Пише. Владимир Димитријевић

АПОСТОЛ ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА    

Ове, 2022, на Часне вериге Светог апостола Петра, 29. јануара, навршава се десет година од смрти Предрага Р. Драгића Кијука, кога је наш познати тумач њкижевности, професор др Мирољуб Јоковић, звао „апостолом историјског памћења“. Када се упокојио, Јоковић је забележио:“Све оне који су држали до националне српске културе, до православног поимања света, до критичког сагледавaња историје и културе, погодила је тужна вест: у београдској болници Свети Сава, од последица можданог удара, изненада је, у 67. години, преминуо Предраг Драгић Кијук. На онај други свет преселио се један од најбољих и најумнијих Срба које сам икада упознао, на онај други свет отпутовао је сјајан књижевник, луцидан либерални филозоф, оригиналан мислилац, сјaјан медијевалиста, одличан познавалац Достојевског, критички настројен историчар. Српска култура је заиста изгубила интелектуалну громаду, несвакидашње радозналог ствараоца који се са подједнаким жаром занимао за песништво, филозофију, хришћанску етику и мистицизам, класичну српску и словенску књижевност, европску цивилизацију, утицај Ватикана на судбину српског народа и његову културу. Српска култура је већ поодавно постала вазална прћија светских моћника у којој се углавном преписују писма туђих култура, а Предраг Драгић Кијук је био оригинална појава и непоновљив мислилац. Нећу претерати ако кажем да је био ходајућа енциклопедија, и један од најхрабријих српских интелектуалаца на крају 20. и почетком 21. века. Био му је стран сва-ки облик репресивног мишљења, а биле су му фамилијарне све форме уметничког слободарства и бунтовништва, под условом да су доприносиле ширењу уметничких слобода и размаху критичког мишљења.                       

Певао је у пустињи.

Поред Рашка Димитријевића и Николе Милошевића, који су својевремено очаравали реторичком вештином интелектуални свет Србије, Кијук је био један од најбољих српских књижевних говорника. Поседовао је невероватан дар за говор, а мислим да је то долазило отуда што је имао шта рећи, што је знао како то урадити и што је имао невероватну количину информација којом је пленио саговорнике и слушаоце. Био је сјајан беседник, јер је био поклоник истине и јер је знао другима пренети скривене смислове људске егзистенције. Није био члан ниједне партије, ниједне квазимистичне или езотеријске организације, ниједне филозофске или књижевне школе, али је зато увек био на страни школе утамничених и прогоњених. Ова храброст у покрету, како је за њега лепо рекао Владимир Димитријевић, увек је мислила како му је налагала савест. Био је један од оснивача Фонда истине у Београду, Светског сабора Срба у Хајделбергу, Центра за хришћанске студије у Београду, удружења Српска национална свест, а иницирао је и био један од потписника чувене декларације Слово о српском језику. Уређивао је библиотеке Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Дуго година је уређивао Српски књижевни магазин, заједно смо уређивали Књижевне нови¬е, па слободно могу рећи да је, када се српски интелектуални брод насукао на хридине транзиције и демократије, ова два гласила Удружења књижевника Србије препородио у програмском и вредносном смислу. Српска интелектуална и политичка бижутерија и лихварократија, која не трпи независне интелектуалце, оставила га је без посла 1993. године и никада му није опростила критички дискурс.

За собом је оставио много књига студија и есеја, од којих су неке преведене и на стране језике. Да за ову прилику споменемо само нека остварења која су одавно постала његов лични заштитни знак али и амблем српске књижевности, Демони међу нама, Средњевековно и ренесансно српско песништво 1200–1700, Сага о лету, Косовска битка (заједно са Душаном Батаковићем), Кушач и искупитељ, Излазак у игру, Catena mundi I-II, Књижевност и зло, The Litle Legacy, Bestiarium Humanum, Атлантократија као језуитски идеал, Огледи из омилитике, Еристички есеји, Најезда нових варвара, Европа против Европе.

