Пише: др Иван Пајовић
Западно деловање доноси некакве своје плодове. Још једна постсовјетска република суочила се са унутрашњим сукобима. Казахстан се налази на првим страницама средстава масовних информација. Земља је окована протестима који су почели 2. јануара наводно због повећања цена гаса. Рекло би се – да је то социјални протест, али то ни из далека није тако. Масовни протести могу збрисати са сцене чак и оне који су их сами организовали. Ко су заправо они?
Социјално раслојавање у овој земљи је јако велико и ојачали олигарси просто не допуштају обичном народу да живи нормално. Неки за то оптужују Назарбајева, а неки виде проблем у расцепаности друштва на унутрашње кланове, међусобно сукобљене, који наводно постоје још од времена Џингис Кана, и од којих сваки жели да стане на чело државе. Међутим, ту постоји и утицај западних глобалиста, који се геополитички такмиче са Русијом. Суштина данашњег проблема је управо у томе.
Уочљиво је да демонстранти делују као и у Украјини, усред зиме, по организованом сценарију. С почетка то је мирна акција, потом конфликт са снагама реда, а потом трик превођења снага реда на страну демонстраната. Потом заузимање административних здања, па на крају – заузимање председничке палате. Овакав сценарио примњен је више пута. Уз то, Казахстан је већ годинама усмерен на западне вредности, у земљи делује на стотине невладиних организација, а све одговарају амбасади САД. Руски језик се потискује, а намећу се принципи лажне америчке демократије.
Колико је ова земља свеукупно немоћна, најбоље говори чињеница да се председник земље обратио чланицама ОДКБ (Русији, Јерменији, Таџикистану, Белорусији, Киргизији) за привремену помоћ и интервенцију како би се у земљи увео мир и поредак. И добио је промптни одговор.
Казахстан је важна чланица ОДКБ, веома важан савезник који има и има веома дугачку граничну линију са Русијом. Он је стратешки смештен између Русије и Кине и за разлику од већине постсовјетских држава има прилично јаку ресурсну економију, која додуше може дати лажни утисак самодовољности. Чини се да ову огромну змељу неке силе желе распарчати и ставити под свој протекторат.
Русија није хладнокрвна према ситуацији у Казахстану ни због чињенице да у тој земљи живи око 20% Руса.
У овој земљи деловало је стотине невладиних организација повезаних са озлоглашеним фондовима Џорџа Сороша, али и са непосредним односом са владом САД. Ево примера. Једна од најочигледнијих агентура којом управља директно ЦИА је Национални фонд демократије, најутицајнији и најочигледнији орган америчке обавештајне службе. Та организација имала је на десетине пројеката „са великим сумама намењеним развијању грађанског друштва”.
Изгубивши своју снагу у Русији, ова организација је усмерила своје намере на бивше совјетске републике, а чини се да је поприлично успела у томе.
Грађански немири у Казахстану прерасли су у уличне борбе, а захтеви побуњеника су се изненада из економских претворили у захтеве политичке природе. Такав развој догађаја је сасвим јасан. Овако јак руски савезник мора бити дезавуисан у ситуацији руских геополитичких захтева који се тичу безбедности и геополитичке будућности.
Осим тога, Казахстан има веома озбиљне везе са Кином, која је за Запад „непријатељ бр. 1”. Дакле... коме се жури?
Очекивања су заустављена реакцијом казахстанских државних власти, а и само руководство државе решено је да рашчисти политичку сцену у земљи.
А шта могу учинити руски миротворци у Казахстану? Па наравно – пре сусрета Путина са Бајденом ослабити супротне преговарачке позиције. Хмм... до сада демонстранти нису изговарали име председника републике. Веома сумњиво... као да не постоји жеља за смену режима, већ само проовокација ради јавног активног дејства демонстраната.
Занимљиво шта је јавно објавио Никол Пашињан, који председава ОДКБ: „Ми само спроводимо заједничка решења, иако одавно треба да заобиђемо правила и законитости. А наша правила – она и јесу законитости. На крају крајева – и Запад тако ради”.
Какав је задатак миротворачких војних снага ОДКБ, другим речима – руске војске која је ушла у Казахстан? Руси кажу – да се зауставе нереди, и да то неће бити превише компликовано. Чини се да иза мирних демонстраната стоји штаб који координира са Украјином и Литванијом. Међутим, земље ОДКБ већ су одавно донеле једногласну одлуку да се покушаји „шарених револуција” прихватају искључиво као акт стране агресије и сместа реагују одбрамбеним механизмима против такве врсте напада, обавезујући потписнице пакта на војну помоћ земљи жртви агресије. И то аутоматски. Без икаквих дугих административних процедура.
Шта то значи? Терористи на улици су исто што и десантне јединице на аеродрому.
Очигледно да је Русији и њеним савезницима доста глупих правних обавеза које спречавају деловање брзо и ефикасно. Време је да Русија учи од својих „западних партнера” који се не либе незаконитих поступака.
Јасно, неочекивани, синхронизовани и масовни протести не могу букнути спонтано у различитим градовима. Иза њих увек стоје некакве силе, потпомогнуте материјалном моћи. И то је све преузето са украјинских и белоруских демонстрација. Да је то баш тако, доказују леци који су дељени демонстрантима, у којима је јасно написано: ОСНОВНА ПРАВИЛА! Како се односити у контакту са представницима власти, какву одећу носити … Нису се чак ни трудили да преводе на казахски језик, већ су летке растурали на руском. До те мере је све шаблонизовано у организацији!!!
Очигледно је да демонстранти и њихови организатори раде управо оно што им неко иза кулисе нареди. У исто време ови протести добијају информациону подршку од стране званичних, али и западних, нарочито америчких медија.
Дезинформације иду до те мере да је на јавним медијима објављено како су се на локалном аеродрому искрцале трупе руских специјалаца. Појавио се чак и локални аналог Порошенка и Пашињана, који сада живи у Француској. Бухтар Кабулович Обрјазов, лидер некакве нерегистроване Демократске партије Казахстана.
И све то уочи преговора са САД и НАТО, који ће се водити од 10. до 13. јануара, не би ли се ослабиле руске позиције у оквиру преговора. Потпуно је јасно зашто се појављују једновремени протести по целој земљи још од 2. јануара.
Чини се да је Америци стало да по сваку цену ослаби руске позиције на преговорима који су заказани за јануар 2022. године. До сада „мирни демонстранти” у току наранџастих револуција нису блокирали болнице – чини се да је то нешто ново. Такође, нису исказани политички захтеви, већ се искључиво ишло на изазивање активних дејстава демонстраната.
Да ли је Казахстан последњи штих Запада и Америке у преговорима са Русијом који предстоје? Америка више нема куда да одступа. Али одступати нема куда ни Русија.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
