Пише: Милан Видојевић
У то време, под притиском догађаја, почела је да се развија у њему сумња о начину како палестинска борба треба да се води. Уместо отворених конфронтација више је волео индиректан приступ,припреме у сенци и изненадан ударац када га непријатељ не очекује. Ову стратегију стрпљиво је разрађивао управо у периоду 1968-1973. године када је развио и метод - тероризам, по коме ће постати познат. Људи који су га знали кажу да је био под утицајем и да се формирао на принципима јеврејског десничарског тероризма. Био је импресиониран организацијом Иргун, идејама агитатора рођеног у Русији, Владимира Жаботинског, који се залагао за неспутану употребу силе, "гвозденог зида" према Арапима, у циљу успостављања јеврејског суверенитета на обема обалама Јордана, а ту агенду су усвојили његови верни ученици Јицак Шамир и Менахем Бегин.
Два догађаја у 1968. години била су од великог значаја по томе што су усмерила Палестинце у погрешном правцу. Први се десио у марту, када су оклопне јединице Израела, јачине 15.000 људи, уз подршку авијације, прешле реку и напале Фатахове герилске базе у Карамеу. База и већи део села били су збрисани, уз много нанетих губитака. Ипак, герилци су се храбро супротставили и уз помоћ јорданске армије успели да нанесу приличне губитке Израелцима. У време када је после догађаја из 1967. године арапска деморализација била тотална, чињеница да су Арапи прихватили борбу је представљена као велика победа. Половина становника Амана похрлила је у Караме да загрли преживеле герилце, а хиљаде су се прикључиле њиховим редовима. Понесени таласом општег сентимента, идеализовани герилци су себе видели као полубогове и њихово шепурење у Аману и другим градовима, са јасно израженим игнорисањем локалних власти, су код краља Хусеина изазвали тренутну забринутост јер је ова недисциплинована, наоружана маса била опасност за стабилност његовог режима. Није чудно да је ускоро почео тајне контакте са израелском страном са циљем елиминисања ове опасности.
Други одлучујући догађај била је отмица Ел Аловог авиона на линији Рим - Тел Авив, у јулу 1968. године. По слетању у Алжир ослобођени су сви путници који нису били израелски држављани, жене и деца. Дванаест Израелаца задржано је тридесет девет дана док из израелских затвора није пуштено петнаест Палестинаца. Ово је била прва терористичка акција те врсте, прототип за многе које ће уследити и њен организатор био је Вади Хадад, доктор из Бејрута и палестински револуционар, који је са још тројицом пријатеља и лекара, Сиријцем Хани ел-Хиндијем, Палестинцем Жоржом Хабашем и Кувајћанином Ахмедом ел-Хатибом основао "Покрет арапских националиста" (МАН), који се брзо проширио арапским земљама, на чијој је застави био слоган, "ватра, гвожђе, освета," а философија, да ће цео свет горети док Палестинци не поврате своја права. Ускоро су Хадад и Хабаш из оеганизације издвојили Палестинце и основали нову организацију, "Народни фронт за ослобођење Палестине" (ПФЛП), која је, завидећи Фатаху на величини и снази овој оставила операције на копну, а сама се бацила на отмице авиона. После прве отмице израелског авиона уследиле су бројне отмице авионадругих земаља, па су многе компаније почеле да плаћају велике суме ПФЛП-у као месечни данак, како би њихови авиони били поштеђени. Овај новац, који је износио милионе долара месечно, омогућио је ПФЛП-у независност од арапских спонзора и показао правац којим ће кренути многе палестинске групе и организације. У Јордану, у међувремену, превише самоуверени герилци почели су јавно да говоре о могућности да се збаци краљ Хусеин и преузме власт. Да је то могуће, показали су догађаји у Адену, где је организација МАН успела да избаци Енглезе и њихове арапске савезнике и преузме власт.
Чашу је превршила акција из септембра 1970. године када је у отмичарском лудили ПФЛП отео три авиона одједном и приморао их да слете у Јордан. Притиснут од стране Сједињених Држава и претњом Израела да ће војно интервенисати, разбеснели Хусеин је одлучио да предузме драстичне мере. Послао је тенкове против герилаца и неких мањих сиријских оклопних снага које су прешле у Јордан да помогну Палестинцима. У борбама и бомбардовању избегличких логора погинуло је неколико стотина герилаца, скоро десет хиљада је рањено, углавном палестинских цивила у логорима, а скоро три хиљаде бораца је заробљено. Био је то црни биланс "Црног септембра." Једним ударом герилци су изгубили своје уточиште у Јордану, у коме су сањали о томе да ће потиснути Израелце са реке Јордан и ослободити Палестину, стопу по стопу. Сан се распршио као мехур од сапунице, та стратегија ће морати да се заборави, а цео герилски покрет потонуо је у безнађе и разочарење. Из удаљеног Картума Абу Нидал је с нелагодношћу пратио развој догађаја. Предосећајући неповољан расплет, самоиницијативно се вратио у Аман, неколико месеци пре драматичних догађаја у септембру. И политички и војно, чинило му се да Палестинци иду погрешним правцем. Војно, њихова "оружана борба" била је потпуно неефикасна и због ње су изгубили симпатије и подршку Јордана, арапске земље са најдужом границом са Израелом. Политички, палестински отпор био је далеко од дисциплинованог или кохерентног покрета. Командоске групе су се формирале, спајале, раздвајале, распуштале, мењале имена, темпом који нико није могао да прати. Раздвојене личним ривалитетом и мржњом, са дивергентним погледима на циљеве и начин палестинске борбе, ове групе су снагу губиле у међусобним трвењима.
Није било сумње да је ПЛО била највећа и најутицајнија организација, настала одлукама првог Арапског самита, одржаног јануара 1964. године. До 1969. године струја коју је водио Јасер Арафат обезбедила је контролу над Извршним комитетом ПЛО и Палестинским националним саветом, палестинским парламентом у егзилу. Пошто је његова струја заговарала прагматични приступ и покушала, погрешно, да задовољи све фракције, ускоро се нашла блокирана унутрашњим свађама. Већ 1967. године, Хабаш, који је одбијао сваку помисао на било какав компромис са Израелом, оснива своју организацију, ПФЛП. Наиф Хаватме оснива "Демократски фронт за ослобођење Палестине" (ДФЛП), марксистичку организацију од оних чланова који су напустили ПФЛП и МАН, а 1968. године се одваја и Ахмед Џибрил и оснива ПФЛП-Генерална команда, која ће нанети много штете Фатаху својом једностраном философијом, коју је Џибрил формулисао у врло језгровитом облику: Палестинци треба мање да причају а више да се боре. Подржаван од Сирије и Либије, Џибрил се специјализовао за самоубилачке акције у Израелу.
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