Овај непоткупљиви интелектуални горостас, овај апостол историјског памћења, није био конформиста и сервилни дух. Ваљда се само њему и могло десити да у УКС добије највише гласова на Изборној Скупштини, а да не буде изабран за председника Удружења књижевника Србије. Није становао у предворју политике, али су га многи молили за савете, нарочито владике и млади који не пристају на демократију без доброте. Отишао је, чини ми се, у бољи свет, него што је овај у коме ми живимо. Није пристао на лингвистички вакум, на потирање историје, на гајење мржње, на уништавање уметности, није пристајао на реторику незавршених и празних прича, на одложена решења, на прављење симулакрума и симулација, на потирање различитости, на уништавање наде. Хвала му за оригиналну персоналистичку филозофију, за наду да човек још увек може живети по мери вредности и борбе против бесмисла!“

Такав је, по Јоковићу, био Кијук. Национална величина, али и светско име; наш и сваког оног ко није пристајао на лаж нациглобализма; Божји, свој, свечовечански. 

КИЈУКОВ КОСМОПОЛИТИЗАМ 

Кијук је, у најбољем смислу те речи, био космополита, грађанин света. О делу овог истакнутог полихистора нису похвално писали само домаћи аутори (од Зорана Гавриловића до Јовице Аћина), него и странци: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Иван Чарота, David A. Hill…

Када је чувени британски композитор, православни хришћанин са репутацијом „класичног уметника“, сер Џон Тавенер, за основу својих дела користио Кијукову антологију средњовековног песништва у Срба, објављену 1987. године на енглеском језику, он је изванредно осетио о каквом је благу реч. У интервјуу „Политици“ 21. марта 2001, а поводом извођења свог великог дела „Покров храма“ (певала је славна Патришија Розарио, чији ће наступ у Београду касније организовати Фондација „Лаза Костић“), Тавенер је истакао да је Кијукову антологију добио од руског свештеника Михаила Фотуната, и да га је она запленила јер у себи има „божански ерос“, а једини смисао нашег постојања је „повратак божанском“. Пошто га је Православној Цркви привукао, како он сам каже, Христос, „виђен православним очима, најдубљим и најдубокумнијим очима“, Тавенер је, сасвим „кијуковски“, видео да узрок рата Запада против Србије није био дводимензионално политички, него се заснивао на „неуспеху латинског Запада да разуме православни Исток“, па би једини лек за Блера и Буша у њиховом непоимању онога против чега се боре био да разумеју православну етику. Тако су се двојица православних космополита, Тавенер и Кијук, разумели кад су у питању суштине.

Кијук је, са својим Фондом истине, учинио многе подвиге, али један од највећих подвига његовог универзалног хуманизма био је објављивање двотомни-ка „Политика римских папа у 20. веку“ познатог немачког историчара Карлхајнца Дешнера ( у преводу професора др Милана Петровића ), који је свом издавачу у Београду написао писмо захвалности:

„Поштовани господине Драгићу,

Ова година не сме проћи а да вам се нисам, од свег срца, захвалио на издању Папске историје. Право је чудо што се ова књига ипак појавила, петнаест година (ако се добро сећам) од настанка превода Милана Петровића. А то чудо се без Вас, поштовани господине Драгићу, никад не би догодило!

Била је то, без сваке сумње, најлепша честитка за мој 80. рођендан – када се, пред око 160 званица, изненада појавила моја ћерка и, сијајући од среће, пружила ми први том књиге којем је, као додатно чудо, следио и други, а оба подједнако лепа колико и солидно урађена. То је, без сумње, прави издавачки подвиг!

Молим Вас да се у моје име захвалите свима онима који су помогли Вашу иницијативу да се ово дело оствари.

Желећи Вам дуг, здрав и успешан живот поздравља Вас Ваш одани Карлхајнц Дешнер“ 

То и јесте суштина космополитизма: понирући у дубине свог народног предања, бити свечовечански одговоран. Као припадник народа који је своју духовну слободу платио, између осталог, и Јасеновцем, Кијук је то умео да буде.

КИЈУК О ПОЛИТИЧКОЈ УЛОЗИ ПАПИЗМА

Сад већ далеке 2010, крајем јануара, одржана је, на Правном факултету Универзитета у Нишу, трибина посвећена стваралаштву Кијуковом. На њој сам говорио о његовом схватању политичке улоге папизма у новије доба. Оно што је Кијук доказао ( од савеза Вашингтона и Ватикана до издајничке улоге цариградског патријарха Вартоломеја, који је, у име папе и америчког естаблишмента, изазвао крвави раскол на Украјини ) данас се види као усред бела дана. Онда су га домаћи екуменисти критиковали као „теоретичара завере“ и „зилота“; данас се, понављамо, свака његова теза види као на длану. 

Ево шта сам рекао 2010. у Нишу.

РЕЧ ИЗ 2010.  

