Пише: Милан Видојевић
Вође талибана су изјавиле да неће дозволити терористима базу у Афганистану, можда су закаснили с одлуком. Војници САД који су повучени из Афганистана нису се вратили у САД. Распоређују се у базе америчке војске у разним земљама. Највише у Рамштајн у Немачкој, у базе на Блиском Истоку, можда неки контигент стигне и у Бондстил. Док су све очи упрте у Афганистан, кренула је нова офанзива у Сирији против Асада, а Израел се припрема за евентуални напад на Иран.
Јасно је да нове геостратешке игре не искључују стара правила, много пута испробана у локалним ратовима. Та правила подразумевају искоришћавање етничких тензија и непријатељстава, племенске освете и верско лудило које траје вековима. Нема земље у Европи, Азији и Северној Африци која није била умешана у овакву врсту ратова, било да је била агресор или жртва. Обично актери ових ратова остану непознати, понеки вођа остане упамћен, као што је био Осама бин Ладен. И пре њега Абу Нидал, легенда палестинског тероризма.
У неколико наставака ћу вам одсликати њихове животе, политичко деловање организација које су почеле као патриотски, ослободилачки покрети против стране окупације а завршиле као терористичке организације
Абу Нидал - терориста у најам
Истраживати тајну организацију и њене лидере није лак задатак. Ниједна организација, чак ни легитимна, не воли да је истражују људи споља. Сама њена суштина је тајновитост. Ако проговоре, чланови и бивши чланови, ризикују смрт. Али расцепи и дезертирања су отворили мали прозор, дозвољавајући да се баци поглед на оно што се дешава унутра.
Од свих људи огрезлих у насиљу на Блиском Истоку, Абу Нидал је био највећа загонетка. Зашто је убијао? По чијем наређењу? Са којим циљем? Како је успео да преживи деценијама иако му је половина светских тајних служби била за петама? Зашто га Израел никада није напао, као што је нападао друге палестинске фракције? Нема каријере која у новијој историји баца више светла на тајне ратове Блиског Истока, у којима су доминирали прљави трикови и у којима су ствари ретко биле онакве каквима су се чиниле.
Ово није лепа прича. Ово је путовање кроз подземља у коме царује насиље и које изазива гађење јер су принципи и обични људски обзири непознати и где смрт вреба иза сваког угла.
Абу Нидал је био човек неупадљиве спољашности, иако неколико извора спомиње његову ћелаву главу, бистре очи и добре зубе. У средњим годинама му је здравље попустило, мучио га је чир и ангина пекторис. Облачио се неуредно, најчешће у јакне с рајсфершлусом и старе панталоне. Није имао уочљивих порока, није се коцкао, није јурио жене, није жудео за луксузом, чак ни за нормалним комфором. Једва да је имао приватан живот о коме би могао да говори. Виски, који је пио ноћу у знатним количинама, изгледа да је била његова једина утеха.
Његов дуготрајни, тридесетогодишњи живот у илегали, што је вероватно рекорд у свету тајних операција, га је учинио резервисаним према људским контактима. Фантазер са мало обзира према истини, живео је у свету насиља, заблуда, страха, и као и остали актери света обавештајног рада неизлечиво навучен на тајновита сазнања и тајну моћ. Био је мајстор прерушавања и избегавања опасности, није веровао ником, усамљен и свестан значаја самозаштите, живео је као кртица, скривен од очију јавности. Личио је на рудник противречности, подједнако брз и врло опрезан, у исто време храбар и кукавица. Чак и његови непријатељи су признали да је била потребна велика способност да се створи дисциплинован и застрашујући инструмент терора, као што је била његова организација. Вешт администратор, са добрим познавањем финансија, сакупио је право богатство, које је износило неколико стотина милиона долара. Бивши сарадници кажу да је био способан за напоран рад и јасно размишљање у дужем периоду времена и да је био несумњиви лидер који, иако инспирише у следбеницима лојалност и посвећеност, влада својом разгранатом организацијом уз помоћ страха.
Једном давно, на почетку своје каријере био је чувен по свом ватреном и непоколебљивом национализму. Данас се памти због својих убистава. Неки мисле да је у педесетим годинама живота почео да ужива у репутацији злочинца и убице и да се патриота претворио у психопату. Убијати непрекидно у великом броју, бити окупан крвљу, није нормално људско стање. Таква помереност се обично може срести у ситуацијама великог стреса, када је једна заједница заслепљена мржњом и страхом, и напада другу, у временима рата или кад је појединац дубоко поремећен.
Ако Абу Нидал личи на типичан пример расцепљене личности, његово несрећно и несигурно детињство, које је спомињало неколико његових пријатеља, можда је део објашњења. Рођен је маја месеца 1937. године у Јафи, древној арапској луци на обали Медитерана. Његов отац, Халил ел-Бана, био је солидан грађанин чије богатство је лежало у засадима наранџи који су се простирали јужно од града. Сваке године лично је надгледао брање цитруса и њихово паковање у дрвене гајбице које су ишле у Европу, од Јафе до Ливерпула, француском бродском линијом отвореном крајем деветнаестог века. Хаџи Халил био је господар. Са првом женом имао је једанаесторо деце, седам дечака и четири девојчице, и сви су живели у пространој, троспратној кући од тесаног камена, која је била на обали мора, тако да су деца лако после школе одлазила на купање. Да би избегао влажна лета на обали, Халил ел-Бана је купио кућу у селу у планини, на северу Сирије, у лепом крају изнад луке Александрета, која је припала Турској, против воље Сирије, вољом Француске, уочи Другог светског рата. Већина становника ових села на обали били су, и остали, припадници секте алавита, једне од важних секти шиита. Да би зарадили нешто новца, ови сиромашни сељани често су били принуђени да своје ћерке запошљавају као послугу у кућама богатих породица у региону. Једног лета породица Бана је са собом у Јафу повела лепу алавитску девојку од шеснаест година. Халил ел-Бана био је опчињен њоме и у зрелом добу се оженио, изазвавши бес остатка породице. Његово дванаесто дете, будући Абу Нидал, син бивше слушкиње, добио је име Сабри.
Наставиће се.
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
