Пише: Слободан Антонић
Душан Машић га је денунцирао да има `фалсификат` у медицинској документацији (овде), а за исто су га оптужили Иван Виденовић (овде) и Предраг Брајовић (овде). Марко Видојковић га је назвао „Лудим Нолијем“, исмевајући га да је „фалсификовао тестове, потврде, доказе, све само да би дошао да игра на тениском турниру у Аустралији“ (овде).
Никола Самарџић је тврдио да је већ „6 милиона умрло због разних Новака“ (овде), а Антонела Риха је с висине подучавала српску јавност да је сасвим у реду што је Новак у притвору, јер ето, „постоје државе које имају законе и ти закони важе за све“ (овде). Исидора Стакић је, уз крокодилске сузе, упозоравала децу да их је Новак можда заразио (овде), а исто лицемерно денунцирање читали смо и код Слободана Георгиева (овде).
Горан Јешић је Ђоковића уврстио у „невакцинисане лудаке“ и надмоћно закључио: „Какав кретенски крај једне невероватне спортске каријере“! (овде). А Теофил Панчић је још супериорније поручио Новаку: „Вакциниши се, дечко!“ (овде).
Најбоља је, наравно, била Соња Бисерко, која је успешно спојила Ђоковића и ратове деведесетих. Она је објаснила да „случај Ђоковића и помутње коју је изазвао међу српским народом, илустрира стање духа у земљи“. „Ђоковић је пошао у Аустралију невакцинисан“, а „антиваксерски покрет је у Србији веома јак“. „Антиваксерски дио популације је и Вучићево изборно тијело“, а „сад је и патријарх Порфирије упутио подршку Ђоковићу“. „Сва та реторика која друштво прати читав низ година је сад поново на површини, а то је тобожња обесправљеност српског народа“. „Србија се никад није суочила с ратовима из 1990-их година, то се прескаче, само стоји оно да је цијели свијет против Срба“ (овде).
Ни Жарко Кораћ није био лош, он је Новака повезао са Слободаном Милошевићем: „Ђоковић је дошао у Аустралију невакцинисан“, „и као такав је главни кривац за ово што се догодило“. „Србија је поново враћена у период политике Слободана Милошевића“, „то је матрица која у суштини непрекидно траје, а та матрица гласи да су Срби прогањани, али ето, Бог им је дао посебан задатак“ – „Та матрица је застрашујућа”! (овде).
Већ сам писао о другосрбијанској „култури лупетања“ (овде). Кад прогласите неког `непријатељем` – као Новака, јер је „нацош“ и „антивакс“ – онда се против њега може све рећи, без обзира на истину или пристојност (овде). Међутим, и овде морам да приметим да смо сведоци ескалације суманутости. Све више имамо посла са, како би Кораћ то рекао, „застрашујућим матрицама“. Као да омраза доводи до све већег помрачења разума и експлозије ирационалности.
Рецимо, Никола Самарџић је недавно устврдио да западним амбасадама у Београду „не управљају амбасадори и њихови савјетници“ већ „локални стаф“, што ће рећи – Срби који тамо раде.
Стаф у амбасадама поставља локални естаблишмент – полиција, што је била пракса и у Титовом времену. Нијесте могли да се запослите као чистачица или шофер у било којој западној амбасади ако вам отац није удбаш, генерал или чиновник спољних послова“. Таква ситуација, самтра Самарџић, остала је и дан данас. „Не преносе западни амбасадори налоге својих влада властима у Београду, него обрнуто: (српска) власт командује (западним) амбасадама“ (овде).
Шта треба да ти се дешава у глави да можеш веровати у тако нешто?! Да Вучић командује америчким, британским и немачким амбасадором? Чудесно.
Или, Снежана Чонградин, која описује како је, својевремено, шетала „поред проклетог храма Светог Саве, у чијим подрумима се налазе теретане и разне фенси погодности за једне од најистакнутијих, и током рата, и данас, промотере ратног злочина – попове Српске православне цркве“ (овде).
Шта треба да ти буде у глави да верујеш како попови, најпре, дижу тегове у крипти Св. Саве, а онда, тако набилдовани, прелазе Дрину и тамане добре Бошњане? Прајслес.
