Пише: Иван Пајовић
Већ шездесетих година двадесетог века тврдило се да је број три милијарде, а који се заокружио за само тридесетак година. Већ 1974. године број се пење на четири милијарде – дакле за четрнаест година још милијарда. Раст се убрзава, 1987. године већ је пет милијарди – још милијарда за тринаест година, 1999. шест милијарди – још милијарда за 12 година. Седма милијарда избројана је већ 2011. године, а прошло је од шесте милијарде само 11 година. За очекивати је да ће се по једна милијарда у податке додавати у све караћем и краћем року. Закључак се изводи да је од осамнаестог века до данас број становника Земље порастао за око 7 милијарди, а за цело дотадашње постојање човечанства досегао до само једне милијарде. Некако све звучи чудно… Зашто би, на крају крајева, неко лагао?
Да ли сусрећете на улици маме са троје-четворо деце? Видите ли их на документарним снимцима чак и у Југоисточној Азији, која је наводно најгушће насељена и има највећи природни прираштај? Вероватно не. Познато је да данас има више абортуса него икада у историји, а да број преминулих несумњиво превазилази број рођених. Док су некадашње породице биле многодетне, данас је породица са више од два детета права реткост. На који начин се број становника тако нагло повећава, како нам се то кроз медије презентује?
Из одређених глобалистичких кругова јавност се непрекидно засипа информацијама о пренасељености, упркос томе да се, осим у пренасељеним градовима, то уопште не уочава. Понешто говори да су информације о укупном броју људи на Земљи намерно претеране и део одређене завере светске закулисе. Већ се полузванично говори о некаквој „златној милијарди”, док се незванично говори да на свету живи управо толики број људи, не више. Неке чињенице о савременој демографији могу поколебати и највеће скептике. Укупан број становника света је фактички непроверљив, а злонамерна закулиса може презентовати ма који број.
Можемо почети од Русије, чија је демографија, поред Кине и Индије, највише под сумњом скептика. Још 2010. године после пописа становништва које је дало званични податак о 142 милиона становника, појавили су се први текстови о томе да је реалан број становника за читаву трећину мањи. Сарадница Централног аналитичког центра ЗАГС-а (матична служба РФ) Екатерина Улитина те године изашла је у јавност са податком да у Русији живи свега 89.654.325 људи. Имајући у виду да је то служба која тачно бележи број рођених и умрлих, истинитост њеног исказа могао се сматрати прихватљивим. Улитина је изнела и истиниту статистику која говори да је само у 2009. години у Русији умрло око пет милиона људи, а већ у првих шест месеци следеће године чак 4,5 милиона. Изнела је и катастрофичну прогнозу да ће за десет година умрети између 40 и 50 милиона људи. Уље на ватру је додала чињеница да је Улитина после те јавне изјаве отпуштена из службе, међутим њене тврдње није демантовала ниједна званична институција. Росстат (државни статистички подаци) је 2017. године признао да је број умрлих превисио број рођених за 9,2%.
Постоје прорачуни броја становника и по тзв. индексу произведених житарица. За просечну производњу сматра се једна тона годишње по човеку. То не значи да сваки човек поједе тону пшенице за годину дана, али по мишљењу стручњака управо такав обим производње потребан је за одржавање прехране становништва. У то улазе не само брашно, већ и животињска храна за производњу меса, млека и млечних производа, производња алкохола и тд. Имајући ово у виду, тешко се може поверовати да у Русији живи око 146 милиона људи. Подаци из 2015. говоре да је у тој години произведено 104,8 милиона тона житарица, од тога 61,8 тона пшенице. Од те количине у извоз је отишло 33,9 милиона тона, од чега 24 милиона тона пшенице. Остаје око 70 милиона тона житарица, што се поклапа са апокалиптичним проценама тзв. теоретичара завере да у овој земљи живи управо око 70 милиона становника.
Скептици могу рећи да је ипак то можда само претпоставка и да у другим земљама можда није тако. Какво је стање у најгушће насељеним земљама, Индији и Кини?
Многи факти говоре да у Кини уопште не живи око милијарду ипо људи. Уколико би се ослонило на историјске податке о некадашњем броју становника, морало би се, у шали речено, претпоставити да је средином прошлог века свака Кинескиња рађала не мање од петоро деце годишње. Уколико користимо податке Википедије и пребројимо становништво двадесет највећих кинеских градова, добијамо број од око 250 милиона људи. Требало би да је више од милијарду Кинеза настањено на селу.
Међутим, Википедија даје податак да је удео градског становништва у Кини нешто мало више од 50%. Укупно се добија број од око 500 милиона становника Кине. Са друге стране – како прехранити милијарду ипо људи? Према објављеним подацима, почетком овог века Кина је производила око 500 милиона тона пшенице. То се уклапа у већ поменити принцип о једној тони житарица по глави становника. Ако је Кинеза милијарду ипо, онда Кина не може подмирити ни трећину прехрамбених потреба становништва. Међутим, ако је Кинеза два или три пута мање, све долази на своје место. Неко ће рећи: да, али житарице нису основна храна Кинеза, они једу углавном пиринач. И заиста, пиринча се у Кини произведе око 200 милиона тона годишње. Међутим, ни то није довољно да би се прехранила милијарда ипо људи.
Треба споменути и већ надалеко чувене кинеске градове-фантоме, то јест градове који су потпуно инфраструктурно изграђени, уцртани на мапе, али немају нити једног јединог становника. Да ли су они припрема за будућу додатну урбанизацију или потемкинове кулисе које заваравају снимке из ваздуха дајући лажни утисак веће насељености – тешко је рећи.
Сличан случај је са Индијом. Тврди се да ће до 2025. године Индија претећи Кину по броју становника. Да ли је то заиста могуће? Двадесетак највећих градова Индије броје око 75 милиона људи. Где је још читава милијарда и двеста милиона? Територија ове земље је око три милиона квадратних километара, што чини густину насељености од око 400 људи на квадратни километар. То је дупло више него у Немачкој. Али у Немачкој је читаво мноштво густо насељених градова, а у Индији градско становништво чини око 5%. Нешто се не уклапа…
Очигледно да постоји основ за сумњу да на свету не живи 7,5 милијарди људи и да је тврдња како се за само двестотинак година становништво умножило за додатних шест милијарди. Највећи скептици тврде да на свету не живи више од једне милијарде и да владари из сенке не допуштају да се тај број повећа, јер са већим бројем скривена псеудоелита не би могла управљати. Као да је милијарда људи тачка бифуркације система управљања људима и да све преко тог броја није прихватљиво. Глобална обмана о броју људи на Земљи директно је повезан са митом о пренасељености.
Још педесетих година двадесетог века доказано је да је технологија оног времена достигла такав ниво да један запослен човек може обезбедити себе, своју породицу која броји жену, двоје деце плус једног пензионера. Данас су технологије знатно напредније, али радни дан није скраћен, а за материјално обезбеђење породице често није довољно ни када раде муж и жена. Број година за одлазак у пензију се у свим земљама непрекидно повећава, премда је људски рад у постиндустријском друштву све мање потребан, јер га замењују роботи. Уместо да свет постаје све боље место за живот људи, чини се да заправо постаје све теже и лошије. Уз то, поставља се читав низ питања, од којих је једно не без значаја: да ли на свету заиста живи скоро осам милијарди људи? Многи ће одмахнути руком и рећи: теорија завере. Ипак – треба размислити.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