Предраг Р. Драгић Кијук, полихистор и учитељ српске хришћанске интелигенције млађег поколења, велики део свог стваралаштва посветио је истраживању злочиначке улоге политичког папизма код нас и у свету. Поред зборника “Catena mundi”, непревазиђене енциклопедије српског идентитета, он је, у скоро свакој својој књизи, а нарочито у „Антлантократији као језуитском идеалу“, показивао и доказивао куда у историји води деловање онога који је себе прогласио незаблудивим по ex cathedra питањима вере.

У доба свеопште екуменистичке хипнозе, Кијук широм отворених очију гледа у понорну стварност папизма. Испод савршеног имиџа златне (али посмртне, наравно) маске Ватикана, који тобож шири руке да загрли Исток, он види боре и мрштине Великог Инквизитора. Зато нема илузија ни о папи Бенедикту XVI („Хуманисти с бичем“):

„Папа Јозеф Рацингер (алијас Бенедикт XVI), који је прошао амерички брифинг због припадништва одредима Хитлерове младежи (Хитлер-југенд), наставиће политику свог претходника. Папе су увек тамо где су моћ и новац, па то неће променити ни овај, 265. наследник трона апостола Петра. Овакво облапорно опредељење, папе нису никада мењале, што је култни историчар криминалне историје папства, Карлхајнц Дешнер, аргументовао бројним примерима и документима. Дешнерова књига „Политика римских папа у 20. веку“ недвосмилено показује да је папска организација довела Хитлера на власт и да се њена православофобичност не мења ни у једном времену. Спектакуларне обрте у папској политици могу да очекују једино они који су залутали у науку или политику. Према томе, осовина Ватикан-Вашингтон (успостављена још крајем Другог светског рата) остаје приоритетно опредељење и новог папе. Рацингер, познат по надимку ’Божји Ротвајлер’, спроводиће идеју глобализма, сходно енцикликама ранијег папе Војтиле. Папа Рацингер ће поштовати традицију опседнутости владања светом. У том смислу православни народи неће бити поштеђени ватиканског фундаментализма.“ 

Нису поштеђени. Ватикан им се, овога пута, прикрада преко Фанара. Цариградски патријарх и турски роб, Вартоломеј, спреман је да Бенедикту XVI опрости све, па и јасно и недвосмислено опредељење Конгрегације за доктрину вере (на чијем челу је, после Рацингера, амерички кардинал Вилијам Левада), које је потписао папа лично 2007. године. Наиме, Конгрегација за доктрину вере је устврдила да је само Римокатоличка црква „Мајка“, да она нема никаквих „сестара“, да протестанти немају црквености, а да православни, иако су, као и монофизити, „полублагодатни“, ипак не поседују пуноту истине, зато што не признају као своју главу папу, „намесника Христовог на земљи“.

Кијук нас често подсећа и на оно што, постиђени и рањени, не бисмо хтели да знамо.

Рецимо, на улогу Цариградске патријаршије у разбијању свеправославног, вековима освештаног јединства („Еристички есеји“, стр. 30-31): „Интересантно је (али не и мање забрињавајуће) да Цариградска Патријаршија од 1993. покушава да своју јурисдикцију прошири на рачун православне дијаспоре. Овим неканонским гестом и облапорним апетитом православна дијаспора не би више била под јурисдикцијом националних цркава, но под управом Цариградске Патријаршије. Тако би Цариградска црква ојачала и по броју верника постала друга по реду православна црква. С обзиром на то да се ово залагање цариградског патријарха временски поклапа са агресивним плановима ‘католичке акције’ изгледа да су припадници организације ‘Ђовани Веко’ заиста превели на своју страну ‘цариградског патријарха и поједине грчке митрополите’. И више од тога, ова организација нас педантно информише о ‘повољној околности што у званичној Грчкој православној цркви, као и у Министарствима спољних послова, културе и образовања, постоје људи који показују потпуно разумевање и уочавају корист коју ће земља имати од новог и неисцрпног извора туристичких девиза’. Утолико пре је и разумљивија папина подршка антиканонској новотарији цариградског патријарха. Колико је пројекат асимилације православне дијаспоре за Цариградску Патријаршију важан (иако није успео) показује и чињеница да је она приступила финализацији реорганизовања свеправославне цркве. Тачније, Цариградска Патријаршија је објавила и карту ставропигијалних манастира на свим континентима, где ће они бити инсталирани са моментом усвајања православне дијаспоре. На овој карти (код нас објављеној у часопису Удружења књижевника Србије на енглеском језику, ‘Serbian Literary Magazine’, 1995, 1-2) педантно су означена седишта ставропигијалних манастира, то јест манастира под непосредном управом самог патријарха.

