Пише: др Иван Пајовић
Вратимо се у недавну прошлост, на догађаје у Авганистану. Тада су многи погрешно помислили да САД повлаче војску из те земље како би направили проблем Русији и Кини, па да су због тога оставили огромну количину најсавременијег наоружања, ратне опреме и технике коју би талибани могли окренути против америчких геополитичких противника. Испало је да су Американци просто оданде побегли не стигавши да са собом однесу скупоцено наоружање, не правивши притом никакве лукаве планове за будућност. И марионетски режим је толико брзо пао да нису успели ни све људе да евакуишу.
Ово су потврдила и дешавања у Ираку. Крајем 2021. године Американци су повукли војску из Ирака, додуше у највећој тишини, како се не би догодило оно што и у Авганистану. Тада је постало јасно да су Американци почели да повлаче војску из одређених делова света из разлога огромног буџетског дефицита, растуће инфлације долара, али и због фокусирања на проблеме са Кином. Трошкови одржавања војних база свуда по свету највећа су ставка у америчком војном буџету. Например, у периоду окупације Ирака САД су потрошиле један трилион и деветсто милијарди долара, и то на директне расходе, не рачунајући посредне, као што су исплате накнада ветеранима или камата на зајмове којима је операција годинама финансирана.
Када би САД значајно умањиле војно присуство свуда по свету, без проблема би решиле проблем и инфлације, и буџетског дефицита, и обуздавања Кине, а нарочито уколико би наставиле да другим земљама отимају повољне пословне уговоре, као што су то недавно урадиле Француској, лишивши је посла око изградње подморница за Аустралију. Проблем је у томе што у свету постоји преко 800 америчких војних база, па је за њих „избор веома богат” коју базу затворити, а коју не.
Али тешко да ће САД по сопственој иницијативи смањивати своје војно присуство на кључним местима, као што је то нпр. граница са Русијом, јер је ово прва земља после Кине коју они по сваку цену желе да обуздају. Разлог је велики руски потенцијал, који се у политичком смислу огледа у највећем кошмару свих америчких политичара, а то је да се поново саставе све територије СССР-а или Руске Империје. Зато је боље од стотина војних база позатварати оне мање значајне и угрожене и концентрисати се на стратешке тачке. Међутим – да ли за такве амбиције постоје средства? Са друге стране, Русија је уочила слабости Америке и смањивање њиховог војног присуства у свету, па је предузела кораке да искористи моменат и да ослаби притисак НАТО пакта на своје западне границе. Такође, својим потезима Русија је учинила да додатно повећава расходе алијансе, која непрекидно додатно наоружава руске суседе, нарочито Украјину.
У овом моменту улога Русије као „бензинске пумпе” показала се политички веома корисна. Резултат је потпуна зависност Европе од руског гаса, а Америке од руске нафте. Залихе гаса у Европи данас су на рекордном минимуму, а у САД се већ троше нафтне резерве. Русија за сада никоме ништа од својих енергената није ускраћивала. Шта би се догодило када би то учинила, није тешко претпоставити. У САД би се зауставио саобраћај и настале би катастрофалне несташице, у Европи би стала индустрија и настале несташице електричне енергије. У Украјини би настала таква криза да би се становништво у таласима селило у правцу Европе, налик доскорашњим таласима миграната. Под таквим околностима САД не би могле никако помоћи својим савезницима.
Имајући у виду речено стање, може се претпоставити да се САД налазе у великом дипломатском и геостратешком проблему када су у питању руски захтеви за безбедност изнесени у недавним преговорима у Женеви. Незванично се говори да су Американци спремни да изађу у сусрет руским захтевима, али се јавно и отворено са њима не могу сагласити, јер би то за њих била велика срамота и губитак репутације, можда и десет пута већа срамота од самог догађаја у Авганистану.
Можда ће се излаз из веома затегнуте ситуације на границама Русије наћи у томе што ће се САД постепено повлачити, смањујући тензију, али да ће из разлога репутације остати и даље присутне у мањој мери, старајући се да расходе НАТО пакта потпуно пренесу на локалне чланице. Питање је само да ли те чланице, нарочито патуљасте државе прибалтичког региона, могу такве расходе да издрже и притом остану равноправни члан алијансе. Наравно, оваква двоумљења није прихватљиво износити у јавност нити на Западу, нити у Русији, а коначна одлука ће сигурно бити донесена у тајности.
Уколико су претпоставке тачне, може се надати полаганом попуштању тензија и ослободити се страха од избијања рата невиђених размера у срцу саме Европе, али и шире.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
