Пише: Небојша Човић
Зла коб нашег региона је то што, уз часне изузетке, има пуно политичких лидера који и даље мисле да је кључ њиховог политичког успеха у улизивању страним дипломатама, а не у успостављању конструктивног дијалога, како са својим грађанима, тако и са осталим политичким чиниоцима у региону.
Лајчакова посета Београду и Приштини била је покушај да нашминка леш бриселског дијалога како би спасио пре свега лични кредибилитет, а тек онда и кредибилитет ЕУ. Зато се он својим објавама на друштвеним мрежама улизује саговорницима у Приштини, правећи од свега мегашараду. На пример, у објави на једној од мрежа, Лајчак описује циљеве овог процеса – и ти циљеви су листом оно што Приштина сања да добије. Ни једном једином речју није поменуо шта му је циљ да Србија добије. А онда успут се осврне и на Црну Гору, у којој има „запажен” минули рад у време њеног отцепљења. Али, како кажу, ако нешто није објављено на друштвеној мрежи, није се ни десило. А и опште је познато да су друштвене мреже створене да би људи улепшавали слику о себи и својим успесима.
Како је то показао десант парамилиције приштинских привремених институција на север КиМ, који је извршен свега неколико дана од његове посете нашој окупираној јужној покрајини, а планиран за дан његовог доласка у Београд, посредник Европске уније је у Приштини причао о свему, а само не о стварању услова за наставак дијалога и испуњавању потписаних обавеза од стране приштинских политичара. Тешко је поверовати да није био обавештен о припреми ове акције и онда с правом чуде његове „ружичасте” објаве на друштвеним мрежама да су разговори били „сјајни” и успешни. Осим ако његова мисија није била другачија од оне прокламоване. А ако на основу дводневних разговора није схватио шта се спрема, онда није способан да обавља посао који му је поверен.
Тактика Приштине је потпуна опструкција процеса и дезавуисање међународно обавезујућих споразума, па је сада ред дошао и на Бриселски споразум. Иако та тактика није новина јер се, уз прећутну сагласност међународне заједнице спроводи од првог споразума потписаног пре 20 година са специјалним представником генералног секретара Хекерупом, тренутно понашање Приштине отежава посао и њиховим традиционалним менторима када је у питању даља подршка и оправдавање аутистичног и арогантног понашања привремених приштинских власти.
После хистеричног одушевљења изазваног победом Бајдена на претходним изборима, албански политичари на КиМ и њихови лобисти, али и други у региону, ментално заглављени у деведесетим, веровали су да је тиме њихова „ствар” завршена. Међутим, у ових готово десет месеци од Бајденовог ступања на дужност, сачекало их је неколико хладних тушева из Вашингтона, Берлина и тако даље, који су опхрвани сопственим унутрашњим проблемима и другим спољнополитичким приоритетима и којима је проблем КиМ само иритирајући и неважан камичак у ципели. Хаотично повлачење из Авганистана је добар показатељ последица које тренутна ситуација оставља на спољнополитички ангажман САД, али и Немачке и осталих чланица НАТО-а.
Чак је и у аутистичној Приштини почела полако да сазрева свест да ће им сан о држави која им се даје на сребрном послужавнику тако што се неком другом отима део територије, тако што се неком другом отимају куће, имања, цркве и гробља, остати недосањан, да неће никада моћи да га заокруже силеџијски, како су навикли. Зато се сада понашају попут размаженог детета, које ако му родитељ не удовољи, неће да испуњава своје обавезе и уништава све око себе, верујући да ће на крају ипак да истера своје, било глуматањем драме или улизивањем. У случају Приштине, а однедавно и Сарајева, и подизањем споменика и именовањем улица.
Ни Курти, ни Османијева, али ни многи други у региону којима је антисрпство политички програм, не разумеју тренутни геополитички тренутак и мисле да они могу да постављају услове. Ни они, али ни Ђукановић, ни Изетбеговић не разумеју да кукњава око „великосрпког хегемонизма и малигног утицаја Русије” не пролази више ни у Вашингтону, ни у Берлину и да је јадан аргумент за одбијање иницијатива попут „Отвореног Балкана”. Можда је најбољи показатељ трендова у политици Запада недавна изјава Кристијана Шмита да се греши када се говори о негативном утицају Русије и Турске у БиХ, и да ове земље и њихов утицај могу да буду део решења у БиХ. Још већи потрес изазвала је његова оцена да је избор Комшића као хрватског представника у Председништву БиХ гласовима Бошњака а не Хрвата, које би по Уставу требало да представља, додатно дестабилизовао БиХ и да Хрвати морају да буду на адекватан начин представљени у институцијама државе. Овај маневар с Комшићем, као и маневар Изетбеговића да јефтином комбинаториком спречи Богића Богићевића, кога су грађани огромном већином изабрали за градоначелника Сарајева, да заиста и дође на ту функцију, добар су знак чему би Срби и Хрвати могли да се надају у „централизованој држави” за којом цвиле Изетбеговић, Џаферовић, Турковић, Комшић и њима слични.
Та ситношићарџијска комбинаторика да своје личне интересе подведу под нешто за шта мисле да су геополитички интереси и приоритети великих сила, а којом је претходних деценија суверено владао Ђукановић, сада с практикантима у Сарајеву и Приштини, слабо пролази у последње време. Вероватно због тога што и велике силе и њихови приоритети еволуирају временом, а антисрпски хор балканских дечака (и девојчице Вјосе) то не могу да схвате до краја јер су заглушени малигним шапутањем својих ментора из деведесетих, који су одавно нестали са сцене и у САД и у Европи.
Али штета коју екстремистичко-радикални приступ Приштине може да направи на КиМ по старом рецепту – ми ћемо да урадимо нешто што цивилизовани свет сматра незамисливо лошим, али ће и то временом бити прихваћено као свршени чин и тако ћемо постићи оно што не можемо цивилизованим понашањем, може да буде немерљива. У том контексту треба посматрати и Куртијеву фиксацију окупацијом Северне Митровице, али треба очекивати офанзиву и на друге српске средине. Ми, наравно, имамо разрађене мере за сваку врсту сценарија и мислим да је тренутак да многе од тих мера ставимо у функцију, показујући, истовремено, отвореност и конструктивност и према Лајчаку и осталим саговорницима, ма колико њихове приче и иницијативе биле неискрене, нереалне и осуђене на неуспех.
како српски тенкови иду према Јарињу, погледајте ОВДЕ.
Извор: политика