Чему покушаји ширења Цариградске Патријаршије и откуд на том плану зближавање са папистичком организацијом? Па, увећањем пастве и територије, Цариградска Патријаршија би се преобратила у моћну верску заједницу, уместо археолошког ауторитета сведеног на цариградски (истанбулски) Фанар. Крајњи циљ би био успостављање православног папе, пошто би се на тај начин Рим и Цариград, два верска центра, једноставније договарала о наступима од заједничког интереса. Разуме се, ако на Истоку постоји „православни папа", а на Западу римски папа који задржава право првенства, то би, са једне стране, допринело екуменизму (који заговара и организација ‘Ђовани Веко’) али и, са друге стране, слабљењу аутокефалија националних православних цркава.“

Када ми је Кијук, почетком 21. века, говорио о савезу Вашингтона и Ватикана, мислио сам да то постоји, али да он помало претерује. Читајући упутну литературу (од Карлхајнца Дешнера, кога је Кијук представио српском читалаштву, до Ани Лакроа Риз, чија се књига о политици римских папа од краја Првог светског рата до почетка Хладног рата, недавно појавила и у нас) схватио сам: потпуно је у праву, и више је него у праву. Пије XII, „Хитлеров папа", (Дејвид Корнвел) је пред крај Другог светског рата схватио да фирер губи и да ће његове омиљене земље, фашистичка Италија и нацистичка Немачка, бити сурово кажњене. Зато је учинио све да Америка спасе Италију и Немачку, као и Западну Европу у целини, од последица погрешних ратних избора.  

Вашингтон је ликовао: склопљен је савез који је постао основа данашњег америчког протектората званог Европска унија, бивши градоначелник Келна, Конрад Аденауер, који је свеојвремено поздравио Мусолинија, постао је претеча евроунијатских интеграција.

Савез је наставио да делује након споразума Реган – Иван Павао Други, који је водио распаду Варшавског блока и тријумфу америчког глобализма. О улози Ивана Павла Другог  у разарању СССР-а отворено је писао Михаил Горбачов објавивши 1992. у „Њујорк Тајмсу“ свој текст „Мој пријатељ папа“.   

И у распаду СФРЈ по антисрпским начелима Ватикан је, признавши Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, био авангарда америчкој окупацији српских земаља. Када је 1999. године из Призрена протерана српска православна богословија „Света Три Јерарха“, Ватикан је у Душановом граду одмах отворио језуитску семинарију и училишни комплекс посвећен Игнацију Лојоли.

У свом тексту „Дописивање апокалипсе“ („Уметност и зло“ стр. 49-52), Предраг Р. Драгић Кијук даје кратак преглед улоге папства у рату против Срба као Христовог народа у суновратном 20. веку: „Наопаки смисао историје, само у другој половини тоталитаристичког 20. века, коштао је српски народ одузимањем му и територија, и држава, и популације. Процесу разправослављења и анихилације Срба највећи допринос дали су представници европског политичког хришћанства, уз употребу европског мухамеданства. И једино зато историју католичко-муслиманског пандемонијума (подржаваног од ’правних држава’ делимично 1914. и 1941. а потпуно 1991.) и институционализованог папистичког антихришћанства најтачније дефинишу њихови злочини: Јуна месеца 1942. године хрватске усташе су на Кордуну, спроводећи државни терор, демонстрирале незабележено оргијање у историји зла: ’У шуми Машвина... на пропланку од око 50 квадратних метара лежало је двадесеторо дјеце, до једне године... 10 је женских а 10 мушкараца... Дјеца су поређана у коло - ножице према унутра, а главице према ван... Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама - трбух на трбух. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата... ’ (Страхиња Курдулија: ’Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945’). 

