Пише: Дмитриј Косирев
Ово је главна порука писма 15 републиканских сенатора америчком председнику ДЖоу Бајдену, са паничним апелом: хитно започињите трговинске преговоре са нашим партнерима у Азији.
Разлог панике је трговински споразум који је Кина недавно потписала за 15 азијских земаља. А то је један од оних потеза на које јавност није склона да обраћа велику пажњу иако мењају свет. Тихо и пузећи, али тако како никакви спектакуларни догађаји нису у стању.
Споразум је обухватио „само“ 15 азијских земаља, али је то 2,3 милијарде људи – 30 одсто светске популације, 30 одсто светског БДП, више од четвртине светске трговине, 31 одсто прилива страних директних инвестиција. А у центру споразума је његов покретач Кина, друга светска економија и прва светска трговинска сила.
Асоцијација укључује, поред осталих земаља, и Јапан, Јужну Кореју. А велике пацифичке силе, Сједињених Држава, нема. Зато што је пројекат од самог почетка био кинески, а то Америци не одговара.
Формални назив асоцијације је Свеобухватно регионално економско партнерство, а у њему ће постепено безмало сва трговина постати бесцаринска.
Предвиђа још неке атрактивне суптилности. На пример, јединствени сертификат о пореклу робе, унутар којег се налазе многе компоненте направљене било где. То ће поједноставити трговинске процедуре и омогућити стварање јединственог тржишта за онлајн-трговину за цео регион.
Кина је у центру овог система како због величине своје привреде, тако и због чињенице да већ дуже време гради логистику и друге трговинске ланце широм света, међу којима је и пројекат Појас и пут.
Кинески економисти већ тријумфално региструју да је и сам скори асоцијације оживео и кинески и регионални бизнис.
Током 11 месеци прошле године, спољна трговина Кине (роба, без услуга) порасла је за 22 одсто и расте двоцифрено на свим главним тржиштима земље – са АСЕАН-ом, Европском унијом и Сједињеним Државама.
Регион и Кина поново постају мотор глобалног раста.
Идеја о разним врстама интеграционих споразума у Азији је заправо стара четрдесет година: то је такав регион.
И Барак Обама је покушао да повеже Азију и Пацифик преко свог Транс-пацифичког партнерства. Обама је чак изговорио: „Неће Кина диктирати правила трговине – ми ћемо“.
Кина ни сада не диктира правила светске трговине. И не покушава и то је главна разлика између садашње њихове тријумфалне асоцијације и пропалог Обаминог ТПП.
ТПП је учесницима, посебно оне из мањих држава, обећавао да ће медењак бити невероватно сладак, али и претио да би бич би могао бити невероватно болан. Американци су обећавали слободан приступ робе тржиштима, укључујући и тржишта САД, али су у исто време тражили да се поштују правила измишљена у Сједињеним која су се мешала у све, а транснационални гиганти су добијали прилику да лако апсорбују читаве економије.
Доналд Трамп је одлучио да Америци ТПП није потребно и извео је САД из њега.
Сам ТПП је опстао и у њему је главни Јапан.
Кина је из своје асоцијације уклонила све обавезујуће у америчком стилу.
Обама је желео да диктира свету, па су многи у ТПП видели нови облик економског колонијализма.
Кина не жели да диктира, али јој Вашингтон подмеће ногу јер жели да натера Јапан да не испоручује Кини технолошки софистициране производе.
САД будућу светску економију виде искључиво као сукоб два табора, са приморавањем партнера да раде оно што заправо не желе.
Навика је друга природа.
Извор: fakti.org
