Почетак 2022. године обележио је „пожар“ у Казахстану – озбиљан напад на једно од кључних чворишта евроазијских интеграција. Тек почињемо да схватамо шта се и како догађало, наводи аналитичар Пепе Ескобар,а преноси Нови стандард.
Хибридна мрежа
Готово да нико не зна за то, али прошлог децембра је дискретно спречен још један државни удар у престоници Киргизије, Бишкеку. Киргиски обавештајни извори указују на скупину невладиних организација повезаних са Британијом и Турском. То нас доводи до апсолутно кључног делића велике слагалице: натовске обавештајне службе и њихови теренски извођачи можда су спремали симултану офанзиву обојеним револуцијама широм Централне Азије.
Током мојих централноазијских путовања с краја 2019. године, пре ковида, било је јасно као дан да су западне НВО – ти ударници хибридног рата – остале екстремно моћне у Киргистану и Казахстану. Међутим оне су само један чвор у западној констелацији хибридног рата против Централне, па и Западне Азије. Ту видимо како се CIA и америчка дубока држава удружују са MI6 и различитим огранцима турске обавештајне заједнице.
Када је председник Токајев шифровано говорио о „једном центру“, мислио је на до сада „тајни“ командни штаб америчко-турско-израелских обавештајаца, смештен у јужном пословном кварту Алматија, како то сазнајемо од високо рангираног централноазијског обавештајног извора. У овом „центру“ налазило се 22 Американаца, 16 Турака и шест Израелаца који су координирали бандама саботера – обучаваних од стране Турака у Западној Азији, а потом „пацовским каналима“ убачених у Алмати.
Читава операција почела је да се распада када су казашке снаге – уз помоћ руских/ОДКБ обавештајаца поново успоставиле контролу над вандализованим алматским аеродромом, који је требало да буде претворен у базу за прихват иностране војне опреме.
Запад је био запањен кад је видео каквом муњевитом брзином је ОДКБ пресекао казахстанску операцију. Кључно је то што је секретар руског Националног безбедносног савета Николај Патрушев одавно увидео ширу слику.
Стога не чуди како су ваздушно-космичке и ваздушно-транспортне снаге Русије, као и огромна пратећа инфраструктура, практично већ биле спремне за дејство.
Током новембра, Патрушевљева ласерска пажња већ је била усмерена на деградирајућу безбедносну ситуацију у Авганистану. Таџички политиколог Парвиз Малоџанов био је један од неколицине људи који су упозоравали да је чак 8.000 салафија-џихадиста Империје прокријумчарено из Сирије и Ирака у дивљине северног Авганистана.
Била је то главнина ISIS-Хорасан (огранак Исламске државе у североисточној покрајини Авганистана, прим. прев) или, боље речено, ISIS-а реконструисаног надомак граница Туркменистана. Неки од њих пребачени су у Киргистан. Одатле је било веома лако прећи границу из Бишкека и појавити се у Алматију.
Патрушеву и његовом тиму није било потребно много времена да повежу где ће ова џихадистичка резервна војска бити употребљена након повлачења Империје из Кабула: дуж 7.500 километара дуге границе између Русије и централноазијских „стана“.
То, између осталог, објашњава рекордан број вежби и маневара изведених крајем 2021. године у 210. бази руске војске у Таџикистану.
Џејмс Бонд говори турски
Анализа аљкаве казахстанске операције неизбежно почиње са уобичајеним осумњиченима: америчком дубоком државом која је практично отпевала своју стратегију у извештају RAND корпорације из 2019. године под насловом „Развлачење Русије“. Поглавље четири, посвећено „геополитичким мерама“, детаљно говори о свему, од „пружања убојите помоћи Украјини“, преко „подршке смени режима у Белорусији“ и „јачању подршке сиријским побуњеницима“ (што су, узгред, све велики неуспеси) до „смањивања руског утицаја у Централној Азији“.
То је био мастер план. Имплементација је пала на плећа MI6 и Турске.
