског поретка. Учешће америчких снага у Сомалији, у мировном процесу на Блиском истоку, у Босни и на Косову имало је веће размере него што би било неопходно да је Америка просто бранила сопствене интересе. ... Ово је био превелик задатак, чак и за једну велесилу. Показало се да је Нови светски поредак који гради и брани искључиво Америка само илузија. ... У овом тренутку, Нови светски поредак нам је потребнији него икад пре. ... Свет бисмо могли да уредимо уз помоћ већ постојећих организација за регионалну сарадњу: Европска унија, ASEAN, Mercosur, NAFTA, Афричка унија, Арапска лига, и SAARC у Јужној Азији. У том смислу, потребно је укључити и државе попут Кине, Русије и Јапана, и целу Океанију. Треба да учинимо први корак на путу ка једном глобалном облику савезне државе, ка структури у којој реалност све интерактивнијег света коначно постаје и политичка реалност. ... Потребна нам је глобална политичка визија, политичка противтежа способна да обузда неконтролисане силе, биле оне тржишне или идеолошке. Европска унија је модел који доказује да је то могуће. ... Данас сам желео да покажем да је Европска унија најлибералнији политички пројекат на нашем континенту, пројекат који се може узети за пример Новог светског поретка који ће заиста почети да премошћава јаз између богатих и сиромашних.“

Кондолиза Рајс, још док је била саветник за националну безбедност председника Џорџа В. Буша, изјавила је да сматра да је терористички напад 11. септембра представљао катализаторски догађај, који је „довео до“ социјалне промене засноване на „новом консензусу.“ Сведочећи у априлу 2004. године пред Когресном комисијом за догађаје од 11. септембра, Рајсова је рекла да „сада имамо могућност и обавезу да наставимо даље, заједно. Одлучне и свеобухватне промене су некада могуће тек након катастрофа. То су догађаји који рађају нови консензус који нам омогућава да превазиђемо старе начине размишљања и деловања. И баш као што је Други светски рат довео до суштинске реорганизације наше националне одбране и до формирања Савета за националну безбедност, тако је и 11. септембар омогућио далекосежне промене начина на који штитимо своју Министарства за националну безбедност, он је објединио и рационализовао наша настојања да заштитимо своју домовину; основао је нови центар за интеграцију и анализу информација о претњама и тероризму; FBI је под његовим вођством трансформисан у агенцију посвећену борби против тероризма; срушио је бирократске препреке и правне баријере које спречавају размену виталних информација између домаћих полицијских и страних обавештајних агенција; а у сарадњи са Конгресом [sic] званичницима је обезбедио нове инструменте, као што је Патриотски закон, за проналажење и заустављање терориста.“

Рајсова је након 11. септембра изјавила оно што су челници Пројекта за нови амерички век (Project for a New American Century, PNAC) изјавили 2000. године: „Процес трансформације, чак и уколико изазове револуционарну промену, најчешће је дуг, осим уколико не дође до неке катастрофе која делује као катализатор – на пример, до новог Перл Харбора.“ (Изгледа да PNAC, попут Рајсове, Горбачова, Барбаре Макс Хабард и Земаљског савета гаји одређену наклоност према тим катализаторима.)

Светски економски форум, основан 1971. године, сматра домовину. Председник Буш предводи земљу током овог периода кризе и промена. Оснивањем да игра кључну улогу у постављању глобалних циљева сваке године: „Светски економски форум је постао најважније место окупљања међународних лидера из света бизниса, из државних, академских, медијских, невладиних и других грађанских организација. ... Јединствена атмосфера Годишње скупштине омогућава формирање глобалних партнерстава и савеза.“ Како извештава Forbes, на годишњој скупштини 2004. године учествовало је „2.280 делегата из 94 државе, укључујући неких 800 председника и генералних директора, милијардере попут Мајкла Дела и Била Гејтса, 203 амбасадора и 31 шефа влада и држава.“ На панелу Светског економског форума из 2002. године на тему „Глобално управљање: шта треба да се промени“, учесници су се сагласили да „отпор који Америка пружа глобалном управљању успорава напредовање система, али су изразили наду да ће терористички напади од 11. септембра допринети спремности Америке да се придружи мултилатералном систему.“

Постојање „глобалног управљања“ нужно подразумева постепено губљење националних култура, границе и традиција. Амерички Конгрес је почео да се креће у том смеру. У јесен 2004. године, посланица Доњег дома Дејна Рорабахер (републиканац, држава Калифорнија) предложила је измену устава у складу с којом би сва лица која су двадесет и више година држављани САД имала право да се кандидују за председника. (Устав од самог почетка предвиђа да само држављани рођени у САД могу да се кандидују за председника.) Сенатор Орин Хеч (републиканац, држава Јута) предложио је сличну меру у Сенату, што је учинио још и 2003. године. Ову измену је предложило и неколико демократа. Овај предлог је шаљиво назван „амандманом Шварценегер“, јер би, у складу са њим, садашњи гувернер Калифорније, аустријски усељеник који је америчко држављанство стекао 1983. године, имао право да се кандидује за председника. Предлагачи овог амандмана тврде да је ограничење у погледу порекла председничких кандидата „застарело“, као да порекло, место рођења и култура у којој човек одраста и стиче образовање нису ништа друго до случајни, пролазни утицаји на његову личност и поглед на свет. Међутим, са успостављањем Новог светског поретка, порекло људи ће заиста постати случајно и небитно. Сирова амбиција, везе и подршка остварењу циљева Нових владара постаће кључ успеха.

Године 2002. Клаус Гречман, генерални директор Савета Европске уније обратио се Светском економском форуму следећим речима: „Да бисмо успоставили нови светски поредак, потребне су нам доследне политике, угледање на најбољу праксу и лидерско партнерство. Поштовање закона, међународни стандарди, загарантована, али правична, имовинска права, одсуство мита и корупције, пословна и државна етика и људска права мораће да формирају чврст темељ за то.“ Међутим, у ванредним ситуацијама, глобалне „мреже“ ће можда морати да постану мало грубље. Према Гречмановим речима: „Мреже не делују одозго надоле, као што то чине међународне хегемоније, већ су оне хоризонталне силе засноване на систему у коме једна компонента контролише и проверава другу. Ипак, то не значи да у борби против варварства и дивљег фанатизма мреже не могу да преузму, макар привремено и делимично, форму и функције доброћудног глобалног левијатана.“

Ми смо навикли да верујемо да верски, привредни и политички лидери штите поредак у коме су напредовали и бране вредности у којима су одрасли. Уместо тога, видимо да неки од најутицајнијих људи на планети поступају као „агенти промене“. То може довести до догађаја који су раније били незамисливи – па и до изградње Новог светског поретка на згаришту старог.

У бици за превласт

План за изградњу Куће тираније већ је изграђен. Темељи се постављају, а једино нерешено питање јесте ко ће изградити кућу, опремити је и затим почети да влада из ње. Много је кандидата за ово место, а њихова виђења Новог светског поретка међусобно су неусаглашена.
• Неоконзервативни амерички режим, који тежи ка остварењу глобалног капитализма, подржаног америчком културном, политичком и војном доминацијом. Њихов циљ: „слободна трговина“ на глобалном нивоу и извоз пост-хришћанске културе Запада (укључујући клинике за планирање породице и холивудске производе) у све државе света.
• Европска унија, наклоњена „социјалној“ држави, мултикултурализму и јачању Уједињених нација.
• Комунисти у Русији и Кини, који се налазе у позадини и чекају другу шансу да преобразе свет.

Сви ови политички кандидати схватају да традиционална религијска веровања и принципи представљају сметњу за остварење њиховог пројекта стварања Новог човечанства у Новом свету. Упркос суштинским разликама које постоје између ових сукобљених секуларних сила, свака од њих ће, из сопствених себичних разлога, подржати све што дискредитује и маргинализује традиционалне религије. То је вероватно разлог због кога све оне, у чину бизарног јединства, пружају подршку организацијама као што су Иницијатива за оснивање организације Уједињених религија и Горбачовљев State of the World Forum.

