Тај тренутак камера је забележила, а сцена се убрзо појавила на друштвеним мрежама. Све потом постало је историја!
"Петар Кнежевић из Црне Горе, специјалац који се прекрстио испред улаза у храм, иначе био на Кошарама кад се бранио српски род", пише у опису фотографије насмејаних - митрополита Јоаникија и специјалца Петра.
А коментари...
- Петар је био тамо где се бранило српство и наше свето братство као најмлађи учесник битке на Кошарама! Петар је иначе и редован у Нишу на утакмицама па га тамо можете и видети и упознати! Нека Бог чува и погледа и нашег митрополита и Петра, гласи један.
- Достојни свог позива! Живи били на многаја љета... "Браво, часни човече, Бог срећу дао теби и твојој фамилији...
Године 1999, у време агресије на нашу земљу, војник Петар Кнежевић траг је оставио на караули Кошаре, на којој се у најтежим биткама бранила територија Србије од упада терориста ОВК који су ратовали уз подршку са Запада.
Петар ког сте јуче видели како се крсти испред Цетињског манастира, свеодочио је о борбама на караули у књизи Раденка Мутавџића "Битка на Кошарама, сећања учесника 1999."
Ово је одломак из књиге са Петровим речима
Значај те битке сада после двадесет година можда је већи него тада. Том битком исписали смо једну страницу историје одбране отаџбине. Али, да би кренули у будућност, морамо се и те како вратити у прошлост. Нас прошлост обавезује, те битке су једна велика снага, узор за млађе генерације.
Дан пред Ђурђевдан, причестили смо се у манастиру Високи Дечани. Сутрадан смо отишли на Кошаре. Долазак на Кошаре оставио је незаборавне слике и траг за цео живот. Отишли смо са два задатка, да помогнемо нашим војницима горе и да пружимо отпор непријатељу. Видели смо да је шиптарских терориста много више него што је речено, али то ништа није променило, јер 63. падобранска никада није питала на који задатак иде и зашто иде. Она је знала да мора да изврши задатак до краја, до последњег војника.
По доласку на Кошаре видели смо да је сваки лист на грани, свако дрво израњавано. Тог јутра директно смо ушли у ватру, борба је трајала непрестано. Ми смо били прва линија на коти 601.
Наишли смо на изузетан јак отпор терориста, преко пута нас су били понекад на само 15 метара. Њихови минобацачи нису стали током дана и ноћи. Оног момента када чујемо звиждук минобацачке мине, славимо, значи, живи смо. А оног момента када се не чује, пада између нас. Војник Иван Мрашић је покушао да упали ватру, да се угреје на пар минута, а добио је гранату директно усред ватре и изгубио је прсте на руци.
Гранате падају, снајперисти гађају, а касетне бомбе направиле су нам највеће губитке. Али, ми смо имали превише срца, превише храбрости, не бисмо одустали да је пред нама био и други Косовски бој, до задње капи крви. Поготову ми, који смо били из Црне Горе, за нас не би било веће срамоте да смо одустали од те битке. Али, не би било ни веће части, да смо изгубили живот, или били рањени, јер ми тако гледамо на позив за одбрану отаџбине.
Наша јединица била је изузетно оспособљена. Терористи су били много лошије обучени од нас, тако да су у борби прса у прса били као глинени голубови. Али, они су имали подршку из ваздуха, то је била њихова предност. Без обзира на то, нису прешли ни метар на нашу страну.
Када смо на Ђурђевдан дошли на Кошаре, добили смо информацију да постоји једно митраљеско гнездо, које је врло опасно по нас. Није га било лако открити, ни елиминисати, јер је дејствовало са мало веће даљине и било је добро скривено. Добили смо тај специјални задатак да га елиминишемо.
Били смо на тој позицији на коти 601. која је осматрала део одакле дејствује митраљез. После два дана успели смо да извршимо задатак. Испоставило се да је из тог гнезда дејствовала женска особа. Из њене документације, видели смо да је италијанка. Била је изнад нашег положаја, изузетно добро маскирана и мењала је врло често свој положај.
Наши класићи, десетар Бојан Радојковић и Раде Антонић, погинули су 13. маја на неких стотинак метара десно од нас. Истог дана ступили смо у строј 63. падобранске, али нажалост нисмо истог дана изашли из строја. Да напоменем, деветог априла напунио сам 19 година.
Остали смо на Кошарама до повлачења наше јединице, до задњег дана. Није ту било неких великих померања линије, тек пар метара напре-назад. Борба је била жестока, такорећи без прекида. Некада је и сто метара била вечност, јер их је било врло тешко освојити. Значај те битке сада после двадесет година можда је већи него тада. Том битком исписали смо једну страницу историје одбране отаџбине. Али, да би кренули у будућност, морамо се итекако вратити у прошлост. Нас прошлост обавезује, те битке су једна велика снага, узор за млађе генерације.
Наша победа на Кошарама, била је чиста као суза. Ми смо ту одбранили веру и отаџбину, осветлили своју професију. Било је на Кошарама разних узбуђења, лоших и добрих, мада све добрих. То је без конкуренције, један од највећих успеха у мом животу и мој понос. Одликован сам од тадашњег председника Југославије Слободана Милошевића медаљом за врлине у одбрани безбедности државе.
Када сам касније у неким екцентричним годинама то изјављивао, гледали су ме са бојазношћу као да то можда и не треба да говорим. Али, ја сам остао поносан на оно што се десило и бићу поносан до краја живота.
Касније су ми то неки од најбољих специјалаца света, амерички маринци, признали као предност. Са њима сам, кроз обуку у Америци, у њиховим најбољим камповима, створио велика пријатељства. Причали смо о искуствима о битци на Кошарама, да смо били јако тврди и јако способни војници.
Руси имају ново чудно оружје! Стручњаци САД то не могу да реше. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир/Одломци из књиге "Битка на Кошарама, сећање учесника 1999."