CIA и MI6 инвестирају у мрачне екипе по Централној Азији најкасније од 2005. године, када су подстицали Исламски покрет Узбекистана (IMU) – тада близак талибанима – да прави хаос по јужном Киргистану. Али ништа се није десило.
Прича се потпуно променила до маја 2021. године када се оперативац MI6 Џонатан Пауел састао са руководством Џабахат ал Нусре (која контролише велики број централноазијских џихадиста) негде на турско-сиријској граници надомак Идлиба. Ту је пао договор да ови – по америчкој терминологији – „умерени побуњеници“ неће више бити етикетирани као терористи докле год се држе антируске НАТО агенде.
Био је то један од кључних припремних корака за пребацивање џихадиста у Авганистан и формирање њиховог централноазијског огранка.
Генезу офанзиве треба тражити у јуну 2020. године, када је бивши амбасадор у Турској (са мандатом од 2014. до 2018. године) Ричард Мур постао директор MI6. Мур можда нема ни мрвицу компетентности једног Кима Филбија (чувени хладноратовски британски обавештајац који је деценијама скривено радио за Москву, прим. прев), али се уклапа у тражени кадар: манични русофоб и заговорник фантастичне идеје „Велике Тураније“, која подразумева пантуркијску конфедерацију туркофоних народа од Западне Азије и Кавказа до Централне Азије, па чак и руских република на Волги.
MI6 је дубоко ушанчен у свим централноазијским „станима“ изузев аутаркичног Туркменистана, мудро градећи пантурску офанзиву као идеално средство супротстављања Русији и Кини.
И сам Ердоган интензивно је посвећен овој офанзиви, нарочито након оснивања Туркијског савета 2009. године. Круцијално је што ће следећег марта самит Конфедерације Савета туркофоних држава – што је нови назив за Туркијски савет – бити одржан у Казахстану. Очекује се да ће град Туркестан на југу Казахстана бити именован за духовну престоницу туркофоног света.
Управо ту „турски свет“ долази у фронтални судар са интегративним руским концептом Великог евроазијског партнерства, па чак и са Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС), која, иначе, не убраја Турску у своје чланство.
На први поглед, изгледа да је Ердоганова краткорочна амбиција чисто комерцијална: након што је Азербејџан победио у рату за Карабах, он очекује да ће моћи да искористи Баку како би добио приступ Централној Азији преко Каспијског мора, са све војно-индустријским комплексом Турске који намерава да продаје војну технологију Казахстану и Узбекистану.
Турске компаније већ снажно инвестирају у некретнине и инфраструктуру. Паралелно са тим, мека моћ Анкаре дошла је до тачке усијања, коначно убирајући плодове ранијих дејстава, што се види на примеру притиска да се убрза транзиција Казахстана са ћирилице на латиницу од 2023. године.
Међутим, и Русија и Кина су веома свесне да Турска овде практично представља средство продора НАТО-а у Централну Азију. Организација туркофоних држава је казахстанску операцију криптично назвала „протестима због цена бензина“
Све је веома мутно. Ердоганов неоосманизам – који ужива огромну подршку његове бирачке базе која симпатише Муслиманско братство – практично нема никакве везе са пантуркијском иницијативом, која је расни покрет посвећен доминацији релативно „чистих“ Турака.
Проблем је што идеја неоосманизма опасно конвергира са идејом десничарских „Сивих вукова“, при чему ове идеје једна другу чине екстремнијим. То објашњава зашто је обавештајна мрежа Анкаре спонзор и у многим случајевима оружар и за ISIS-Хорасан и за туранске расисте, од Босне до Синкјанга, преко Централне Азије.
Империја (мисли се на САД и Британију; прим. прев.) профитира од ове отровне смеше, као на пример у Јерменији. А исто би се догодило и са Казахстаном да је операција била успешна.
Довуците тројанске коње
Свакој обојеној револуцији потребан је „максимални“ (референца на презиме контроверзног директора казашке безбедносне службе, прим.прев) тројански коњ. У нашем случају, изгледа да је та улога припала директору КНБ (Комитета за националну безбедност) Кариму Масимову, који се тренутно налази у затвору услед оптужби за велеиздају.
Високо амбициозан, Масимов је полу-Ујгур, што је теоретски опструисало његов замишљени успон. Његове везе са турским обавештајним круговима нису још увек у потпуности расветљене, за разлику од присних односа са Џоом Бајденом и његовим сином.
Бивши министар унутрашњих послова и државне безбедности, генерал-пуковник Феликс Кулов, размрсио је фасцинантно упетљану мрежу, објашњавајући могућу унутрашњу динамику државног удара уграђеног у обојену револуцију.
Према Кулову, Масимов и Самат Абиш (сестрић недавно смењеног председника Савета безбедности Казахстана Нурсултана Назарбајева) до гуше су били упетљани у управљање „тајним“ јединицама „брадоња“ током нереда. КНБ је директно потчињен Назарбајеву, који је до прошле недеље био председавајући националног Савета безбедности.
Када је Токајев схватио механику државног удара, сменио је и Масимова и Самата Абиша. Тада је Назарбајев „добровољно поднео оставку“ на доживотну функцију председавајућег Савета безбедности. Абиш је потом преузео ту функцију, обећавајући да ће зауставити „брадоње“, а потом поднети оставку.
То директно указује на сукоб на релацији Назарбајев-Токајев. Има смисла да је, током своје двадесетдеветогодишње владавине, Назарбајев играо мултивекторску игру која је била превише вестернизована и није нужно користила Казахстану. Усвајао је британске законе, играо на пантуркијску карту са Ердоганом и допустио цунамију НВО да промовишу атлантистичку агенду.
Токајев је веома паметан оперативац. Као неко кога је обучавала обавештајна служба бившег СССР-а и ко течно говори руски и кинески, тотално је на линији осовине Русија-Кина, што значи да је потпуно синхронизован са мастер планом „Новог пута свиле“ (BRI), Евроазијске економске уније (EAEU) и ШОС.
Покушај фаталног ударца
Токајев, као и Путин и Си, схвата да ова BRI-EAEU-ШОС тријада представља ултимативни кошмар Империје, па би дестабилизација Казахстана – кључног актера у овој тријади – представљала фатални ударац за евроазијске интеграције.
На крају крајева, на Казахстан отпада 60 одсто централноазијског БДП-а; земља поседује огромне резерве нафте, гаса и минерала, врло савремену индустрију напредних технологија и при томе је секуларна, унитарна, уставна република са богатим културним наслеђем.
Токајеву није било потребно много времена да схвати користи од моменталног позивања ОДКБ упомоћ: Казахстан је потписао Договор о колективној безбедости још 1994. године. На крају крајева, Токајев се борио против споља диригованог државног удара против његове владе.
Путин је, заједно са осталима, истакао да је званична казашка истрага једина овлашћена да расветли читав догађај. Још увек је нејасно ко је и у којој мери спонзорисао руље које су правиле нереде. Мотива је прегршт: саботажа владе наклоњене Русији и Кини, провоцирање Русије, саботирање BRI, пљачка природних ресурса, турбо погон за исламизацију у саудијском стилу, итд.
Ова обојена револуција у покушају представљала је неку врсту очајничког контра-ултиматума НАТО естаблишмента који је уследио свега пар дана пре почетка преговора о „безбедносним гаранцијама“ између Русије и САД у Женеви
Централна Азија, Западна Азија и огромна већина Глобалног југа били су сведоци не само муњевитог евроазијског одговора, оличеног у трупама ОДКБ (које се, након обављеног посла, ускоро враћају из Казахстана), него и тоталног неуспеха нове обојене револуције. Можда и последње.
У наредним данима треба се чувати беса понижене Империје.
Извор: Нови стандард/The Saker