Ритуална убиства се, на исти начин, понављају од 1991. под окриљем УН, Европске заједнице земаља припадница неаутентичном хришћанству и антихришћанског ’америчког гмижућег фашизма’ (Ноам Чомски). Православни Срби су опет жртве декларативног демократизма а у име слободе, глобализма, мира, економског благостања, хуманизма и једнакости права народа. Дакако, то је могуће једино у свету који демократију своди на карикатурократију а интерес означава као надначело. Очито, после два неуспела покушаја, Вилсоновог 1919. са ’Лигом народа’ и Трумановог са ОУН 1945, амерички псеудодемократски сан тежи глобалној премоћи (уз помоћ рата у име мира) у складу са теоријом ’ограниченог суверенитета’ за све, изузев Америке. То ће, доследно, заговарати лакејски гаулајтер Бутрос Гали истичући 30. 10. 1994. (у Букурешту) да ’нова стратегија УН јесте легално мешање у унутрашње послове националних држава ради решавања и превенције кризе’.

Извитоперени фундаменталистички политички идеал крај XX века предвиђа за уравнотежење истрошеног политичког ума ’мајке Европе’ тј. Старог континента. По сваку цену се мора сачувати интегритет најстаријег еврохришћанског политичког ауторитета односно папства - зарад процеса расправославизације, затим ауторитет европског хуманисте с бичем (германства) - зарад процеса десловенизације, те ауторитет епигона који је превазишао узор (американство) - зарад процеса новог светског поретка. 

Сав овај политички капитал остављао је простор за само једну историјску жртву (Јевреји), па су медијском сатанизацијом сви Срби претворени у једини европски геноцидни народ (Немци и Хрвати су коначно амнестирани), а папистичком тоталитаризму се даје улога јединог правог заштитника хришћанства. ’Светом чудовишту’ из Рима (чије су заслуге несумњиве у импортовању нациста крајем II светског рата на Нови континент, чије су заслуге важеће у разбијању комунизма и успостављању политичких машинерија какве су ’Солидарност’ и ’Перестројка’, чије су заслуге пресудне у остварењу плана са Геншером о разбијању јужнословенске заједнице на Балкану, Југославије) -поништени су греси благосиљања I концентрационог логора у Европи (концлагер у Араду у коме је током 1914-1918 било заточено преко 50000 Срба), греси успостављања конкордата са Хитлером и греси за спроведени геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945.

Папа ће, стога, током рата католика из Хрватске и муслимана из Босне против Срба од 1991-1995. године, имати све поверење евроамеричке заједнице, као и комунистичких конвертита руске заједнице, у сатеривању озападњених Срба до реке Дрине. Подржавајући нови поход хрватских крсташа и босанских муџахедина у поништавању сваког трага староседеоцима Србима, папа је у ствари ревитализирао политичку моћ папства на Балкану, иако у улози контролисаног викара новог светског надпоретка - е pluribus unum. Све јаме-голубњаче и свете костурнице (у које је католичко-муслиманска усташка војска током Другог светског рата бацала живе и мртве Србе) изнова су преоране, гробља оскрнављена и преверена у католичка, а концлагерско јасеновачко мучилиште поништено. Последично, дириговани антисрпски и антиправославни део програма новог светског поретка показује на делу процес неохришћанства, политичко-верског екуменизма и корпоративизма - што су назначили: папин Нови катехизис и папине енциклике: Centesimus annus и Orientale Lumen.“

За разлику од већине српских интелектуалаца, људи кажњивог нивоа националне самосвести и моралне одговорности, Кијук је непрестано бдио (и бди!) над својим народом и његовом будућношћу. Он зна да историја не пролази, него се стално враћа, и да је то поготову случај са нама Србима, који смо столећима задржавали папин Drang nach Osten. Наша судбина је, како је у „Другој књизи Сеоба“ сведочио Милош Црњански, да немамо предаха у својим страдањима; и тако ће бити до краја. (Што каже народна песма: „Не бојте се, добро бити неће“.) Кијук ми се, стога, понекад учини као онај дивни, трагични старац српски, деспот Ђурађ Бранковић, који фрањевцу Јовану Капистрану (док му представник ватиканске моћи нуди унију) одговара: „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Кад бих под старе дане променио веру, сматрао би ме несрећним лудаком“.               

Несрећан, али мудар човек: несрећан као припадник народа јасеновачко-јадовинских жртава, а мудар премудрошћу Христа, Распетога Који је васкрсао, Предраг Р. Драгић Кијук остаје на бранику новомученичког завета Српства. И нека тако буде на многаја љета!

Тако сам о Кијуку беседио 2010. године.

Две године касније, он, биће у узвишеном бдењу над светом и својим родом, прешао је у вечност. Људи попут Кијука, поред вечне памјати Господње, заслужују и трајно сећање свог народа. Овај чланак је мали прилог том сећању.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда