Према речима бившег амбасадора Србије у Египту, новинара Драгана Бисенића, последња расправа у Израелу о томе каква је могућа природа израелског напада или акције против иранских нуклеарних постројења почела је још у септембру прошле године, када је шеф израелских оружаних снага, генерал-потпуковник Авив Кочави рекао да је велики део повећања војног буџета издвојен за припрему напада на Иран.

Израелске претње Ирану

Почетком децембра прошле године, подсећа наш саговорник, шеф Мосада Дејвид Барнеа рекао је да ће Израел учинити што год је потребно да спречи Иран да направи нуклеарну бомбу, док је министар одбране Бени Ганц током посете Сједињеним Државама објавио да је наредио израелској војсци да се припреми за могући војни удар.

„Та расправа такође је интензивирана у последњим данима прошле године када је новоименовани командант ваздухопловства рекао да је Израел способан да већ колико сутра изведе успешан напад на иранска нуклеарна постројења уколико то буде потребно, а само неки дан касније у томе му се придружио и министар спољних послова Јаир Лапид који је рекао да ће Израел учинити све што је потребно да заштити своју безбедност и да му за то не треба ничија дозвола. Мисли се, пре свега, на дозволу западних држава и САД“, напомиње Бисенић.

Међутим, примећује наш саговорник, треба имати на уму да стратешка позиција Израела није таква да ће та земља одбацити сваки споразум са Ираном.

„Пред Нову годину премијер Нафтали Бенет је, учествујући у целој тој расправи да ли Израел може, сме или треба да нападне Иран, заузео много умеренију позицију и рекао да се Израел неће аутоматски противити било каквом споразуму светских сила са Ираном током ових текућих нуклеарних преговора у Бечу. Бенет је дословно рекао да Израел неће бити тај који ће аутоматски рећи не сваком споразуму, посебно ако је он добар“, објашњава Бисенић.

Одлука у рукама западних сила

Такође, додаје он, Иран није одувек био у фокусу израелске спољне политике и не у оваквом интензитету, будући да се на том месту смењује са израелском оријентацијом према Гази. У Израелу, како каже, сматрају да је далеко једноставније наштетити иранским интересима и утицају уколико се воде акције у Гази и против Хамаса, а не уколико се тражи једна директна војна акција против Ирана.

„У овим расправама се до сада искристалисало становиште да одлука о томе да ли ће се напасти Иран ипак мора да остане у рукама западних сила, а пре свега Сједињених Америчких Држава. Америка је више пута наглашавала да Израел не сме да изврши отворе напад на Иран, али су такође наговештавали да, уколико нема дипломатског решења, ни такав сценарио неће бити искључен. То је била посебно „врућа“ тема у време Трампове администрације која је безрезервно подржавала Израел и владу Бењамина Нетанијахуа. Међутим, ствари су се промениле када се променила админстрација у САД и израелска влада“, напомиње Бисенић.

Ово питање је врло комплексно, а ризици су толико велики да је јасно да Израел, указује Бисенић, не може сам да преузме улогу једностраног арбитра у њему, тим пре јер се поставља и питање колико је напад на Иран изводљив са војне тачке гледишта.

„Напад на иранска нуклеарна постројења не би био лак задатак за израелско ваздухопловство јер је реч о мети удаљеној око 3000 километара, па би израелски војни авиони морали да прођу изнад ваздушног простора неколико држава при чему би сасвим сигурно били изложени непријатељским акцијама. Верује се и да су иранска нуклеарна постројења распоређена на бројним локацијама, закопана под земљом, а иранска војска је далеко моћнија од оних у Сирији и Ираку и опремљена софистицираним противваздушним системима, као и доста моћним ракетама средњег домета које могу да погоде циљеве било где у Израелу“, примећује наш саговорник.

Напад не би био лак задатак

У том смислу, како каже, неколико садашњих и бивших израелских војних стручњака процењује да Израел у овом тренутку нема те капацитете нити способност да уништи или значајно одложи ирански нуклеарни програм, те да ће бити потребно најмање још две године да се припреми напад који би могао да изазове значајну штету иранском нуклеарном програму.

„Стручњаци кажу да је напад мањег обима, који би оштетио делове овог програма, али га не би у потпуности прекинуо био је изводљив још раније, али да је озбиљнији и шири напор да се уништи на десетине нуклеарних локација у удаљеним деловима Ирана врста напада који превазилази тренутне способности израелских оружаних снага“, категоричан је Бисенић.

Кампања притиска

Он је мишљења да је дискусија о војном нападу на Иран део и израелске кампање притиска како би се осигурало да земље које преговарају са Ираном у Бечу не пристану на оно што би Израел сматрао лошим договором.

„Због тога се повремено појављују овако ултимативно-ратоборне изјаве и поруке које треба да подсете на то у како неповољном правцу може да се крене у том развоју догађаја, уколико споразум не буде поштовао и уважавао израелске захтеве, од којих је најважнији заправо да Иран престане да свој нуклеарни програм користи у војне сврхе“, каже бивши амбасадор и додаје да и Иран у својим реакцијама на овакве ставове истиче да ни они не верују да Израел може сада да изведе неку војну акцију.

Оно што је значајно, закључује Бисенић, јесте да се с времена на време појављује оптимизам и код иранске и код америчке стране да се може направити један добар договор и да у свему томе обогаћивање урана можда и није главна тема за преговоре:

„Најспорија тема јесте заправо принцип који САД и Израел настоје да употребе у овом преговорима, а то је постепено условљавање, односно постепено укидање санкција у замену за одговарајуће потезе Ирана. Са друге стране Иран жели да све санкције буду укинуте ођедном и да све уговорне обавезе буду испуњене у једном потезу.“

Преговори о оживљивању нуклеарног споразума великих сила и Ирана обновљени су крајем новембра, након што су били суспендовани у јуну када је Иран изабрао новог, ултраконзервативног председника.

Извор: Rs.sputniknews.com