Пише: Владимир Димитријевић
Вучић се боји само запада
Недавно је др Зоран Човоровић дао изјаву познатом руском сајту „Регнум“, који води Модест Колеров, угледни руски историчар и човек повезан са властима у Кремљу. Том приликом, Чворовић је истакао да је Вучић од стране Запада на власт доведен само да би спречио национално буђење Срба на Балкану. По Чворовићу, „Вучић једино страхује да код политичког Запада не изгуби улогу главног гаранта пацификације Срба на Балкану. Све док обезбеђује ефективну контролу над српском политиком у БиХ, Црној Гори и на Косову, Вучић је за Запад незаменљив, ма шта радио у Србији. Пацификација Срба је Западу пре свега потребна као предохрана јачању утицаја Русије на Балкану. Да би показао да има ефективну контролу над српском политиком у "региону", Вучићу су потребне спорадичне манифестације српске политичке самосвести које привидно радикализују ситуацију на Балкану, коју на крају стабилизује Вучић као "гарант мира и стабилности". Ако се српска национална политика у Српској и Црној Гори не ослободи од његовог штетног утицаја, њена даља деградација у контролисаном колонијално-коруптивном моделу, који је наметнуо Запад, је неминовна. У том моделу кључне српске странке у Црној Гори и Српској биће претворене у модел "Српске листе".“(1) То јест, кад год видите варничење у БиХ и Црној Гори, то је лажни пожарчић који, шмирантски, гаси Вучић, прави слуга НАТО окупатора, и показује и доказује да је он „стабилизатор“ Балкана. Зато су кључне амбасаде земаља чија смо колонија и позвала да се каже ДА на референдуму о тобож независном судству.
Из те перспективе је такође јасно зашто је Вучићу дозвољено да референдум којим се мења Устав изводи опуштено, и да прича о 101% бирача који су гласали. Вучићу је дозвољено да преброји своје гласаче и припреми предизборни цунами, који ће опозицију, ако не буде памети и минимума слоге, поново збрисати са политичке сцене. Прави избори су у априлу, а опозиција као да још увек није свесна шта и како би требало да уради.
Петина изашлих су суверенисти
Чворовић истиче:“Слажем се да изборне крађе у дословном значењу не могу бити оних размера о којима говори опозиција, али су процедуралне нерегуларности веће него што се могу замислити. Тешко је направити јединствен блок око било чега од странка које имају дијаметрално супротне интересе и чију вољу формирају различите иностране и домаће интересне групе. Како обезбедити демократију у колонији јесте наше кључно питање. Као и питање које је поставио Бранко Милановић - да ли су бирачи у Србији уопште заинтересовани за питања политичких слобода и права или само за свој економски стандард? Да ли се са духовно празним, а материјално ситим индивидуама, може правити био каква политика? Ипак, резултат референдума је показао да број суверениста који су национално свесни и државно одговорни у активном делу српског бирачког тела није занемарљив (око 20 ٪ од активног бирачког тела, оних који излазе на изборе). Остаје питање да ли ће опозиција знати то да операционализује. До сада није знала.“
Ово треба имати у виду.
Да ли је могућа опозициона сарадња
Било би, заиста, добро да опозиција у што већем броју случајева има неку врсту заједничког наступа – бар кад су изборни услови у питању.
Као стари и некомпромитовани опозиционар, немам ништа против склапања предизборних савеза опозиције, које је, између осталог, донедавно текло као процес предизборног удруживања Странке слободе и правде, Народне странке и Демократске странке, што опет, на овај или онај начин, значи обнову Демократске странке каква је била пре 2012. године. Свакој правој опозицији, без обзира да ли је „лева“ или „десна“, желим успеха у раду и борби, и мислим да је најмање што се може учинити нека врста џентлменског, макар неформалног, споразума о ненападању опозиционих странака и кандидата.
Ипак, не могу да не уочим да је пред нама, на овај или онај начин, опет Демократска странка, са целокупном њеном историјом у српском вишестраначју.
Шта се могло учинити
Када је створен Савез за Србију, веровао сам да је оквир опозиционе борбе могуће проширити начелном идејом - не пуке промене власти, него промене целокупног система лажи и преваре насталог још после 5. октобра 2000, када смо веровали да се Милошевићева епоха лажи и преваре заувек окончала. Савез за Србију је настао као покушај у том правцу: јасан споразум, који је подразумевао поштовања Устава Србије ( свуда, па и кад су Косово и Метохија у питању ), координисање акција, борбу против бесправља и насиља владајућег режима, и заједнички наступ на изборима. После евентуалне победе Савеза, било је планирано да се нови, истински демократски избори, распишу након годину дана прелазне надстраначке Владе Србије. Због тог су и бојкотовани СНС избори 2020, показујући и земљи и свету да је Вучићев режим недемократски, што је и он сам морао да призна ( не речима, него делом ), правећи краткотрајну једнопартијску Скупштину, лишену сваког легитимитета. Нажалост, Савез за Србију се распао баш после УСПЕЛОГ БОЈКОТА, и свако је кренуо својим путем. Сада се некима чини да је то учињено да би се опет сабрала Демократска странка, чија историја у вишестраначју Србије није лишена сенке која се, сад већ далеке 2009, претворила у Српску напредну странку (тобож, у име „припитомљавања радикала“ ).
Иако је референдум показао да опозициони потенцијал Србије није мали, опет је питање - хоће ли бити вајде од тога на изборима у априлу 2022? Наравно, ја и даље сматрам да је једини пут промене система, а не козметичких настојања да се све промени да би све остало исто. Демократија у Србији заслужује више, а о народу, чију би власт демократија требало да значи, да и не говоримо.
1. https://regnum.ru/news/polit/3478891.html
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