Шта би друго, осим заједничког циља, могло да уједини Џорџа Х. В. Буша са Михајлом Горбачовим, Џорџа В. Буша са Грејем Дејвисом и Џорџом Сорошем, и Далај Ламу са црквеним званичницима Народне Републике Кине? (Ова конвергенција интереса није нужно свесна; могуће је да све њих „магнетној стени привлаче“ духовне силе којих они нису ни свесни.)

Ово јединство интереса је, највероватније, привременог карактера. Могуће је да ће анти-амерички интереси који подржавају Нови светски поредак сарађивати довољно дуго како би више или мање пољуљали позицију САД, и да ће наставити са маргинализацијом традиционалног хришћанства. Међутим, пошто ове препреке буду уклоњене, може се очекивати да ће се различити предлагачи Новог светског поретка обрушити једни на друге, у настојању да свету наметну своју визију.

Радикални ислам има сопствену месијанску визију. Њему, међутим, недостаје државна моћ, конвенционална војска и стабилна економска основа који би му омогућили да учини нешто више осим да створи хаос – хаос који ће затим искористити други кандидати за задобијање светске власти. Основна тактика радикалног исламизма, тероризам, није оружје растуће велесиле, већ је то најчешће само оружје које слаби користе против јаких.
Сви планови за успостављање Новог светског поретка, био он неоконзервативан, европски или социјалистички, имају заједничку ману: арогантност. Медијски милијардер Тед Тарнер, један од председавајућих организације State of the World Forum, говорио је у име предлагача Новог светског поретка када је за часопис E Magazine изјавио: „Не треба губити наду, зато што смо ми паметнији од опозиције, размишљамо дугорочно и имамо боље образовање. Ја бих се увек пре кладио на паметну мањину него на глупу већину. Зар не бисте и ви то учинили?“

Молитва и покајање

Имајући у виду ове дугогодишње националне и глобалне трендове, тешко је формулисати обећавајућу политичку стратегију за супротстављање тим трендовима. Међутим, уколико се свако од нас одврати од греха и затражи Божју помоћ и просветљење, уколико разазна знаке времена, не удружи се са злом и не приступи преовладавајућој обмани, већ се у молитви обрати Богу да се смилује на наше непријатеље (и да им подари благодат да исправе свој живот), извршићемо своју хришћанску дужност. Ми смо позвани да будемо верни Христу, а само је Бог тај који ће надвладати Нови светски поредак, када он наступи.

Каква год била наша реакција на оно што предстоји, нека би она била заснована на љубави и кротости. Сви би требало да размислимо од лекцијама које је Александар Солжењицин научио за време свог заточеништва у стаљинистичком Гулагу: „Опијен младалачким успесима, мислио сам да сам непогрешив, па сам стога био окрутан. Имајући превелику моћ, био сам убица и тлачитељ људи. У тренуцима највећег зла, био сам уверен да поступам добро, а имао сам и разложне аргументе за то. Али тек док сам лежао тамо, на трулој затворској сламарици, осетио сам да се у мени по први пут јавља побуда да чиним добро. Постепено ми је откривено да линија која одељује добро од зла не пролази кроз државе, класе, нити политичке партије, већ кроз свако појединачно људско срце, а затим и кроз сва људска срца заједно. Та се линија помера. Унутар нас, она годинама осцилира. Чак и у срцима у којима је овладало зло, преостаје једна мала оаза добра. А чак и у најбољим срцима, преостаје ... једна неискорењен, мали кутак зла. ... Немогуће је у потпуности прогнати зло из света, али га је могуће ограничити унутар сваког од нас. Управо тада сам спознао лаж свих револуција које су се одиграле у току историје: оне уништавају само оне носиоце зла који су њихови савременици (а да притом не успевају, услед претеране журбе, да их оделе од такође присутних носилаца добра). Њихово наследство тиме постаје само то зло, само још више увеличано.“ Имајмо сви на уму ову мудрост, чије је стицање Солжењицина тако скупо коштало!

Да ли је УДБА нестала, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Правда