Пише: Емил Влајки
Хаг је збиља провинцијски, ружан град на обали Сјеверног мора. Нема се што значајније видјети, све некакви судови. Осим оних нижих, има чак три међународна, па се ту човјек лако може забунити. Али само један збиља функционира, и то онај наш, Хашки трибунал, зато јер посједује затвор, а главни полицајци су они из НАТО-а.
Ходате по граду који по опсегу и није бас тако мален и желите, на примјер, да видите чувене личности Террае Балцанице (балканског подручја) оптужене за ратне злочине. Заустављате пролазнике који у овом часу изгледају као креатуре из Ратова звијезда јер имају маске са микрофоном у висини уста. Ако знате енглески, а сви га тамо говоре, питате их за Међународни суд. Они у први мах зину у вас, а онда се сјете да су грађани некакве пријестолнице, сјете се помало и властитих националних споменика, то јест судова, обухвати их патриотски понос и почну објашњавати. Након извјесног времена, ви скужите да сватко говори о различитом међународном суду, пошто их има три у Хагу, и да никада нећете ни један једини пронаћи.
Захвати вас очај, и у том тренутку високог ступња фрустрације, проради у вама фројдовски нагон. Прво их у себи пошаљете у п…. м……., а онда спустите маску са усана и дрекнете: РАТКО МЛАДИЋ!
Они стану, лица им се озаре што могу неком помоћи, и прозборе: Младић, yес, yес, Милошевић, yес, yес, Караџић, присон. Ви, са олакшањем, кимнете главом и коначно добијете жељену информацију, а то значи да морате ићи таксијем до Шевенингена и платити 15 еура до суда а 20 до затвора. Схватите, да сте могли узети такси и без запиткивања наоколо мирних грађана Хага пошто се, очито, споразумијевање са таксистима може одвијати и на вашем, материњем језику.
Онда се упитате, којег ли ћу врага у затвору? Слободана Милошевића, ту једину велику рибу коју су држали, више нема. Радован Караџић и Ратко Младић су осуђени доживотно и чаме у затворима негдје у Еуропи без могућности приступа; чак ни улазнице не желе да наплаћују да би их се видјело. Ослобођени Анте Готовина одавно није ту и, актуално, са ХДЗ лидером Човићем, припрема нову „Олују“ за ослобађање Хрвата заточених од џамахиријских муслимана/Бошњака у Босни и Херцеговини. Једино се, након америчких санкција, за Додика нуди велика награда, пет милијуна еура, уколико га нетко код нас киднапира и допреми у затвор Трибунала. Успут, чујем да наши опозиционари увелико раде на томе. Говоре да ће тако зарађене паре дати буџету Српске. Јер ако је могао Ђинђић ухапсити и продати Милошевића, што они не би могли, уз помоћ америчке амбасаде и туристе Шмита који тврди да је нови Инцко, ухапсити и продати Додика.
Додуше, Велики Баја није ни мало забринут. Истиче преко својих медија да, након проширених санкција, јача своју империју новим пословима склопљеним са руском Думом и кинеским Ву-Ханом гдје се експериментира са новом вакцином против соја Омикрон. А у Мађарској, захваљујући своти од сто милијуна еура које му је мађарски премијер Орбан дао, оснива нови кошаркашки клуб гдје ће бити главни тренер. Говори како је у пословима чак и са Обалом Слоноваче у Африци гдје има заштитарску фирму која чува некадашње колонизаторе, преостале невине француске грађане, од злочестих домородаца, урођеника-људождера.
Тада, у тренутку инспирације, пошто се, по мени, у Хагу, осим пар музеја и Рембрандтових слика у градској вијећници, посебно Час анатомије пред којом сам провео пуна два сата, збиља нема што видјети, желим наставити за Брисел. Прво, није далеко од Хага, 180 км, путујете влаком сат и пол, а једнако је пријестолница. Затим, посједује предиван трг, права средњовјековна готика са вијећницом краљевске појавности. А посвуда наоколо безбројне каване и ресторани, као да сте у Латинском кварту у Паризу.