Таквих суманутих тврдњи у Другој Србији има колико хоћеш. Кишјухас, на пример, тврди да је „љотићевштина, ево већ тридесет и кусур година (...) доминантна идеологија нашег друштва“. „Љотићевски национализам предуго траје, већ око 34 године“. „Многи и многи Љотићи јесу међу нама“ (овде).
Идеш улицом – кад испред тебе Љотић. Окренеш се – Љотић. Уђеш у слушаоницу да одржиш предавање – све љотићи! О, страшне ли судбе, суза сузу стиже…
А тек Руси и ми. Теофил Панчић каже: „нема те грдобе и ужаса у Европи, а и шире, иза које овако или онако не стоји Кремљ“ (овде). А, као што објањава Миливој Бешлин, „Србија је још од 19. века била нека врста реплике Русије“, заправо, „Србија је (данас) кључна испостава руске политике, не само на Балкану него и шире“. При томе, „Србија предуго није ратовала“, а „равнотежа снага у региону је нарушена“, јер „Србија је купила нека врло скупа и модерна оружја и од Русије и од Кине“ (овде).
Хељп, НАТО, хељп!
Бешлин нас је просветлио и да „Србија данас (...) нема јасно прозападни електронски медиј, то је поразна слика“! (овде). А Кишјухас је објаснио да је „суштина проруске пропаганде у томе да ваља закомешати мишљење, креирати хаос и свеопшти збуњ, и затим релативизовати све, посејати неповерење у (западне) медије, институције и демократску политику у целини“ (овде).
Сад ми је јасна уређивачка политика N1 и NoveS – намерно шире хаос и контроверзе. Рецимо, јучерашњи наслов NoveS: „Кокан Младеновић: Непријатно је ићи Суботицом окићеном у бојама српске заставе“ (овде). NovаS заправо жели – руске заставе. О, проницљивости, име ти је Бешлин!
А тек убиство Ђинђића... Србљановићка је утврдила да је „убиство Ђинђића извела Црна рука“. Да, она из 1903! „Чврсто верујем да Србијом, од Мајског преврата (1903), управља једна параполицијска и параполитичка организација“, тврди она, „ја сам чврсто убеђена да Црна рука постоји и даље“ (овде), „то је снага која траје читав век“, „то језгро, то змијско легло никада нико не сме штапом да такне” (овде), „Црна рука доћи ће главе овом друштву“ (овде).
Слично и Кишјухас: „Убиство Ђинђића била је завера дубоке државе. У питању је систем од више стотина или пак хиљада људи – официра, безбедњака, судија, политичара, свештеника, академика, књижевника, редовних и естрадних уметника, привредника и криминалаца. Па, само у акцији Сабља приведено је 11.600 људи. (...) Србијом владају великосрпски, антизападно и антимодерно оријентисани људи и светоназори“ (овде).
Заправо, љотићевци су убили Ђинђића, што је исто што и Црна рука, иза којих стоје Руси, а Кинези су дали оружје – хвала нашим објективним отварачима очију, Србљановићки, Бешлину и Кишјухасу!
Све би то било забавно да не живимо у колонији која грца у дуговима и сиромаштву. Када сам се придружио апелу „212 интелектуалаца“ против џендер ревизионизма брака, Србљановићка је овако описала нас, потписнике:
„Они су организовани, имају мноштво нових медија, веома ефикасне канале комуникације, сви су у директној или обилазној вези с руским утицајем путем финансирања, донација, логистике, техничког опремања медија, сви имају видљивост (...) Сви су окупљени око јасних идеја и програма и не боје се да то и кажу. (...) Ова добро устројена, гласна, јасна, добро финансирана и опасна мањина, постаје све популарнија, полако пузи ка врху, пење се до сигурне победе“ (овде).
„Добро, Антонићу“, рекла ми је жена, „грцамо у кредиту за стан, а ти кријеш да само што ниси дошао на власт. Зар то из Blica да сазнајем?“
Камо лепе среће да „Београд командује западним амбасадама“, а да ми, 212 интелектуалаца, „пузимо ка врху, пењемо се до сигурне победе“. Нажалост, очигледно, имамо посла с когнитивно неуредним светом. За ког су сви Срби Ђоковић...
А, можда стварно и јесмо?
Остале текстове Слободана Антонића читајте ОВДЕ.
(Текст је писан за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције)
Извор: Правда
