Пише: Милан Видојевић
Арафат је морао да балансира у односу на бројне фракције и организације које су отворено примале подршку из иностранства. Сирија је подржавала организацију Ел-Саика, формирану 1968. године од палестинског огранка Ба'ат партије. Ирак је такође имао своју организацију, Арапски ослободилачки фронт (АЛФ) формиран 1969. године, од Палестинаца блиских ирачкој Ба'ат партији. Било је још оних над којима Фатах није имао контролу, као што је био Абул Абас, који је водио малу фракцију Џибрилове организације, кога је подржавао прво Ирак па онда Либија. Његова отмица брода Акиле Лауро октобра 1985. године и убиство Израелца инвалида на броду, као и неуспели напад на Тел Авив у мају 1990. године, биле су сјајан повод за Сједињене Државе да суспендују разговоре са ПЛО.
Овде ћу вам направити малу дигресију како би сте разумели претходну реченицу. Почеци контаката између САД-а и ПЛО-а познати су захваљујући Хенрију Кисинџеру, који је у својим мемоарима навео да је шест недеља после убиства америчког амбасадора у Судану, од стране припадника Црног септембра, дошло до тајног састанка 3. септембра 1973. године, између заменика директора ЦИА Вернона Волтерса и Јасера Арафата. Резултат сусрета био је "пакт о ненападању" између САД-а и ПЛО-а. Кисинџер је написао: "Напади на Американце, макар од стране Арафатове фракције ПЛО, су престали." Следеће године за директора Мосада именован је Јицак Хофи и један од првих потеза које је повукао био је покушај код ЦИА-е да откаже договор са ПЛО. Заменик директора ЦИА му је одговорио да то није могуће и упозорио га да ће Вашингтон сматрати "актом непријатељства" уколико се у штампи појаве информације о договору са ПЛО.
Хофи је побеснео кад је сазнао да је Арафат за координатора са ЦИА-ом именовао Али Хасана Саламеха, вођу групе атентатора Црног септембра који је испланирао масакр израелских спортиста на Олимпијади и убиство америчког амбасадора у Картуму. Оно што је шокирало Мосад било је сазнање да је ЦИА прихватила Саламеха као човека за везу само годину дана после злочина које је организовао. Саламех је знао како ће придобити шефове ЦИА-е. Постао је сарадник који је у име ПЛО помогао да се добију вредне информације. Обавестио је ЦИА да Иран планира напад на Кисинџеров авион приликом следећег његовог доласка у Бејрут. Такође је осигурао пратњу ПЛО за 263 страних држављана из Западног Бејрута на врхунцу грађанског рата у Либану, као и упозорење да се спрема атентат на америчког амбасадора у Либану. Саламеха сада остављамо по страни и враћамо се на Нидала. Абу Нидалу се није допадао рад ПЛО-а и дивљање појединих фракција. Притискао је Абу Ијада и друге функционере да му дају ново место, овог пута Багдад. Фатаху је требао неко у Багдаду, да подржи палестинске уздрмане позиције, неког ко ће стално подсећати Ирачане на дато обећање да Палестинце неће оставити на цедилу, неког ко ће вешто успоставити личне контакте са председником Ирака, Ахмедом Хасаном ел-Бакром и његовим војним командантом, генералом Харданом ел.Такритијем.
Абу Нидал је био прави човек за тај задатак. Када је краљ Хусеин напао тенковима на положаје герилаца у септембру, Ирачани нису ни мрднули. Абу Нидал није успео у својој мисији. Битка између герилаца и јорданске армије трајала је десет дана и док су се лешеви погинулих гомилали, вапаји за помоћ су у Багдаду били игнорисани. Арафат је једва избегао хапшење али су зато Абу Ијад и други значајни лидер Фатаха, Фарук Кадуми, каснији министар иностраних послова Фатаха, били заробљени. Да би им се сломио морал пуштали су им снимљени телефонски разговор између краља Хусеина и генерала Такритија у коме је ирачки командант "у складу са претходним договором" потврдио да ирачке трупе неће интервенисати. Ирак је издао герилце. Вође Фатаха ускоро су доживеле нов шок. Абу Нидал је почео да их напада преко "Гласа Палестине," њихове сопствене радио станице у Багдаду, оптужујући их за кукавичлук и осуђујући прекид ватре који су договорили са краљем Хусеином. Човек кога је Абу Нидал посебно апострофирао био је нико други него Абу Ијад, његов стари пријатељ и ментор, човек који га је послао у Багдад.
Абу Ијад је касније, у неким интервјуима, изјавио да је сигуран да се нешто значајно десило Абу Нидалу 1969. или 1970. године, што га је усмерило новим путем. Питао се да ли је Абу Нидал заврбован у Картуму од ирачке обавештајне службе или од Мосада. Била је то загонетка коју Абу Ијад није решио до краја свог живота, који му је окончао управо Абу Нидал, али о томе касније. Напади Абу Нидала наставили су се и током 1971. године и многи функционери били су за искључење Нидала из организације али томе се успротивио Абу Ијад. Односи Фатаха и Ирака били су ледени и није их требало погоршавати драстичним мерама, поготово што је Абу Нидал седео у Багдаду. Ирак је 1972. године позвао Фатах да пошаље делегацију како би се покушало са поправљањем односа. Делегацију су чинили Абу Ијад, Абу ел-Лутфи (Кадуми) и Абу Мазин (Махмуд Абас). На аеродрому их је сачекао нико други до Абу Нидал. Делегацију је примио Абдел Халик Самираи, човек који је обећао да ће ирачке трупе интервенисати на страни герилаца и коме је било врло непријатно што обећање није одржао. Одлуку о томе донео је лично председник Бакр, који се није либио да призна делегацији, са макијавелистичким образложењем да су они само покрет отпора који има девет живота као мачка, а он представља режим који су они хтели да увуку у заверу и тако га униште! Оваквој параноји није било потребно објашњење. Посета палестинске делегације завршила се неуспехом. Требало је још рашчистити са Абу Нидалом.
Жестоко је негирао да је било чији агент. Иако је разговор вођен у Нидаловој кући, пред његовом женом, Абу Ијад није успео да извуче никакво признање у овом правцу. Тачно је било само једно, што Нидал није негирао, да је у блиским односима са шефом ирачке обавештајне слушбе, Садуном Шакиром. Вође Фатаха су се суочиле са мрачним зидом, нимало пријатном чињеницом, да је њихов човек у Багдаду променио страну. Управо због тога одлагали су коначно решење проблема. Абу Нидал је постао врло болан трн у њиховом месу, али пошто је уживао заштиту Ирачана није било лако извући га из Багдада. Ситуација у Јордану није се смирила после крвавих догађаја. У земљи су остале мале, тајне групе, опскрбљене оружјем и експлозивом, одлучне да овај пораз не прихвате, одлучне да се освете за понижење које им је нането, овај пут од Арапа. Четири месеца касније, 28. новембра, јордански премијер Васфи ел-Тал, десна рука краља Хусеина у току масакра над герилцима и фанатични непријатељ Палестинаца, убијен је у Каиру, на степеницама Шератон хотела. Овим убиством започела је палестинска терористичка кампања позната као Црни септембар. Многи су очекивали да ће се после овог убиства отворити могућности за враћање герилаца у Јордан, да ће се наставити борба против Израела. Краљ Хусеин, под патронатом ЦИА-е још од младићких дана, ожењен Американком, никада се неће окренути против својих ментора а у корист Палестинаца. Како је трагичан био њихов недостатак реалности!
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