Стижем на жељезничку станицу, купим карту и дођем до влака. Пред улазак у кола, показујем карту и БиХ путовницу са цертификатом о цијепљењу. У првом тренутку, кондуктер се љубазно насмијешио, а онда му се израз лица почео кривити. Конверзација + гестикулација тече, са дјеломичним пријеводом, отприлике овако.
-Are you Serb?
Не желим да комплицирам ствари.
Yes, I am Serb.
-Do you know, da je Brisel sinonim for Europe?
Ви, по сваку цијену, желите показати да сте прави Еуропејац:
-Yes, I знам.
-You should, онда, морали знати, да по најновијем наређењу ОЕБС-а, Србима није дозвољен улазак у Брисел!! No Додик, no Brisel! Vertich!
-But Додик у овом часу брани, поред Срба, French people од афричких дивљака-људождера!
-I do not mind. I received наредбу да на овим пријевозним средствима спријечим Serbsima a trip; first, дакле, Dodik in prison, онда тек Serbsi in Brisel!
Ви коначно одустајете од даљње препирке. Рачунате.
Ако будем инзистирао, можда ме стварно, у недостатку Додика, стрпају у затвор. По директиви амерског дипломате-каубоја Ескобара који као да, као Ђемс Бонд, има „лиценце то килл“, а чак има моћ да нареди убојства политичких противника, ови су Холанђани обузети, као и бивши комунисти, националним квотама: толики процент затворених Кроата, толики Сербса, толики Босниакс муслимана. А након што ме ухапсе, тко ће ме од гараната Дејтона спашавати? Нити ће то урадити међусобно на смрт супротстављени Пленковић и Милановић, нити Вучич и Брнабичка који размишљају једино о „ђендер“ равноправности, малом, балканском Шенгеју, Рио Тинту и милијунским профитима од литијума, перући руке од свега и свакога као да им је Понције Пилат нешто у роду. А жалити се Стразбуру је бесмислено; суђење траје деценијама, а судске одлуке се никад не изврше. Што ће ми онда, након затвора, Еуропа?
Смирујем ситуацију, потписујем некакав документ да нисам српски терориста, да нисам у сродству са Додиком нити његов пословни партнер, а ни муџахедин, те улазим у влак.
Али, пошто смо ми сви одоздо помало филозофи, полако се приводим свијести. Што више размишљам, све ме више обузима бијес. Овим Холанђанима су пуна уста Еуропе; они би, уствари, само трпали људе у затвор и судили их како би се идентифицирали са њиховим националним пикантеријама: судским институцијама. Први су, након Америке, ставили Додика под санкције. Прије су били пуно симпатичнији док су се бавили искључиво лалама. А такозвани Еуропљани, ни око буџета да се сложе, него, усред пандемије, још траже од сиромашних чланица да положе паре у заједничку касу! Доврага таква Еуропа! Не дам, за инат, Додика, ни за све могуће еуре свијета!
Што се тиче наводних и стварних злочинаца, а видим да се ради једино о Србима, нигдје Хрвата и Бошњака, оне истински криве треба, дакако, стрпати у затвор а, хвала богу, у Српској и Србији има их доста. Овај у Хагу је, к'о фол, био ад хоц, привремен, до 2010., кад оно тај се ад хоц продужава и продужава. Додуше, искрено речено, како сада ствари стоје, а у вези Додика и судства, ако би му се, након киднапирања, судило онолико дуго колико се судило Воји Шешељу, до тада не би, вјеројатно, било више ни Додика, ни Еуропе.
Коначно, зашто не оптуже и затворе Тонија Блера који је на основу лажног извјешћа покренуо са САД рат у Ираку гдје је изгинуло више стотина тисућа Ирачана? Уствари знам. За англосаксонце су народи земаља у развоју, поготово ако имају нафту и литијум, голубови за одстрел са људским ликом.
Уф! Колико питања! Глава да заболи! Све у свему, у овим зимским временима, треба се ментално ријешити бирократске Еуропе која се све више сужава умјесто да се проширује, Хага, Брисела, Амера, НАТО-а и Додика. Па, ако је могуће, уколико рат у Украјини то допусти и не буде нуклеарни па одосмо сви у вјечна ловишта, треба кренути у љето на Адриатик. На концу конца, „Нима (мог) Сплита до Сплита“, а о злочинцима, Еуропи и лалама ћу наново ујесен. Ћао!
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
